Dečaci ne plaču. Ali uz nešto moraju da gutaju suze
Instinkt. Stvarno nema drugog objašnjenja. Ovaj tridesetogodišnjak (nismo li svi?), poreklom iz Bretanje, iscureo je iz mora brzo pročitanih recenzija u nekom, digitalnom "Uncutu". Čak mu ni ocena nije bila ubitačno velika, možda me je opis pročačkao, fusnotirao sam negde, skinuo ko zna gde, i na kraju poručio na vinilu, jer to je najmanje što mogu da uradim. Ovaj tekst, a vi da ga prigrlite iz sve snage, je ono nešto više što još mogu da uradim.
Ja i nisam neki fan The National. Možda više ranijeg, nego novijeg. Kažu da The Callstore liči. I liči. I najbolje od svega je što će fanovi The National biti i srećni i ponosni zbog toga. Simon Bertrand (mislim da sam jednog drugog Bertranda, zaboravih mu ime, rabio u MV, setite se) na svom Facebook profilu navodi samo Leonarda Cohena kao uticaj. Obrni-okreni, deka Cohen bi se mogao navesti kao uzor bilo kom boljem francuskom izvođaču. Ili bilo kom stranom izvođaču koji je uspešan u Francuskoj. Govorim o indi krugovima, ne o Kustinoj orkestri.
Muzika na Save No One esencijalno je folk-pop, kasnovečernji-ranojutarnji, elegantnih aranžmana. Melanholičan. Slatkodepresivan. Miluje po ožiljcima (ne gurajte odmah srce pod zvučnik). Pišu da je neke ritmove komponovao na Plejstejšnu. Znači da je ludak. Beckov Morning Phase je trebalo ovako da zvuči. Ali Beck je potomak trajpoda.
Liči i na Tindersticks, ali nema tu vrstu autoglamura, visokostilizovane melanho-erotičnosti, suze koje sa trepavica kaplju na stidne dlake. The Callstore pored toga, sa John Grantovskim entuzijazmom, zasipa svoje šansone jeftinom elektronikom, poput elektro-hipija. On je čovek zaljubljen i zaljubljenik. Ko Devendra u Anu nekad.
A pesme su dobre kao sa Prvog ili Drugog albuma Tindersticks. Ne znam da li je to zbog francuskog engleskog (jer pesme su na engleskom), ali tu su i nazal i kurcobolja Stuarta Staplesa. U Sad Sometimes imaćete problem da poverujete da se pravi Stuart ne zajebava sa vama. A refren kaže "Let us be happy, Let us be sad sometimes...". Negde pred kraj ritam pesme uleti u svoj privatni Lego-fridžez. Neodoljivo. Kao francuskinje u mini suknjama.
Iako se bavi stvarima starim kao prva ljubav, The Callstore (odvratnog li pseudonima) zvuči toliko moderno da sigurno ima hipstera koji još nisu čuli za njega. I mislim da je glavni razlog za to njegova uradi-sam produkcija. Neki Virgin France studio i uticajni producent mogli su ovo da razvuku u francuskog Sama Smitha, sve sa duetom sa Johnny Hallyday-em. Jer potencijala za tako nešto ovde sigurno ima. I on je sravnjen sa zemljom. Save No One je intiman i blesav. Tužan i hrskav. I liči na The National. Još više na nešto što The National do sada nisu smeli/umeli/whatever da urade.
Zovem se Slobodan i ja sam dečak.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Instinkt. Stvarno nema drugog objašnjenja. Ovaj tridesetogodišnjak (nismo li svi?), poreklom iz Bretanje, iscureo je iz mora brzo pročitanih recenzija u nekom, digitalnom "Uncutu". Čak mu ni ocena nije bila ubitačno velika, možda me je opis pročačkao, fusnotirao sam negde, skinuo ko zna gde, i na kraju poručio na vinilu, jer to je najmanje što mogu da uradim. Ovaj tekst, a vi da ga prigrlite iz sve snage, je ono nešto više što još mogu da uradim.
Ja i nisam neki fan The National. Možda više ranijeg, nego novijeg. Kažu da The Callstore liči. I liči. I najbolje od svega je što će fanovi The National biti i srećni i ponosni zbog toga. Simon Bertrand (mislim da sam jednog drugog Bertranda, zaboravih mu ime, rabio u MV, setite se) na svom Facebook profilu navodi samo Leonarda Cohena kao uticaj. Obrni-okreni, deka Cohen bi se mogao navesti kao uzor bilo kom boljem francuskom izvođaču. Ili bilo kom stranom izvođaču koji je uspešan u Francuskoj. Govorim o indi krugovima, ne o Kustinoj orkestri.
Muzika na Save No One esencijalno je folk-pop, kasnovečernji-ranojutarnji, elegantnih aranžmana. Melanholičan. Slatkodepresivan. Miluje po ožiljcima (ne gurajte odmah srce pod zvučnik). Pišu da je neke ritmove komponovao na Plejstejšnu. Znači da je ludak. Beckov Morning Phase je trebalo ovako da zvuči. Ali Beck je potomak trajpoda.
Liči i na Tindersticks, ali nema tu vrstu autoglamura, visokostilizovane melanho-erotičnosti, suze koje sa trepavica kaplju na stidne dlake. The Callstore pored toga, sa John Grantovskim entuzijazmom, zasipa svoje šansone jeftinom elektronikom, poput elektro-hipija. On je čovek zaljubljen i zaljubljenik. Ko Devendra u Anu nekad.
A pesme su dobre kao sa Prvog ili Drugog albuma Tindersticks. Ne znam da li je to zbog francuskog engleskog (jer pesme su na engleskom), ali tu su i nazal i kurcobolja Stuarta Staplesa. U Sad Sometimes imaćete problem da poverujete da se pravi Stuart ne zajebava sa vama. A refren kaže "Let us be happy, Let us be sad sometimes...". Negde pred kraj ritam pesme uleti u svoj privatni Lego-fridžez. Neodoljivo. Kao francuskinje u mini suknjama.
Iako se bavi stvarima starim kao prva ljubav, The Callstore (odvratnog li pseudonima) zvuči toliko moderno da sigurno ima hipstera koji još nisu čuli za njega. I mislim da je glavni razlog za to njegova uradi-sam produkcija. Neki Virgin France studio i uticajni producent mogli su ovo da razvuku u francuskog Sama Smitha, sve sa duetom sa Johnny Hallyday-em. Jer potencijala za tako nešto ovde sigurno ima. I on je sravnjen sa zemljom. Save No One je intiman i blesav. Tužan i hrskav. I liči na The National. Još više na nešto što The National do sada nisu smeli/umeli/whatever da urade.
Zovem se Slobodan i ja sam dečak.
SELEKTAH: 9plus/ 10
baci zip ili rar
ReplyDeletenažalost, ovde samo legalni sadržaji.
Deletepošalji mi mejl.
gleovo5@yahoo.com
ReplyDeletePlastic Bertrand? Bertrand Burgalat? ili Bertrand Cantat (iz Noir Désir)?
ReplyDeleteburgalat je daveži
Deletedavis bertans?
ReplyDelete