Ako Tim Burton nije režirao ovaj film, ko je?
Ne znam koliko da vremena trošim na pisanje ove recenzije (filmske kritike, idibre...) kad sam već skoro dva sata spucao na gledanje filma. Tim Burton je u mom primijum panteonu filmskih reditelja i slikarka Margaret Keane možda jeste u njegovom panteonu likovnih umetnika, ali film koji je ukrstio naša tri puta kao da krije tajnu kojom se i film bavi- njegov autor nije onaj ko se takvim predstavlja.
Ne znam da li je lepo vaspitano da već po ko zna koji put potežem Harry-ja Weinsteina kao glavnu kuburu (prema kuburiti) za to na šta ovaj film (ne) liči, ali jedina stvar koju sebi ne mogu da objasnim jeste kako je i zašto Burton na tako nešto pristao.
Tema je oskarovska i lepo obradiva- jedna od najprofitabilnijih slikarki/ ilustratorki na svetu, Margaret Keane, godinama je bila prinuđena da, u šovinističko-ekonomskoj pogodbi sa svojim mužem, krije da ona slika devojčice sa velikim očima koje su bile pop art pre Pop Arta, tamo krajem pedesetih i početkom šezdesetih. Burtonov film pokazuje nam kako je Margaret sa ćerkom napustila prvog muža, dovela sebe u situaciju skoro-nezaposlive "razvedene žene", i potom se smuvala i udala za Waltera Keanea, prema sopstvenim rečima-slikara, koji joj predlaže bračno-poslovni dil u kome će on na sebe preuzeti slavu i upravljanje finansijama, a ona izradu profitabilnih velikookatih slika. Sve dok Keane psihički ne pukne, a potom i tikva.
I, sem jedne scene u samoposluzi u kojoj se Margaret priviđa da ostali kupci imaju oči "njenih devojčica" (i nešto malo stilizovanog Terencea Stampa, koji igra uvaženog kritičara), u ovom sterilnom, pravolinijskom, rutinskom filmu nema ničega što bi doveli u vezu sa Burtonom. Realizam i oskarizam drame je strogo kontrolisan, diskretno su kreirane situacije koje Amy Adams (Margaret) otvaraju put ka "borkinji za ženska tj ljudska prava" (tj Oskaru), dok Christoph Waltz (kao Walter) karikaturalno glumata kao da je svuda oko njega Tarantinov film koji će takvom stilu pogodovati, baš kao i dva Oskara pre toga. Crnohumorni pristup koji je Burton predefinisao kao svoj stil ovde ne postoji, a ni bilo šta drugo što bi ga zamenilo. Do te mere da ima smisla pitati se ko je sedeo u rediteljskoj stolici.
Big Eyes, kako odmiče, sve više kolabira pod teretom banalno rešenih situacija, pseudo-trilera očajnih domaćica i junakinje čija moralna čistota može da izađe na crtu Nelsonu Mandeli- sve same i dozlaboga filmski nezanimljive stvari.
Neprimljivo u filmografiju Tima Burtona.
SELEKTAH: 3/ 10
Ne znam koliko da vremena trošim na pisanje ove recenzije (filmske kritike, idibre...) kad sam već skoro dva sata spucao na gledanje filma. Tim Burton je u mom primijum panteonu filmskih reditelja i slikarka Margaret Keane možda jeste u njegovom panteonu likovnih umetnika, ali film koji je ukrstio naša tri puta kao da krije tajnu kojom se i film bavi- njegov autor nije onaj ko se takvim predstavlja.
Ne znam da li je lepo vaspitano da već po ko zna koji put potežem Harry-ja Weinsteina kao glavnu kuburu (prema kuburiti) za to na šta ovaj film (ne) liči, ali jedina stvar koju sebi ne mogu da objasnim jeste kako je i zašto Burton na tako nešto pristao.
Tema je oskarovska i lepo obradiva- jedna od najprofitabilnijih slikarki/ ilustratorki na svetu, Margaret Keane, godinama je bila prinuđena da, u šovinističko-ekonomskoj pogodbi sa svojim mužem, krije da ona slika devojčice sa velikim očima koje su bile pop art pre Pop Arta, tamo krajem pedesetih i početkom šezdesetih. Burtonov film pokazuje nam kako je Margaret sa ćerkom napustila prvog muža, dovela sebe u situaciju skoro-nezaposlive "razvedene žene", i potom se smuvala i udala za Waltera Keanea, prema sopstvenim rečima-slikara, koji joj predlaže bračno-poslovni dil u kome će on na sebe preuzeti slavu i upravljanje finansijama, a ona izradu profitabilnih velikookatih slika. Sve dok Keane psihički ne pukne, a potom i tikva.
I, sem jedne scene u samoposluzi u kojoj se Margaret priviđa da ostali kupci imaju oči "njenih devojčica" (i nešto malo stilizovanog Terencea Stampa, koji igra uvaženog kritičara), u ovom sterilnom, pravolinijskom, rutinskom filmu nema ničega što bi doveli u vezu sa Burtonom. Realizam i oskarizam drame je strogo kontrolisan, diskretno su kreirane situacije koje Amy Adams (Margaret) otvaraju put ka "borkinji za ženska tj ljudska prava" (tj Oskaru), dok Christoph Waltz (kao Walter) karikaturalno glumata kao da je svuda oko njega Tarantinov film koji će takvom stilu pogodovati, baš kao i dva Oskara pre toga. Crnohumorni pristup koji je Burton predefinisao kao svoj stil ovde ne postoji, a ni bilo šta drugo što bi ga zamenilo. Do te mere da ima smisla pitati se ko je sedeo u rediteljskoj stolici.
Big Eyes, kako odmiče, sve više kolabira pod teretom banalno rešenih situacija, pseudo-trilera očajnih domaćica i junakinje čija moralna čistota može da izađe na crtu Nelsonu Mandeli- sve same i dozlaboga filmski nezanimljive stvari.
Neprimljivo u filmografiju Tima Burtona.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment