Ako ništa, ovaj film je pokazao zašto je Liam Neeson odličan u filmovima koje pravi poslednjih godina
Očajan rezultat ovog filma na boksofisu u prvoj nedelji (gore od Mortdecai) dosta me je sneveselio. Ja volim "gerijatrijski herojski akcioni film" koji je (baš ovaj) reditelj, Pierre Morel, kreirao (ili nastavio, ako poštujete lik i delo Mela Gibsona) sa prvim delom trilogije Taken. Nažalost, neuspelo lanisiranje Johna Travolte na istoj poziciji (u From Paris With Love) ovde se nastavlja sa još tragičnije sprovedenim kastovanjem Seana Penna u ulozi poznog šibadžije.
Sve u ovom filmu je pogrešno.
Sean Penn, iako izgleda kao da bi mogao, nije glumac za ovaj tip filmova. Suhomesnati mišići su tu, baš kao i lice sa ožiljcima, ali Penn ne ume da pliva u ovako plitkom materijalu. Imbecilne replike kakvih je ovaj film pun odzvanjaju kada ih Penn izgovori. On čovek traži okean drame u barici, i ispada smešan.
Za razliku od Neesona koji baš u takvom materijalu ume da nađe adekvatan patetično-predramatični diskurs kojim jednostavno postavljenim akcionim sekvencama udahnjuje neophodnu emociju.
Priča je društveno-politički aktuelizovana (pretpostavljam da je to Pennov scenaristički doprinos) prizemljenjem klišea o "belom čoveku koji uništava nebele delove planete svojim dejstvom", a kroz dešavanja u DR Kongo gde bivši operativci za pare multikorporacija kroje živote nemoćnih država i još nemoćnijih ljudi. Pa je tako Sean zajedno sa još trojicom drugara sproveo atentat na ministra rudarstva koji je pokušao da blokira inostranu eksploataciju. Čak osam neverovatnih godina kasnije ta operacija vraća se da ga ujede za sada pokajano, NGO dupe.
Sean mora da otkrije ko mu radi o glavi, što ga vraća u društvo bivših saradnika i bivšeg posla koga se odrekao razočaran sopstvenim učinkom. A vraća ga i u društvo bivše ljubavi koju je morao da ostavi nakon događaja u Kongu.
Morel je osećao koliko mu postavka landara, a glavni junak izgleda kao 45 fotokopija neke od aktuelnih Bondovih avantura, pa mu je na svu muku nakačio i nekakav medicinski problem usled koga ima napade mučnine i gubitka svesti, koji nisu postigli ništa sem da iovako neverovatnu gerijatriju učine još neverovatnijom.
The Gunman nema snagu osvete ili akutnost "ne gubljenja vremena" (kakvu ima Taken) koja je osnovni pokretač sličnih filmova. Penn se nikome ne sveti, on nikoga ne spasava. Njegova trka je mehanička i bez saspensa, dok je sakrivanje i otkrivanje identiteta ljudi koji mu rade o glavi, iako predstavljena kao ključna potraga ovog filma, sprovedena traljavo i deluje nakalemljeno. Finalni obračun sa njima ima naivnih obrta, a nešto što je trebalo da bude spektakl finale na tribinama i stadionu matadorske arene realizovano je kao u prosećnoj epizodi CSI. Pretpostavljam.
Morel i Neeson (i dobar deo nastavljača njihovog dela) uspeo je da u klimi tehno-trilera povrati film koji se oslanja na harizmu i telo junaka, a ne na (CGI) akciju i neverovatne zaplete. U tom smislu oni su radili isto što i slični filmovi sedamdesetih, ali su delovali uverljivo u dekadama novog milenijuma. The Gunman deluje kao materijal koji sav sadržaj duguje razmišljanju i kombinatorici akcionog trilera sedamdesetih, ali bez pronađenog rešenja kako da sve to prebaci u aktuelno doba ili, da se makar, prikaže kao odumiranje "čojstva i junaštva" takvih junaka. Pennov greh je vremenski preblizu sa njegovom kaznom. U ovoj drugoj varijanti, on možda jeste arhetip ratnika koji je mislio da je ostavio rat za sobom, ali ništa oko njega ne podržava taj arhetipski doživljaj. Naprotiv.
Javier Bardem je bedan i pogrešan, takođe.
