Čuvajte vaše tetke
Liv Ullmann, Bergmanova muza, je režirala ovaj film.
Liv Ullmann ima 77 godina.
Ne znam da li je bavljenje u "tom uzrastu" jednim od ključnih Strindbergovih komada kapric stare dame ili potreba da se kaže nešto o delu kome je baš to doba obezbedilo dublje, kompletnije, kompletiranije, "finalno" razumevanje.
Ako ne znate, "Miss Julie" je komad o bogatoj curi, aristokratskog porekla, koja se zaljubila u slugu Jeana, koji je u vezi sa kuvaricom Christine. Radnja se odigrava tokom simbolički potentne "midsummer's night". Nakon mnogo svađa, mentalnih nadmetanja, jednog seksa, ubijanja jednog kućnog ljubimca, završava se smrću glavne junakinje (tzv "Strindbergov standard"), a na "preporuku" ljubavnika Jeana.
Na negledano, ja sam od ovog filma očekivao sledeće:
- da bude smrtno dosadan
- da ne kaže apsolutno ništa novo "na temu"
- da deluje staromodno
- da moralnom problemu prilazi iz vizure njihovog, a ne našeg doba
- da me najviše od svega natera da se bavim time šta je to što holivudske glumce tera da uzmu učešće u ovakvim produkcijama (jer pare sigurno nisu takve da su razlog)
_____________________________________________________
I tako i bi.
Ullmannova je svoju (bukvalno) "kitchen sink" dramu izmestila iz Švedske u Irsku, u isti period, verovatno samo da bi otvorila put snažnijem uplitanju religioznih momenata (koje nosi Christine), ne bi li naivno mogla da kontrastira grešne i ne-grešne. Istorija kritika ove drame upućuje nas na to da je Strindberg komad video kao ilustraciju Darwinove teorije evolucije odnosno preživljavanja najsposobnijih (Jean vs Julie), pa njen zaokret ka uspostavljanju religiozno-moralne lestvice kao kriterijuma za preživljavanje, i to duše (jer Livina Julie odlazi u raj), možemo da uzmemo kao primer njenog doprinosa tumačenju ove drame. Nema veze što je Strindberg svojom postavkom želeo da se distancira od tovara pređašnjih drama koje su baš taj kriterijum koristile za sudbine svojih junaka. Ali čak i tako, u svojoj konzervativno-je-novoradikalno nameri film je realizovan bajatim sredstvima i prepoznatljivom visokom pseudo-dramom. Čemu su glumački i Colin Farrell i Jessica Chastain (koja u nekim kadrovima, kunem vam se, izgleda kao Joker) značajno doprineli. Samantha Morton, koja se u međuvremenu udvostručila, delovala je pribranije i prirodnije. Ali (ni) to nije mnogo pomoglo.
Sad ću da pokušam da zamislim one tetka-mukice, koje će za ovo da kupe karte za FEST nadajući se "...ipak je ona radila sa Bergmanom" nečemu, po završetku filma.
129 minuta.
SELEKTAH: 1/ 10
Liv Ullmann, Bergmanova muza, je režirala ovaj film.
Liv Ullmann ima 77 godina.
Ne znam da li je bavljenje u "tom uzrastu" jednim od ključnih Strindbergovih komada kapric stare dame ili potreba da se kaže nešto o delu kome je baš to doba obezbedilo dublje, kompletnije, kompletiranije, "finalno" razumevanje.
Ako ne znate, "Miss Julie" je komad o bogatoj curi, aristokratskog porekla, koja se zaljubila u slugu Jeana, koji je u vezi sa kuvaricom Christine. Radnja se odigrava tokom simbolički potentne "midsummer's night". Nakon mnogo svađa, mentalnih nadmetanja, jednog seksa, ubijanja jednog kućnog ljubimca, završava se smrću glavne junakinje (tzv "Strindbergov standard"), a na "preporuku" ljubavnika Jeana.
Na negledano, ja sam od ovog filma očekivao sledeće:
- da bude smrtno dosadan
- da ne kaže apsolutno ništa novo "na temu"
- da deluje staromodno
- da moralnom problemu prilazi iz vizure njihovog, a ne našeg doba
- da me najviše od svega natera da se bavim time šta je to što holivudske glumce tera da uzmu učešće u ovakvim produkcijama (jer pare sigurno nisu takve da su razlog)
_____________________________________________________
I tako i bi.
Ullmannova je svoju (bukvalno) "kitchen sink" dramu izmestila iz Švedske u Irsku, u isti period, verovatno samo da bi otvorila put snažnijem uplitanju religioznih momenata (koje nosi Christine), ne bi li naivno mogla da kontrastira grešne i ne-grešne. Istorija kritika ove drame upućuje nas na to da je Strindberg komad video kao ilustraciju Darwinove teorije evolucije odnosno preživljavanja najsposobnijih (Jean vs Julie), pa njen zaokret ka uspostavljanju religiozno-moralne lestvice kao kriterijuma za preživljavanje, i to duše (jer Livina Julie odlazi u raj), možemo da uzmemo kao primer njenog doprinosa tumačenju ove drame. Nema veze što je Strindberg svojom postavkom želeo da se distancira od tovara pređašnjih drama koje su baš taj kriterijum koristile za sudbine svojih junaka. Ali čak i tako, u svojoj konzervativno-je-novoradikalno nameri film je realizovan bajatim sredstvima i prepoznatljivom visokom pseudo-dramom. Čemu su glumački i Colin Farrell i Jessica Chastain (koja u nekim kadrovima, kunem vam se, izgleda kao Joker) značajno doprineli. Samantha Morton, koja se u međuvremenu udvostručila, delovala je pribranije i prirodnije. Ali (ni) to nije mnogo pomoglo.
Sad ću da pokušam da zamislim one tetka-mukice, koje će za ovo da kupe karte za FEST nadajući se "...ipak je ona radila sa Bergmanom" nečemu, po završetku filma.
129 minuta.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment