Najviše me boli što Stephen Hawking nije mogao da ustane i besno napusti premijeru ovog filma
Iako je James Marsh režirao sjajni (dokumentarac) Man On Wire i još sjajniji (dokumentarac) Project Nim, njegov igrani debi Shadow Dancer nije ulio puno poverenja da se radi o reditelju koji će i na polju fikcije da se pokaže podjednako dobro. Nakon gledanja The Theory Of Everything sve nade su skrckane macolom.
Svaki put kada vidim Stephena Hawkinga osećam nelagodu. Možda zbog ona dva donja zuba koja tako ponosno vire. Možda zbog tog prepotentnog pogleda kojim tako dečački bulji u sve nas. Možda zbog toga što me tera na razmišljanje da li je njegov "slučaj" nešto što treba da nas inspiriše ili baca u depresiju. Isto kao i onaj life-coach Nick Vujičić.
Moram to da vam kažem, jer to je vizura iz koje gledam ovaj film.
Nažalost, bojim se da ona nije "kriva" što je ovaj film mlako, dosadnjikavo i less than zero emocionalno angažujuće ostvarenje.
Iako je na keca komponovan (sklepan) da tumaču glavne uloge omogući prečicu do Oskara, autori su se ozbiljno potrudili da naporna verbalno-fizička lomatanja Eddieja Redmaynea zaodenu u šatro neverovatnu ljubavnu priču između Hawkinga i njegove prve supruge Jane. To ne znači da ta priča nije zaslužila filmski tretman i da Jane, a i Hawking, zaslužuju nekog "životnog" Oskara za prevazilaženje muka koje su im se našle na putu (koji je miniran više puta nego politička karijera Čedomira Jovanovića). Ali The Theory Of Everything previše kompromisno, tetkasto, televizijski i neinspirativno ulazi u priču o njihovoj ljubavnoj vezi. Ili neko misli da prikaz dva zagledanja u zvezde i malo trućbruć naučničarenja da se impresionira cura mogu da obezbede kod gledaoca uverenje da se Jane toliko zacopala u Stephena da mu je ostala verna i dok je bolest uzimala ranog maha, a potom i mnogo godina nakon, kada se svakodnevnim mukama pridružilo i troje dece. A pri tome, Hawking nije bio neki frajer i šarmer ni kad je bio na svojim nogama.
Ako ste želeli da sebe kaznite gledanjem filma koji će vas duboko uroniti u muke imanja veze sa čovekom koji sve rapidnije gubi moć kontrole nad svojim pokretima i postaje poput zgrčenog mezimca, ovo nije taj film. Sem u nekoliko navrata, kada će nam prikazati kako se Stephen mučio sa običnim stvarima (tj kako je Redmayne zasluživao Oskara), The Theory Of Everything je film koji nas je skoro u potpunosti poštedeo toga kako je Jane stvarno bilo. Stvari su skoro Diznijevski umivene, i siguran sam da će sigurno u publici da se nađe par pičaka koji će osuditi njeno vanbračno "zainteresovanje" za vođu lokalnog crkvenog hora, kad do toga bude došlo. The Theory Of Everything je nefer zato što nam ne dočarava veličinu Janeine žrtve. Tj ljubavi.
Tu i tamo, mi ćemo sa njom podeliti oduševljenje Hawkingovim genijem, ali to je premalo da opravda zanos. Naročito što je dobar deo njihove veze potrošen da kroz montažne "osmomilimetarske" kolaže prikaže lepe dane, dok su trenuci koje provodimo sa njima mahom potrošeni na razvoj Hawkingove naučničke karijere. Ne znam da li je sada pravi trenutak da kažem da sem jednog (dva, zapravo) ridajuća kolabiranja Hawking nije na druge načine iskazivao frustraciju zbog svog fizičkog stanja. Pa čak ni činjenica da mu je bilo predviđeno da poživi još samo 2 godine od dijagnoze, a živ je i dalje, skoro pedeset godina kasnije, ni na koji način nije adekvatno proslavljena.
The Theory Of Everything je na svaki način "mali film", televizijski, holmarkovski. Blokiran scenarijom koji nije želeo da pobegne od Holivuda u previše "kitchen sinka", ali ni da preteranim romantizovanjem svoje junake učini nadrealnim herojima. Sve te umerenosti, uključujući i imbecilnu prosvetljenu ("izmagličastu") fotografiju skoro da su pretvorile film u nekakvu mlaku modernu adaptaciju nekog neobjavljenog romana Jane Austin. Gledajući ovaj film nisam otkrio kakav je Hawking (možda) stvarno, ali sam stekao utisak da se čak i u njegovu ličnost (ili životnu priču) mogu utisnuti svi prepoznatljivi holivudski klišei koji garantuju suze-u-tetke i barem jednog Oskara.
