Jedan mamblkorovski pokušaj Fargo... komedije?
Blue Ruin je jedan od onih filmova koji se najavi nekim prepoznatljivim ili, bolje rečeno, predvidljivim klišeom, a onda počne da skreće sa tog predviđenog puta i više se nikada ne vrati na njega.
Na početku filma zatičemo Dwighta koji živi kao hipik-beskućnik u svom automobilu i kupa se u tuđim kućama dok vlasnici nisu tu. Zatim dođe ljubazna policajka i saopšti mu da će neki zločinac biti pušten na slobodu, a ubrzo potom shvatamo da se radi o čoveku koji mu je ubio roditelje. Što je verovatno i razlog njegovog sadašnjeg izgleda i prebivališta.
Dwight sačekuje zločinca na izlazu iz zatvora i potom prati svojom plavom krntijom limuzinu koja ovog odvozi.
Aha, biće o ovo film o Dwightovom pokušaju osvete!...
Donekle, to jeste tačno. Ali kako je umetnost "kako", a ne "šta" onda to, istotakodonekle, i nije tačno.
Crni humor, neobično slikovito nasilje, rednekovski milje i vrlo, vrlo bizarni emotivni momenti boje Dwightov put, sve do samog kraja. Postmodernistički ironijski odnosi debitanta Jeremy-ja Saulinera ogledaju se u saplitanju žanra nebitnim detaljima, evidentnom gubitničkom prirodom glavnog junaka (koji je nešto kao muška verzija Todd Solondzove Joy Jordan iz Happiness) i dramskim razvojem koji bez obzira što je u pitanju triler ide dalje kao da je komedija. Dwightove odluke sve su neobičnije sa bombastičnom tragičnošću razmera crtanog filma. Kroz sve to Blue Ruin, baš kao i Blood Simple, Fargo ili Stuck, uspeva da ostane uverljiv, realističan i human. Ako ima mana, to je da stiže posle svih njih, da poentom, iako dobro, ipak, stiže do opšteg mesta i ne uspeva da proizvede dovoljno emocija da tu poruku istopi u nama na "katarzičan" način.
Ali ako tražite dopadljiv film kao razbibrigu za večernje sate, Blue Ruin će vas iznenaditi prijatnije nego što ste očekivali.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Blue Ruin je jedan od onih filmova koji se najavi nekim prepoznatljivim ili, bolje rečeno, predvidljivim klišeom, a onda počne da skreće sa tog predviđenog puta i više se nikada ne vrati na njega.
Na početku filma zatičemo Dwighta koji živi kao hipik-beskućnik u svom automobilu i kupa se u tuđim kućama dok vlasnici nisu tu. Zatim dođe ljubazna policajka i saopšti mu da će neki zločinac biti pušten na slobodu, a ubrzo potom shvatamo da se radi o čoveku koji mu je ubio roditelje. Što je verovatno i razlog njegovog sadašnjeg izgleda i prebivališta.
Dwight sačekuje zločinca na izlazu iz zatvora i potom prati svojom plavom krntijom limuzinu koja ovog odvozi.
Aha, biće o ovo film o Dwightovom pokušaju osvete!...
Donekle, to jeste tačno. Ali kako je umetnost "kako", a ne "šta" onda to, istotakodonekle, i nije tačno.
Crni humor, neobično slikovito nasilje, rednekovski milje i vrlo, vrlo bizarni emotivni momenti boje Dwightov put, sve do samog kraja. Postmodernistički ironijski odnosi debitanta Jeremy-ja Saulinera ogledaju se u saplitanju žanra nebitnim detaljima, evidentnom gubitničkom prirodom glavnog junaka (koji je nešto kao muška verzija Todd Solondzove Joy Jordan iz Happiness) i dramskim razvojem koji bez obzira što je u pitanju triler ide dalje kao da je komedija. Dwightove odluke sve su neobičnije sa bombastičnom tragičnošću razmera crtanog filma. Kroz sve to Blue Ruin, baš kao i Blood Simple, Fargo ili Stuck, uspeva da ostane uverljiv, realističan i human. Ako ima mana, to je da stiže posle svih njih, da poentom, iako dobro, ipak, stiže do opšteg mesta i ne uspeva da proizvede dovoljno emocija da tu poruku istopi u nama na "katarzičan" način.
Ali ako tražite dopadljiv film kao razbibrigu za večernje sate, Blue Ruin će vas iznenaditi prijatnije nego što ste očekivali.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment