Kada je John Waters sreo Takeshi Miikea
Nemojte da vas prvih dvadesetak minuta obeshrabri da je u pitanju samo još jedna uvrnuta satira modernog Japana na tragu Shion Sonoa. Jer preostalih sat vremena filma sigurno će vas uveriti da je u pitanju jedna od najuvrnutijih satira modernog Japana na tragu Shion Sonoa.
R100 je film u filmu, iako to nije bitno, ali je vrlo zabavno. Naime, radnja filma-u-filmu koji se takođe zove "R100" prekidana je nekoliko puta od strane komisije/ producenata (?) koji su svaki put sve više zatečeni onim što vide, ponekad i sa vrlo smislenim komentarima glede dramske logike. Kroz njihovu priču saznajemo da je reditelj ovog filma stogodišnjak kome je ovo "poslednji film" i koji je nekom prilikom izjavio da sve što se u filmu dešava može biti jasno samo onima koji su napunili 100 godina. Što ove dovodi u ozbiljnu, duhovitu sumnju oko komercijalnog potencijala materijala.
Sam film bavi se prodavcem u jednoj robnoj kući koji bekstvo od porodičnih muka (žena u komi, sam podiže šestogodišnjeg sina) traži i nalazi u agenciji "Bondage" koja se bavi neobičnim biznisom (zapravo, možda za japanske standarde i ne)- iznajmljivanjem sado-mazo cura koje se "spontano" pojavljuju u životima svojih klijenata (na prethodno dogovorenim mestima) i sprovode svoj maltretman. Isprva pratimo kako siroti prodavac biva kinjen u suši restoranu, na ulici, pored fontane, a njegov klimaks uvek je propraćen rediteljskim efektom koji njegovo lice razvlači u hororičan prikaz (recimo) riblje ekstaze, sa vibrirajućim blurom pozadine oko njega. Tu će vas repetativnost događaja, upakovana sa prodavčevim posetama ženi u bolnici i krajnje skromnim roditeljevanjem svom sinu, možda uspavati (neke jeste), ali ne odustajte.
Jer kada se dominatriksice otmu kontroli i počnu da upadaju u prodavčev život na sve drskije i po njega rizičnije načine, on će morati da nađe način da se od toga odbrani. Ono što nas čeka je palp rat Watersovskog senzibiliteta sa Miikeovskim detaljima koji će dobrano razbucati realistički prosede prve polovine filma (sa aspekta moguće/ nemoguće, a ne verovatno/ neverovatno). Međutim, ono što je u tom treš obračunu genijalan momenat jeste umešnost reditelja Hitoshi Matsumotoa (pamtimo njegov Symbol?) da pripremi teren i razvije odnose koji će nas terati da zaista razumemo horor koji počinje da prožima život našeg junaka i da iskreno strepimo za njega i njegove, koliko god ono što im se dešava bilo bizarno. A bizarno je za sve pare!
U tom vešto smiješanom miksu stripovskog palpa i satire egzistencijalne krize na kraju se zaista možda krije neka vrsta "smisla života" koja može biti jasna samo stogodišnjacima. Iako se nadam da ću doživeti priliku da ponovo pogledam R100 sa sto, već sada naslućujem (po istom ekstatičnom osmehu reditelja na kraju filma kakav ima njegov junak) da je "život" samo nepromišljena zajebancija sa lako mogućim tragičnim posledicama.
Fala, Mladene.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Nemojte da vas prvih dvadesetak minuta obeshrabri da je u pitanju samo još jedna uvrnuta satira modernog Japana na tragu Shion Sonoa. Jer preostalih sat vremena filma sigurno će vas uveriti da je u pitanju jedna od najuvrnutijih satira modernog Japana na tragu Shion Sonoa.
R100 je film u filmu, iako to nije bitno, ali je vrlo zabavno. Naime, radnja filma-u-filmu koji se takođe zove "R100" prekidana je nekoliko puta od strane komisije/ producenata (?) koji su svaki put sve više zatečeni onim što vide, ponekad i sa vrlo smislenim komentarima glede dramske logike. Kroz njihovu priču saznajemo da je reditelj ovog filma stogodišnjak kome je ovo "poslednji film" i koji je nekom prilikom izjavio da sve što se u filmu dešava može biti jasno samo onima koji su napunili 100 godina. Što ove dovodi u ozbiljnu, duhovitu sumnju oko komercijalnog potencijala materijala.
Sam film bavi se prodavcem u jednoj robnoj kući koji bekstvo od porodičnih muka (žena u komi, sam podiže šestogodišnjeg sina) traži i nalazi u agenciji "Bondage" koja se bavi neobičnim biznisom (zapravo, možda za japanske standarde i ne)- iznajmljivanjem sado-mazo cura koje se "spontano" pojavljuju u životima svojih klijenata (na prethodno dogovorenim mestima) i sprovode svoj maltretman. Isprva pratimo kako siroti prodavac biva kinjen u suši restoranu, na ulici, pored fontane, a njegov klimaks uvek je propraćen rediteljskim efektom koji njegovo lice razvlači u hororičan prikaz (recimo) riblje ekstaze, sa vibrirajućim blurom pozadine oko njega. Tu će vas repetativnost događaja, upakovana sa prodavčevim posetama ženi u bolnici i krajnje skromnim roditeljevanjem svom sinu, možda uspavati (neke jeste), ali ne odustajte.
Jer kada se dominatriksice otmu kontroli i počnu da upadaju u prodavčev život na sve drskije i po njega rizičnije načine, on će morati da nađe način da se od toga odbrani. Ono što nas čeka je palp rat Watersovskog senzibiliteta sa Miikeovskim detaljima koji će dobrano razbucati realistički prosede prve polovine filma (sa aspekta moguće/ nemoguće, a ne verovatno/ neverovatno). Međutim, ono što je u tom treš obračunu genijalan momenat jeste umešnost reditelja Hitoshi Matsumotoa (pamtimo njegov Symbol?) da pripremi teren i razvije odnose koji će nas terati da zaista razumemo horor koji počinje da prožima život našeg junaka i da iskreno strepimo za njega i njegove, koliko god ono što im se dešava bilo bizarno. A bizarno je za sve pare!
U tom vešto smiješanom miksu stripovskog palpa i satire egzistencijalne krize na kraju se zaista možda krije neka vrsta "smisla života" koja može biti jasna samo stogodišnjacima. Iako se nadam da ću doživeti priliku da ponovo pogledam R100 sa sto, već sada naslućujem (po istom ekstatičnom osmehu reditelja na kraju filma kakav ima njegov junak) da je "život" samo nepromišljena zajebancija sa lako mogućim tragičnim posledicama.
Fala, Mladene.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment