Otužno rutinski o jednoj od najživopisnijih osoba savremenog entertejnmenta
Ako ima nekoga ko ne zna ko je bio Divine i da nije čuo da je Divine stvarno pojeo pravo govno na kraju John Watersovog Pink Flamingos, taj je u ovom trenutku pogrešna osoba na pogrešnom mestu. Divine je sa svojih 150 kila na svaki način bio veći od života. Njegova želja za uspehom pokrivala je svaki pedalj njegovog tela. Bio je profesionalac i potpuno posvećen ostvarenju te želje. Bio je gej, bio je transvestit u javnosti, nije mu bilo teško da u punom "dregu" pliva u reci u novembru, niti da u sličnom kostimu jaše na magarcu po pustinjskom suncu. Bio je glumac, bio je disko zvezda, bio je diva, bio je pola od svega što je John Waters uradio. Bio je frik. I pojeo je govno.
Film Jeffrey-a Schwarza, koji i od ranije ima dokumentarnog iskustva sa "queer" tematikom, upoznaće vas sa navedenim stvarima, da ne kažem- "neće preći preko njih", ali ostaće sasvim u neskladu sa tematikom kojom je uzeo da se bavi.
Prepoznatljiva, sada već "debelo televizijska" forma hronološkog "prolaza" kroz karijeru i život osobe kojom se bavi, ispresecana "hedovima" ljudi koji su posredno ili neposredno bili vezani za određeni period nekako, zapravo- nikako!, ne idu sa "bigger than life" ličnošću Divinea i granicama koje je ista i zapremala i pomerila. Divine odnosno Glen Milsted jeste, u suštini, bio jedno divno i ne toliko neobično stvorenje, ali Schwarz ne zauzima taj ugao. Divine je dobar deo svog puta do uspeha proveo daleko od roditelja, koji su ga se odrekli, i potom nisu imali pojma da je Divine njihov sin, a onda su se pomirili. Film jeste posvećen njegovoj majci, ali ona je samo još jedna od "supporting" uloga u filmu. Divine jeste bio okosnica i temelj Watersove karijere, ali iako taj momenat bode oči sve vreme, ni on nije uzet kao pista u Divineov svet.
I Am Divine je pregledan, šatro-objektivan kolaž, diskurskom prilagođen emitovanju na televiziji koji se ničim ne divi, niti ičim osporava njegovu pojavu. A to je u praksi bilo nemoguće.
SELEKTAH: 3/ 10
Ako ima nekoga ko ne zna ko je bio Divine i da nije čuo da je Divine stvarno pojeo pravo govno na kraju John Watersovog Pink Flamingos, taj je u ovom trenutku pogrešna osoba na pogrešnom mestu. Divine je sa svojih 150 kila na svaki način bio veći od života. Njegova želja za uspehom pokrivala je svaki pedalj njegovog tela. Bio je profesionalac i potpuno posvećen ostvarenju te želje. Bio je gej, bio je transvestit u javnosti, nije mu bilo teško da u punom "dregu" pliva u reci u novembru, niti da u sličnom kostimu jaše na magarcu po pustinjskom suncu. Bio je glumac, bio je disko zvezda, bio je diva, bio je pola od svega što je John Waters uradio. Bio je frik. I pojeo je govno.
Film Jeffrey-a Schwarza, koji i od ranije ima dokumentarnog iskustva sa "queer" tematikom, upoznaće vas sa navedenim stvarima, da ne kažem- "neće preći preko njih", ali ostaće sasvim u neskladu sa tematikom kojom je uzeo da se bavi.
Prepoznatljiva, sada već "debelo televizijska" forma hronološkog "prolaza" kroz karijeru i život osobe kojom se bavi, ispresecana "hedovima" ljudi koji su posredno ili neposredno bili vezani za određeni period nekako, zapravo- nikako!, ne idu sa "bigger than life" ličnošću Divinea i granicama koje je ista i zapremala i pomerila. Divine odnosno Glen Milsted jeste, u suštini, bio jedno divno i ne toliko neobično stvorenje, ali Schwarz ne zauzima taj ugao. Divine je dobar deo svog puta do uspeha proveo daleko od roditelja, koji su ga se odrekli, i potom nisu imali pojma da je Divine njihov sin, a onda su se pomirili. Film jeste posvećen njegovoj majci, ali ona je samo još jedna od "supporting" uloga u filmu. Divine jeste bio okosnica i temelj Watersove karijere, ali iako taj momenat bode oči sve vreme, ni on nije uzet kao pista u Divineov svet.
I Am Divine je pregledan, šatro-objektivan kolaž, diskurskom prilagođen emitovanju na televiziji koji se ničim ne divi, niti ičim osporava njegovu pojavu. A to je u praksi bilo nemoguće.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment