Starosti i bogu si teška
Već nakon pet minuta gledanja ovog filma okrenuo sam se ka voljenoj Žozefini i rekao joj sledeće: Pre ću poverovati da smo ti i ja potomci Sijuksa, nego da su Alfred Molina i John Lithgow pederi.
Kako u preostalih 90 minuta sledi prikaz poslednjih dana njihove četrdesetogodišnje veze, jasno vam je da nisam baš uspeo da se upustim u priču i vežem za junake.
Video sam ovaj film u jednom ili dva prognoziranja koji bi to filmovi mogli da uđu u trku za Oskara, a kako je imao poprilično visok skor i reditelja (Ira Sachs od Keep The Lights On slave) čiji rad se politički korektno mora ispratiti, odlučio sam da mu dam šansu. Zapravo, Žozefina je. Njoj se nije gledao moj izbor- Still Alice. To što je ona zaspala kad su stvari postale najdosadnije samo govori o mojoj čvrstoj nameri da tebi, čitaoče, uvek priredim nešto novo u Mojoj Glavi.
OK, sad je već jasno da nemam šta i da nemam volje da pišem o ovom filmu.
Možda mogu da nagađam.
Ira Sachs je možda namerno kastovao dva glumca za koja niko ne bi rekao da su homoseksualci, jer je želeo da nam pokaže da smo u starosti svi podjednako ružni, nepotrebni i... stari. Ako nije, onda je njegov "gejdar" ozbiljno rashodovan.
Iako počinje optimistički- venčanjem dva stara ljubavnika, film se nastavlja "angažovano" ukazujući nam na potencijalne probleme koji nastupaju posle. Molina je bio dirigent/ učitelj lokalnog crkvenog hora (sve se dešava u Njujorku, da stvari deluju egzorcističnije!) i kad nadbiskup sazna da se i zvanično uzeo sa svojim momkom, on dobija otkaz, jer u ugovoru stoji da nisu ispoštovane sve odredbe pakta sa đavolom. Par ostaje bez ozbiljnih prihoda (ajde da poverujemo u to) i prinuđen je da proda svoj stan (avaj, i tu postoje zavrzlame), zbog čega moraju da se razdvoje i tako razdvojeni pregrme neko vreme kod svojih rođaka i prijatelja. Na početku se pojavljuju još dva ekstra rođaka koja naslućuju da bi mogli biti upleteni u udomljavanje ovih umiljatih gejčića, ali Sachs ih ubrzo zaboravi, baš kao i mi.
Najveći deo filma okupiraju istočnoevropske muke u Njujorku, koje ilustruju "četvrti dan gosta" i njihovo neuklapanje u uhodane živote zaposlenih rođaka i prijatelja (zapravo u Molininom stanu par gej policajaca neprekidno ima žurke, i ništa drugo). U prikazu toga da star(ij)i ljudi nisu nigde dobro došli nema ničeg "gej", što je možda i bila Sachsova namera. Samo dva ljubavnika koji se povremeno ne osećaju prijatno tamo gde su prinudno, i koji nedostaju jedan drugom. Sentimentalno, prozaično, ponekad banalno, bez autentičnih detalja, i neuverljivo kad se poljube.
Ne znam zašto se film zove Love Is Strange. Jer ono što nam je prikazano pre izgleda kao "ljubav je uporna" ili jaka ili nepobediva ili se ne da. Ili je Sachs želeo da nam i onu najdosadniju, bapsku (sve sa vatanjem na donjem ležaju dečijeg kreveta nas prat) prikaže kao čudesnu. Ako mu je to bila namera, sigurno će se naći neka tetka u sali Centra Sava koja će izgubiti dah.
SELELKTAH: 1/ 10
Već nakon pet minuta gledanja ovog filma okrenuo sam se ka voljenoj Žozefini i rekao joj sledeće: Pre ću poverovati da smo ti i ja potomci Sijuksa, nego da su Alfred Molina i John Lithgow pederi.
Kako u preostalih 90 minuta sledi prikaz poslednjih dana njihove četrdesetogodišnje veze, jasno vam je da nisam baš uspeo da se upustim u priču i vežem za junake.
Video sam ovaj film u jednom ili dva prognoziranja koji bi to filmovi mogli da uđu u trku za Oskara, a kako je imao poprilično visok skor i reditelja (Ira Sachs od Keep The Lights On slave) čiji rad se politički korektno mora ispratiti, odlučio sam da mu dam šansu. Zapravo, Žozefina je. Njoj se nije gledao moj izbor- Still Alice. To što je ona zaspala kad su stvari postale najdosadnije samo govori o mojoj čvrstoj nameri da tebi, čitaoče, uvek priredim nešto novo u Mojoj Glavi.
OK, sad je već jasno da nemam šta i da nemam volje da pišem o ovom filmu.
Možda mogu da nagađam.
Ira Sachs je možda namerno kastovao dva glumca za koja niko ne bi rekao da su homoseksualci, jer je želeo da nam pokaže da smo u starosti svi podjednako ružni, nepotrebni i... stari. Ako nije, onda je njegov "gejdar" ozbiljno rashodovan.
Iako počinje optimistički- venčanjem dva stara ljubavnika, film se nastavlja "angažovano" ukazujući nam na potencijalne probleme koji nastupaju posle. Molina je bio dirigent/ učitelj lokalnog crkvenog hora (sve se dešava u Njujorku, da stvari deluju egzorcističnije!) i kad nadbiskup sazna da se i zvanično uzeo sa svojim momkom, on dobija otkaz, jer u ugovoru stoji da nisu ispoštovane sve odredbe pakta sa đavolom. Par ostaje bez ozbiljnih prihoda (ajde da poverujemo u to) i prinuđen je da proda svoj stan (avaj, i tu postoje zavrzlame), zbog čega moraju da se razdvoje i tako razdvojeni pregrme neko vreme kod svojih rođaka i prijatelja. Na početku se pojavljuju još dva ekstra rođaka koja naslućuju da bi mogli biti upleteni u udomljavanje ovih umiljatih gejčića, ali Sachs ih ubrzo zaboravi, baš kao i mi.
Najveći deo filma okupiraju istočnoevropske muke u Njujorku, koje ilustruju "četvrti dan gosta" i njihovo neuklapanje u uhodane živote zaposlenih rođaka i prijatelja (zapravo u Molininom stanu par gej policajaca neprekidno ima žurke, i ništa drugo). U prikazu toga da star(ij)i ljudi nisu nigde dobro došli nema ničeg "gej", što je možda i bila Sachsova namera. Samo dva ljubavnika koji se povremeno ne osećaju prijatno tamo gde su prinudno, i koji nedostaju jedan drugom. Sentimentalno, prozaično, ponekad banalno, bez autentičnih detalja, i neuverljivo kad se poljube.
Ne znam zašto se film zove Love Is Strange. Jer ono što nam je prikazano pre izgleda kao "ljubav je uporna" ili jaka ili nepobediva ili se ne da. Ili je Sachs želeo da nam i onu najdosadniju, bapsku (sve sa vatanjem na donjem ležaju dečijeg kreveta nas prat) prikaže kao čudesnu. Ako mu je to bila namera, sigurno će se naći neka tetka u sali Centra Sava koja će izgubiti dah.
SELELKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment