OSKAR/ FEST/ WHATEVER: BIRDMAN (OR THE UNEXPECTED VIRTUE OF IGNORANCE)

Ptice koje ne polete (morao sam)

Nisam se nameračio, majke mi. A neko će možda imati takav utisak- da namerno tražim stidne dlake u jajetu svim kandidatima ovogodišnje Oskar/ Fest/ Whatever sezone. A baš naprotiv. Ja najviše na svetu volim da pogledam odličan film i najnesrećniji sam kada po odjavnoj špici shvatim da to nisam učinio. Ali, nešto me neće ove godine, mada- dosta je još filmova preda mnom.

Birdman je veliki kritičarski favorit. Gledajući ga nije mi bilo teško da shvatim zašto- to je film vrlo snažne i direktne anti-holivudske poruke holivudskim studijima koji su u bioskopima pobili mid-badžet filmove "za odrasle" i mesto ustupili megabilionskom ispiranju mozga superherojima, robotima i drugim tehno božanstvima. Dobar deo prethodne formulacije nije moj stav već pokušaj da naslutim kako bi ti, Birdmanom zadovoljni kritičari, to formulisali.

Birdman je priča o Rigganu Thompsonu, popularnom holivudskom glumcu, koji je svetsku slavu doživeo u superherojskoj trilogiji o "Birdmanu". Ali to je bilo pre mnogo dekada. Riggan danas, u Njujorku (koji treba da funkcioniše kao "druga i drugačija strana sveta od Holivuda"), na Brodveju, pokušava da postavi predstavu baziranu na kratkim pričama Raymonda Carvera What We Talk When We Talk About Love. (pauziram ovde)

Mislim da mi je narečnu zbirku priča poklonila Olja L. pre jedno 20 i više godina. Bio je to moj prvi susret sa Carverom, ne i naročito srdačan, a s obzirom da se posle nismo susretali, rekao bih da mi njegov suvoparni stil o još suvoparnijim životima svojih junaka nije bio naročito blizak. Nešto kasnije, Maja U. mi je poklonila Ask The Dust, Johna Fantea. To me podsetilo na Carvera, ali mi podjednako nije prijalo. Ne volim američke realiste koji nisu staroromantični. (kraj pauze)

Alejandro Gonzalez Inarritu se rediteljski razmahao ovde više nego na bilo kom svom projektu, a za razliku od prethodnih (i čini se da ta tendencija raste od Amores Perros na ovamo) deluje da je koncept skoro u potpunosti pojeo priču. To jest njeno krvavo i sočno mesto. Ceo film je snimljen "u jednom kadru" što stvara utisak naše neprekidne, "neodvojive" prisutnosti od života Riggana Thompsona. Fenomenalna, fridžezi muzika Antonija Sancheza (i najbolji momenat ovog filma) sve vreme prati dešavanje u filmu i čak povremeno meta-filmski uključuje izvođača (najveći i najbolji deo saundtraka su solaže na bubnjevima) u radnju. Inarritu neprekidno kreira i razbija realnosti tražeći za našeg junaka onu pravu. "Birdman" koga je Riggan igrao i dalje je u njegovom životu, prvo kao glas, a potom i telom i kostimom, sve dok se na kraju njihovi životi i moći ne izmešaju, u jedno, recimo. Riggan je možda šizofreničan, a možda je to svirepa igra u Inarrituovom eseju.

I sve to prija, čini film dinamičnim, u najvećoj meri drži našu pažnju. Nema puno ovakvih filmova. Ali nije da ih nije bilo. I to relativno skoro. Najinteresantniji (scenaristički i rediteljski) radovi Charlieja Kaufmana imaju baš ovakvog junaka u centru pažnje i vrlo, vrlo slično mu rasturaju postojeći svet, gradeći nove, i oslanjajući se pri tome meta-filmski na druge umetničke (predstavljačke) medije. Ali, ako ostavimo po strani tu šizofrenu teatralizaciju sveta junaka (Being John Malkovich, Adaptation, Synecdoche, New York), i brojni drugi filmovi prethodnih godina prikazivali su nam junaka u poznom midlife crisis periodu (Apatowljev Funny People kao jedan od najboljih, ili American Beauty) koji rezimira svoj razbijeni život i traži mu novi smisao.

Razbijenim životom bavi se skoro ceo Inarrituov film (bilo na pozorišnoj Rigganovoj sceni, filmskoj Rigganovoj sceni ili metafilmskoj sceni Michaela Keatona koji igra Riggana), ali vrlo tanko i kroz seriju opštih mesta: došli su novi, mladi i bolji glumci, ćerki nije bio dobar tata, drugarski odnos sa bivšom ženom, nesređen sa ljubavnicom, krize, preispitivanja... I sve to u pozorištu, mahom iza kulisa, tokom proba i predpremijera. Pre stupanja na veliku scenu.

Na kraju filma, Inarritu nije odoleo religioznom zanosu koji prožima većinu njegovih filmova obećavajući junacima bolje sutra nakon poslednjeg danas. "Birdman" se konačno vinuo. Osmeh Emme Stone (koja neinspirativno igra njegovu eks-džanki ćerku) tom prilikom pamtiću kao najiritantniju stvar u ovom filmu. Stradanje Riggana Thompsona svakako ne može biti poslednja najlepša stvar koja mu se dogodila. Bedno, čak i ako pomislimo da većina Carverovih junaka u životu prođe slično, pa čak i onaj koga (je) Riggan (trebalo da) igra na sceni.

Priča o tragičnom (nemogućem?) bekstvu iz Holivuda, koja nije razvila ni jedinu zanimljivu stvar koje se dotakla (naša sumanuta potreba da budemo relevantni u društvu koji čini sve da to postane jedino merilo svih stvari), kontrira Holivudu patetičnom i dosadnjikavom pričom, koja bi, valjda, trebalo da bude primer "kako treba". To što Inarrituov junak neminovno i očekivano strada nije opravdanje za seriju banalnosti koju nam je pre toga priredio. Jer tome služe Holivudski filmovi.

A da ne govorim da u filmu postoji i scena u kojoj je nekoj famoznoj pozorišnoj kritičarki pripisana skoro polu-božanska uloga u životu pozorišnog Njujorka, a tom prilikom ona, i dalje nisam siguran da li Inarritu to radi ironično ili ozbiljno, saopštava Rigganu da Holivud "no pasaran" u njenom gradu. Ako se ruga njoj, onda se ruga i Rigganu, ako se ne ruga, nego je ozbiljan, Inarritu je naivniji nego što sam mislio. Mada, Ameri kad im nešto smeta izađu na ulicu i protestuju zbog toga. Ili pobacaju bombe. Jer jednostavno je američki način.

Birdman je lepo razigrani kliše koji se bori protiv klišea. Svim perjem.

SELEKTAH: 5minus/ 10