Ne biva oskarovskije od ovoga
Julianne Moore u otvorenoj trci za Oskara igra priznatu lingvisticu Alice Howland koja u svojim kasnim četrdesetim otkriva da boluje od "genetikom izazvanog" Alchajmera. Still Alice je film o njenom mentalnom i fizičkom raspadu koji u jednoj od poslednjih scena filma kulminira pokušajem da mumlanjem svojoj ćerki saopšti nešto. Tetke će u tom trenutku svakako posegnuti za svojim trećim pakovanjem "Klineksa".
Međutim, Still Alice, baš kao i njegova glavna junakinja, nije film koji se predao bljutavoj predvidljivosti, maratonu patetičnih trenutaka i neminovnom podvlačenju pod zlatni sjaj minijaturne statue. Naprotiv, to je jedan prilično human i humano okrutan pogled na orušavanje osobe čiji život je pre toga činila upravo mentalna snaga. Suočavanje sa tim da je bolest udarila najupornije i najsnažnije baš na to i očajnička borba da se na sve moguće načine dovije njenom napredovanju ono je što daje ovom filmu na vrednosti i što, jebiga, inspiriše.
Radeći po romanu Lise Genove, rediteljski duo Richard Glatzer i Wash Westmoreland (ovenčani Sundance slavom za Quinceanera) kao da su znali za jadac, pa su se u trku upustili i "trkački", ali i kao da žele da osvoje nešto više od prvog mesta. Pre svega, bizarna premisa o umiranju mlade osobe od "bolesti staraca" dodatno je pojačana u aspektu "umiranja ličnosti" (a ne tela, u slučaju Alchajmera) taktičkim izborom Alicine profesije. Neko ko se bavi rečima i njihovom snagom, ostaje bez reči, bez mogućnosti da izgovori. Ali upravo ta "naučnička" hladnokrvnost ono je što Alice daje pribranost da se bori sa bolešću i pripremi za najgore (egzekucija te namere za mene je bila jedan od najpotresnijih momenata filma, upravo zbog nemilosrdnog tretmana tog procesa koji su roditelji sproveli).
Reperkusije na njenu porodicu (Alice ima troje dece i muža Aleca Baldwina) mogle su da budu date sa više autentičnih detalja, deci nije ukazana podjednaka pažnja (sin je manje-više odstatirao), a i muževljeva bekstva od "takve Alice" mogla su da budu ambivalentnije prikazana.
Umiranje kao proces uvek izgleda uzbudljivo na filmu. Still Alice je najzanimljiviji u tome što sa dosta umešnosti prikazuje uzaludnost opiranja istoj. Alice je svesna da ne umire dostojanstveno koliko se god trudila i ta poslednja scena u kojoj je reditelj ostavlja, dok mumla u želji da nešto kaže, praktično lišena same sebe, poseduje izvesnu oporost koja obično ne karakteriše oskarovsku kategoriju "junak umire od opake bolesti". Julianne Moore je solidna, ako ne i vrlo dobra, u tom prinudnom samoopraštanju, ali Still Alice je mogao nekom kontra-radnjom, koja bi pre svega zaigrala epizodne junake, da bude još bolji film, a ne samo efektan prikaz ljudskog stradanja.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Julianne Moore u otvorenoj trci za Oskara igra priznatu lingvisticu Alice Howland koja u svojim kasnim četrdesetim otkriva da boluje od "genetikom izazvanog" Alchajmera. Still Alice je film o njenom mentalnom i fizičkom raspadu koji u jednoj od poslednjih scena filma kulminira pokušajem da mumlanjem svojoj ćerki saopšti nešto. Tetke će u tom trenutku svakako posegnuti za svojim trećim pakovanjem "Klineksa".
Međutim, Still Alice, baš kao i njegova glavna junakinja, nije film koji se predao bljutavoj predvidljivosti, maratonu patetičnih trenutaka i neminovnom podvlačenju pod zlatni sjaj minijaturne statue. Naprotiv, to je jedan prilično human i humano okrutan pogled na orušavanje osobe čiji život je pre toga činila upravo mentalna snaga. Suočavanje sa tim da je bolest udarila najupornije i najsnažnije baš na to i očajnička borba da se na sve moguće načine dovije njenom napredovanju ono je što daje ovom filmu na vrednosti i što, jebiga, inspiriše.
Radeći po romanu Lise Genove, rediteljski duo Richard Glatzer i Wash Westmoreland (ovenčani Sundance slavom za Quinceanera) kao da su znali za jadac, pa su se u trku upustili i "trkački", ali i kao da žele da osvoje nešto više od prvog mesta. Pre svega, bizarna premisa o umiranju mlade osobe od "bolesti staraca" dodatno je pojačana u aspektu "umiranja ličnosti" (a ne tela, u slučaju Alchajmera) taktičkim izborom Alicine profesije. Neko ko se bavi rečima i njihovom snagom, ostaje bez reči, bez mogućnosti da izgovori. Ali upravo ta "naučnička" hladnokrvnost ono je što Alice daje pribranost da se bori sa bolešću i pripremi za najgore (egzekucija te namere za mene je bila jedan od najpotresnijih momenata filma, upravo zbog nemilosrdnog tretmana tog procesa koji su roditelji sproveli).
Reperkusije na njenu porodicu (Alice ima troje dece i muža Aleca Baldwina) mogle su da budu date sa više autentičnih detalja, deci nije ukazana podjednaka pažnja (sin je manje-više odstatirao), a i muževljeva bekstva od "takve Alice" mogla su da budu ambivalentnije prikazana.
Umiranje kao proces uvek izgleda uzbudljivo na filmu. Still Alice je najzanimljiviji u tome što sa dosta umešnosti prikazuje uzaludnost opiranja istoj. Alice je svesna da ne umire dostojanstveno koliko se god trudila i ta poslednja scena u kojoj je reditelj ostavlja, dok mumla u želji da nešto kaže, praktično lišena same sebe, poseduje izvesnu oporost koja obično ne karakteriše oskarovsku kategoriju "junak umire od opake bolesti". Julianne Moore je solidna, ako ne i vrlo dobra, u tom prinudnom samoopraštanju, ali Still Alice je mogao nekom kontra-radnjom, koja bi pre svega zaigrala epizodne junake, da bude još bolji film, a ne samo efektan prikaz ljudskog stradanja.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Sinoć, otprilike u ovo vreme, vratio sam se s pauze u ponovljenom gledanju ovog filma; a kao da je nisam ni pravio... Kasne četrdesete su u stvari rane pedesete, prikazan nam je njen 50. rođendan, ali svejedno je prerano, kao što je uvek rano, kao što je rano bilo februara 2015, kad sam nekoliko meseci posle 55-og primetio.
ReplyDelete