Michel Houellebecq - POKORAVANJE (SOUMISSION) (BOOKA, 2015)

Miš je porastao u pacova

Iako ima vrlo upornih čitalaca koji insistiraju da više čitam knjige i, verovatno, manje pišem o njima (i svemu drugome...), u književnu kritiku se upuštam samo u slučajevima Michaela Houellebecqa. Prvo, zato što ga volim, drugo zato što njegov opus u potpunosti poznajem i treće zato što je on Pop koliko i filmovi i muzika oko koje i inače rojim misli u Glavi.

Preskočiću priču o tome kako se tragedija sa Charlie Hebdo zgodno namestila objavi romana (ili obrnuto) i svim mogućim reperkusijama "puke" Houellebecqove egizstencije u novonastalim okolnostima. On roman nije napisao posle Događaja. Zato Događaj nije bitan. Iako se ne da ignorisati.

Progutao sam Pokoravanje, za moje standarde, u rekordnih pet dana i, za razliku od prethodnih dela, ovaj put sam bio ozbiljno razočaran, pozamašno besan i skoro me je pripala muka od onoga što mi je isporučeno, zaključno sa poslednjom stranicom.

Ako ste čitali Houellebecqa onda znate da on ima, manje-više, jednu temu i jednog junaka u svim svojim romanima: intelektualac koji je u nekom trenutku svog života isporučio neko uvaženo delo zbog čega i dalje zaslužuje poštovanje zainteresovane javnosti, čiji ljubavni život se davi u seksualnim promašajima sve dok se ne sretne (ili ne izgubi) fatalna žena sa kojom su i ljubav i seks najbolje što je, neretko, u vezi sa nekakvim kultom ili kakvim drugim njuejdž cirkusom koji će junaka izbaviti iz midlajfkrajsis besmisla života i osećaja da je i "ljubav tužna kao život". Ostali prostor romana obično se troši na esejističke diskusije (sa čitaocem) o nekoj temi (autoru, delu) koja je u tom trenutku interesantna Houellebecqu, a navodno životna opsesija njegovog junaka. Tako je i u Pokoravanju.

Ovaj put bavimo se Fransoom, predavačem na Pariz- Sorboni III (kao i Houellebecq ni ja nisam najupućeniji u tamošnje univerzitetske prilike) i stručnjakom za naturalistu Uismana, koji u svojim srednjim četrdesetim shvata da mu je život, kao i u svih pređašnjih Houellebecqovih junaka, prošao u nešto malo intelektualne zabave, dosta besmislenog seksa i jednom slučaju nečega što bi ličilo na ljubav (sa studentkinjom, naravno). Sve ovo odigrava se 2022. u Francuskoj kada na pobedničkim izborima pobeđuje predsednički kandidat Muslimanske braće, Muhamed Ben Abes. Abesu je pobeda omogućena time što su desnica (centar) i socijalisti po prvi put u istoriji stali na istu stranu, i zajedno sa Muslimanskom braćom, ustali protiv kandidata ekstremne desnice, Marin LePen. Dolazak takvog predsednika povlači seriju pro-islamskih promena u Francuskoj, od kojih je, po našeg junaka, a i po čitavo društvo, svakako najbitnija ona koja sve državne škole pretvara u islamske škole sa znatno izmenjenim sistemom školovanja i sastavom učenika.

Intimni plan Houellebecqovog romana deluje kao nešto što se moralo napisati, ili prepisati iz prethodnih romana. Fransoa je lik dosadnjikav, antipatičan i evropejski, bleđa varijanta ovih pre njega. I kao i oni i on voli da pornografskim rečnikom i u detalje opisuje svoje seksualne zgode. Houellebecqov stil, baš kao ni doživljaj sveta od strane našeg junaka, i dalje je suv, esejističan i "pro-naturalistički". Jedan jedini zanimljiv momenat njegovog života/momenat ovog romana jeste smrt Fransoaovih roditelja, koju je Houellebecq dočarao sa zapanjujućim odsustvom empatije (naročito kada je majka u pitanju) da će svi koji su iole marili za Fransoaa u tom trenutku sasvim prestati to da čine. On je jednostavno čovek ni po čemu potreban ikome, pa ni sebi. Mahom svojom voljom. I to je ono što ne možemo da mu oprostimo.

Ono što Pokoravanje čini zanimljivim, ako imalo, jeste taj drugi, "angažovani" plan romana. Houellebecq je, barem u mom srcu, stekao simpatije zbog umešnosti da radnju svojih romana smesti u (dopingovanu, predstojeću pre nego buduću) sadašnjost, uvek uzimajući u obzir tekuće političke trendove i okolnosti, što je sva njegova dela u isto vreme činilo skoro-kolumnističkim štivom. Pitanje je kako će te stvari ostariti i ući u istoriju književnosti, ali u trenutku dok su bile aktuelne bile su najaktuelnije ili najzabavnije aktuelne. Vremenom, kretanja u svetu su mu samo išla na ruku i njegova stanovita islamofobija (pre nego islamo-skeptičnost) i antiutopistički pogledi na ono što nas čeka uspešno su nas isprovocirali, a njega učinili najkontroverznijim piscem evropske današnjice (ili vi znate boljeg?).