SELEKTAH: 1/ 10
Iako je James Marsh režirao sjajni (dokumentarac) Man On Wire i još sjajniji (dokumentarac) Project Nim, njegov igrani debi Shadow Dancer nije ulio puno poverenja da se radi o reditelju koji će i na polju fikcije da se pokaže podjednako dobro. Nakon gledanja The Theory Of Everything sve nade su skrckane macolom.
Svaki put kada vidim Stephena Hawkinga osećam nelagodu. Možda zbog ona dva donja zuba koja tako ponosno vire. Možda zbog tog prepotentnog pogleda kojim tako dečački bulji u sve nas. Možda zbog toga što me tera na razmišljanje da li je njegov "slučaj" nešto što treba da nas inspiriše ili baca u depresiju. Isto kao i onaj life-coach Nick Vujičić.
Moram to da vam kažem, jer to je vizura iz koje gledam ovaj film.
Nažalost, bojim se da ona nije "kriva" što je ovaj film mlako, dosadnjikavo i less than zero emocionalno angažujuće ostvarenje.
Iako je na keca komponovan (sklepan) da tumaču glavne uloge omogući prečicu do Oskara, autori su se ozbiljno potrudili da naporna verbalno-fizička lomatanja Eddieja Redmaynea zaodenu u šatro neverovatnu ljubavnu priču između Hawkinga i njegove prve supruge Jane. To ne znači da ta priča nije zaslužila filmski tretman i da Jane, a i Hawking, zaslužuju nekog "životnog" Oskara za prevazilaženje muka koje su im se našle na putu (koji je miniran više puta nego politička karijera Čedomira Jovanovića). Ali The Theory Of Everything previše kompromisno, tetkasto, televizijski i neinspirativno ulazi u priču o njihovoj ljubavnoj vezi. Ili neko misli da prikaz dva zagledanja u zvezde i malo trućbruć naučničarenja da se impresionira cura mogu da obezbede kod gledaoca uverenje da se Jane toliko zacopala u Stephena da mu je ostala verna i dok je bolest uzimala ranog maha, a potom i mnogo godina nakon, kada se svakodnevnim mukama pridružilo i troje dece. A pri tome, Hawking nije bio neki frajer i šarmer ni kad je bio na svojim nogama.
Ako ste želeli da sebe kaznite gledanjem filma koji će vas duboko uroniti u muke imanja veze sa čovekom koji sve rapidnije gubi moć kontrole nad svojim pokretima i postaje poput zgrčenog mezimca, ovo nije taj film. Sem u nekoliko navrata, kada će nam prikazati kako se Stephen mučio sa običnim stvarima (tj kako je Redmayne zasluživao Oskara), The Theory Of Everything je film koji nas je skoro u potpunosti poštedeo toga kako je Jane stvarno bilo. Stvari su skoro Diznijevski umivene, i siguran sam da će sigurno u publici da se nađe par pičaka koji će osuditi njeno vanbračno "zainteresovanje" za vođu lokalnog crkvenog hora, kad do toga bude došlo. The Theory Of Everything je nefer zato što nam ne dočarava veličinu Janeine žrtve. Tj ljubavi.
Tu i tamo, mi ćemo sa njom podeliti oduševljenje Hawkingovim genijem, ali to je premalo da opravda zanos. Naročito što je dobar deo njihove veze potrošen da kroz montažne "osmomilimetarske" kolaže prikaže lepe dane, dok su trenuci koje provodimo sa njima mahom potrošeni na razvoj Hawkingove naučničke karijere. Ne znam da li je sada pravi trenutak da kažem da sem jednog (dva, zapravo) ridajuća kolabiranja Hawking nije na druge načine iskazivao frustraciju zbog svog fizičkog stanja. Pa čak ni činjenica da mu je bilo predviđeno da poživi još samo 2 godine od dijagnoze, a živ je i dalje, skoro pedeset godina kasnije, ni na koji način nije adekvatno proslavljena.
The Theory Of Everything je na svaki način "mali film", televizijski, holmarkovski. Blokiran scenarijom koji nije želeo da pobegne od Holivuda u previše "kitchen sinka", ali ni da preteranim romantizovanjem svoje junake učini nadrealnim herojima. Sve te umerenosti, uključujući i imbecilnu prosvetljenu ("izmagličastu") fotografiju skoro da su pretvorile film u nekakvu mlaku modernu adaptaciju nekog neobjavljenog romana Jane Austin. Gledajući ovaj film nisam otkrio kakav je Hawking (možda) stvarno, ali sam stekao utisak da se čak i u njegovu ličnost (ili životnu priču) mogu utisnuti svi prepoznatljivi holivudski klišei koji garantuju suze-u-tetke i barem jednog Oskara.
SELEKTAH: 1/ 10
đe ba nova emisija?
ReplyDelete