SELEKTAH: 2minus/ 10
Očajan rezultat ovog filma na boksofisu u prvoj nedelji (gore od Mortdecai) dosta me je sneveselio. Ja volim "gerijatrijski herojski akcioni film" koji je (baš ovaj) reditelj, Pierre Morel, kreirao (ili nastavio, ako poštujete lik i delo Mela Gibsona) sa prvim delom trilogije Taken. Nažalost, neuspelo lanisiranje Johna Travolte na istoj poziciji (u From Paris With Love) ovde se nastavlja sa još tragičnije sprovedenim kastovanjem Seana Penna u ulozi poznog šibadžije.
Sve u ovom filmu je pogrešno.
Sean Penn, iako izgleda kao da bi mogao, nije glumac za ovaj tip filmova. Suhomesnati mišići su tu, baš kao i lice sa ožiljcima, ali Penn ne ume da pliva u ovako plitkom materijalu. Imbecilne replike kakvih je ovaj film pun odzvanjaju kada ih Penn izgovori. On čovek traži okean drame u barici, i ispada smešan.
Za razliku od Neesona koji baš u takvom materijalu ume da nađe adekvatan patetično-predramatični diskurs kojim jednostavno postavljenim akcionim sekvencama udahnjuje neophodnu emociju.
Priča je društveno-politički aktuelizovana (pretpostavljam da je to Pennov scenaristički doprinos) prizemljenjem klišea o "belom čoveku koji uništava nebele delove planete svojim dejstvom", a kroz dešavanja u DR Kongo gde bivši operativci za pare multikorporacija kroje živote nemoćnih država i još nemoćnijih ljudi. Pa je tako Sean zajedno sa još trojicom drugara sproveo atentat na ministra rudarstva koji je pokušao da blokira inostranu eksploataciju. Čak osam neverovatnih godina kasnije ta operacija vraća se da ga ujede za sada pokajano, NGO dupe.
Sean mora da otkrije ko mu radi o glavi, što ga vraća u društvo bivših saradnika i bivšeg posla koga se odrekao razočaran sopstvenim učinkom. A vraća ga i u društvo bivše ljubavi koju je morao da ostavi nakon događaja u Kongu.
Morel je osećao koliko mu postavka landara, a glavni junak izgleda kao 45 fotokopija neke od aktuelnih Bondovih avantura, pa mu je na svu muku nakačio i nekakav medicinski problem usled koga ima napade mučnine i gubitka svesti, koji nisu postigli ništa sem da iovako neverovatnu gerijatriju učine još neverovatnijom.
The Gunman nema snagu osvete ili akutnost "ne gubljenja vremena" (kakvu ima Taken) koja je osnovni pokretač sličnih filmova. Penn se nikome ne sveti, on nikoga ne spasava. Njegova trka je mehanička i bez saspensa, dok je sakrivanje i otkrivanje identiteta ljudi koji mu rade o glavi, iako predstavljena kao ključna potraga ovog filma, sprovedena traljavo i deluje nakalemljeno. Finalni obračun sa njima ima naivnih obrta, a nešto što je trebalo da bude spektakl finale na tribinama i stadionu matadorske arene realizovano je kao u prosećnoj epizodi CSI. Pretpostavljam.
Morel i Neeson (i dobar deo nastavljača njihovog dela) uspeo je da u klimi tehno-trilera povrati film koji se oslanja na harizmu i telo junaka, a ne na (CGI) akciju i neverovatne zaplete. U tom smislu oni su radili isto što i slični filmovi sedamdesetih, ali su delovali uverljivo u dekadama novog milenijuma. The Gunman deluje kao materijal koji sav sadržaj duguje razmišljanju i kombinatorici akcionog trilera sedamdesetih, ali bez pronađenog rešenja kako da sve to prebaci u aktuelno doba ili, da se makar, prikaže kao odumiranje "čojstva i junaštva" takvih junaka. Pennov greh je vremenski preblizu sa njegovom kaznom. U ovoj drugoj varijanti, on možda jeste arhetip ratnika koji je mislio da je ostavio rat za sobom, ali ništa oko njega ne podržava taj arhetipski doživljaj. Naprotiv.
Javier Bardem je bedan i pogrešan, takođe.
SELEKTAH: 2minus/ 10
No comments:
Post a Comment