Njegova predviđanja vrlo skore budućnosti Francuske u isto vreme su i realna, a čak i ako zanemarimo Nostradamusova proročanstva u vezi sa Trećim svetskim ratom koji će početi baš u Francuskoj, i nemalo opasna. Novina je da ovaj put Houellebecq pokušava da bude dobar (ne)prijatelj islama i da (iz)vidi šta po Francusku, Evropu i njega samog (ne tim redom) iz svega toga može da se izrodi dobro. Ben Abes nije samo novi vladar Evrope. Njegove ambicije su kreiranje neke vrste nove Evrope koja bi uključila i islamske države sa severa Afrike, kao i Tursku. Nešto kao Nova Evropska Unija, koja bi vremenom postala umereno-islamski oponent zatucanim petromonarhijama Bliskog Istoka koji se sada pojavljuju kao sponzori svega islamskog u Evropi.

I to sve deluje vrlo smisleno i lepo komponovano. Moj najveći problem je što Houellebecq u tim svojim provokacijama propušta da objasni kako bi međ' narodom i intelektualcima Francuske sve to prošlo. Ako su njegove kolege prodale građanstvo za par supruga, džak Evra i bolje pozicije, mi ne znamo šta se desilo sa glasačkim telom Marin LePen. Nekako mi je teško da poverujem da bi ti tek tako (mirno!) pristali da se polu-mesec digne iznad Sorbone, profesorke izbace iz škole, a sve zajedno zabradi u nove islamske planove i programe. Jer Houellebecq ispravno procenjuje da baš osvajanjem tog terena islam može iz korena da promeni društvo. To ozbiljno zanemarivanje ostaje mi kao vesela nada i tužna uteha da ispričano u Pokoravanju nikada neće moći da se ostvari.

Iako se nigde eksplicitno ne kaže da je Fransoa prototip te umorne intelektualne Evrope koju islam osvaja, jer joj nudi izgradnju svih mogućih srušenih sistema, ideala i smislova života, on jeste takav. Ali, Houellebecq je pošten- Fransoa ne čezne za izbavljenjem, on je pribran i ravnodušan dovoljno da pristane da potone sa kontinentom svojih predaka, udavljen besmislom liberalnog kapitalizma i društvom lišenim bilo kakvih društvenih ideala i stremljenja. Individualne slobode današnje Evrope doživljene su kao omča evropskom kolektivu, a vise oko vrata svima (pa i u Srbiji) koji nemaju hrabrosti i discipline da se sa njima  nose. Nikada ne bih menjao ni parče svog slobodnog "evropskog" besmisla za isto toliko smislenijih stvari powered by Islam.

Houellebecqov junak prelazak u islam (kome je to spojler?) doživljava kao "pridruživanje" onima koji će možda potrajati malo duže, ali ne sa nešto boljim smislom dok se kraj i njima ne desi. Ali to pokoravanje, ta kapitulacija, za mene je svejedno bila odvratna. Pre svega jer je nedopustiva. Ali još više zbog toga što je ona samo repriziranje postupka koji su napravile Fransoaove kolege, sve sami "rodoljupci", čepulje, karijeristi, proseci i tek poneki kvalitetni "domaći izdajnik". Fransoa dobar deo romana provodi u distanciranju od njih, i teško mi je da poverujem da je njegov prelazak na njihovu stranu "simbolična kapitulacija Evrope", a ne puka ljudska potreba za društvom i pripadanjem, iako Houellebecq nigde to ne implicira (sem možda kroz druženje sa rektorom Redižeom). Ali, čak i takvo "pridruživanje" je izvedeno neupadljivo, bedno i prepokorno.

Pokoravanje ostavlja utisak potrebe da se nešto kaže i tom rečju nešto uradi, dok ima vremena, a čemu je sav "romansirani" deo ovog romana poslužio samo kao tiganj, skoro nebitan za angažovani proces. Houellebecq je želeo da isporuči Francuzima malo budućnosti koja ih sasvim sigurno čeka, ako nešto ne preduzmu. Ali on ne kaže šta da preduzmu, već se pokorava toj budućnosti. Zato je možda osećaj te mučnine na kraju romana baš ono što i treba da (nam) se desi.

Konvertovati svoja verovanja 2015. u islam ili bilo koju drugu religiju mi deluje kao najbudalastija stvar koju čovek može da uradi. Pa čak i ako ima boga, njihovog, našeg, bilo čijeg. Teško mi je da poverujem da bog ne želi da malo odrastemo i probamo bez njega, i da će nešto silno da se ljuti što "za života" nismo kamenovali žene, ljubili popa u ruke ili davali keš za još jednu bogomolju. Houellebecqova kapitulacija od svih sloboda za koje se čovek sam kroz istoriju izborio u nešto što je te slobode kroz istu tu istoriju isključivo i samo (pa čak i u najumerenijim oblicima) gušilo je neprihvatljiv potez, čak i ako nam stiže samo kao opomena. Ili Houellebecq želi da nam poruči da je za njega jedina nova tj drugačija egzistencija moguća samo u radikalnoj promeni okolnosti, pa i njega samoga. Kao da je to neka avantura u koju se treba upustiti.
Možda.
Ja ne bih.

Na kraju, ostaje mi da primetim da, ne bez razloga, život ide najbolje samo za one koji su emigrirali u Tel Aviv. Go Israel!