OSKAR/ FEST/ WHATEVER: INHERENT VICE

Što ste pametniji, to će vam više prijati.
Što više volite da se pravite pametni, to će vam još više prijati.

Inherent Vice nije ambiciozan film. Barem ne na način na koji su to do sada bili filmovi Paula Thomasa Andersona (uključujući i Punch-Drunk Love). Ston(d)erska gluma Joaquina Phoenixa, ston(d)erski lik privatnog detektiva Doca, koga Joaquin igra, i ston(d)erski tretman noara možda prikrivaju Andersonov ambiciozni pokušaj da adaptacijom istoimenog romana Thomasa Pinchona (kralja "WTF?!" literature) ponudi svoju ozbiljnu reviziju žanra- oduzimajući mu centralni elemenat- mrak (tek jedna scena odvija se noću, mislim), i dodajući mu nešto što je on tek u ponekim postmodernim varijantama sa vrlo retkim uspehom dobio- humor. Da budem iskren, PTA je u tome uspeo. Da budem još iskreniji- uspeo bi i Wes Anderson, i to kudikamo bolje (ako već nije), samo što oči svetske filmske javnosti ne bi bile uperene u njega na taj način i sa tim očekivanjima.

Sve to ne znači da je Inherent Vice (ime filma vezano je za neki transportni ili mornarički sleng koji kaže da su mane nekih proizvoda neuklonjive- jaje će se razbiti, čaše će se razbiti...) i film koji će ispuniti (i) vaše potrebe za zabavom jednom kada shvatite koliko je pametan. Baš kao i The Master i Inherent Vice samo na oko ima snažnog i zanimljivog junaka koji je ključan, rekao bih, za uspeh Andersonovih filmova. The Master je sav bio upregnut u to da nam Lancastera Dodda prikaže kao neprejebivog mastermajnda i jedino u tome nije uspeo. Phoenixov Doc Sportello to daleko manje traži od nas, deluje uverljivije, ali ne uspeva kao Dude, braće Coen, da se nametne kao prototip "drugačijeg pristupa". Iako Sportello, baš kao i većina noar junaka, jeste epizodista u sopstvenom životu, njegov kakoćemolakoćemo hipijevski pristup stvarima neprekidno je na vatrometini dve vatre: jedne, iz koje puca Anderson, želeći da svom filmu obezbedi dovoljno komičnosti i druge, iz koje puca Phoenix, koji se na tom terenu oseća nesigurno i neprekidno pokušava da svom junaku omogući dovoljno dramske dubine. Zbog čega će nebrojano puta Inherent Vice zaličiti na parodiju, a ne reviziju žanra.

Nisam čitao Pinchonov roman (a što bi?), ali kažu da ga je Anderson efektno stesao. I to manje-više stoji. Radnja Inherent Vice se relativno lako prati (jednom kad se probijete kroz mrmljanje većine junaka), ali ne vodi očekivanom noar tvistu koji objašnjava većinu stvari. Ovde se mahom novi momenti i novi junaci ređaju linearno objašnjavajući prethodne i tek ponekad (slučaj sa Japonicom) oni će se zavući duboko u početak radnje i obezbediti neke događaje na samom kraju filma. To linearno ređanje ljudi i dešavanja malčice je zakamuflirano noar naracijom Joanne Newsom (da, te Joanne!) koja svojim bekgraundom dovlači tradiciju folk pripovedanja, ali i žanr koji je bio esencijalan za hipi kulturu. Svako malo ona će pojasniti nešto ili ponuditi Docov "unutrašnji monolog" ostajući uvek daleko od radnje, skoro kao da ni na koji drugi način ne učestvuje u filmu.

Paralele sa Andersonom (ali Wesom!) stoje ne samo zbog duha filma, već i zbog galerije bilmarejevski bizarnih likova, od zubara-pedofila, korejskih prostituki, preko detektiva-glumaca (odlični Josh Brolin), supružnika-heroinskih zavisnika do mega-negativaca čija prezentnost se oseća kao da ste u blizini crne rupe (Martin Donovan). Svi oni vesele atmosferu koju samo prisustvo Doca Sportella usporava i pretvara u nerazumljivi sloumoušn. I uglavnom uspešno balansirajući Anderson pravi dobar ritam filma neprekidno dobacujući Pheoneixu likove koji su življi od njega.

Ali, kada u nekom trenutku, prihvatite i razumete postavku, počeće da vas umara činjenica da film prečesto pravi pauze koje se bavi svim drugim sem pričom, kao i to da pričanje priče manjka dramom koja bi budila i držala našu pažnju. Prilično sam siguran da ovaj film možete pauzirati iksto puta iako tako ne deluje, kao i da sve što propustite nije mnogo bitno za rasvetljavanje glavne radnje, koliko za kompletiranje vaše celokupne predstave o svim mogućim aspektima Eleja početkom sedamdesetih u kome hipici i ne toliko lagano, ali sasvim sigurno, deluju kao relikvija jednog doba koje prolazi. I to ne samo zbog najave novih i jačih droga, ili zločina, ili korporacija koje se natkriljuju nad "Letom ljubavi". Čini mi se da je Anderson izzaboravljao i da svom glavnom junaku i njegovoj ljubavnici (koja još ispade najkompleksniji lik) da malo više sadržaja ili da ih, makar, suoči sa promenom koja je u toku. Iako ih ona dobrano očeše oni su tvrdoglavo nepromenljivi i uprkos poslednjoj "neo-klasičnoj" sceni u kojoj mu ona leži na ramenu dok (po drugom mraku, zapravo) oni odlaze negde, čitava njihova egzistencija deluje patetičnije nego što bi trebalo.

Kad konačno pogledam The Master ponovo, možda ću i ovo.

SELEKTAH: 6minus/ 10