Zašto Amerika tako lako postane domovina svih koji u nju pristignu?
Laura Marling ima 25 godina i 5 albuma za sobom. Čini mi se da sam ih preslušao sve i da sam se najviše trudio oko ovog pretposlednjeg, Once I Was An Eagle, ali nije upalilo. Laurin folk nije postao mesto gde moja dušica pije vodicu. Sad razmišljam da se vratim unazad, barem jedan korak, i proverim utiske, ali vremena, vremena nikada nema više nego pre.
Ipak, ostala je trunčica nekakvog intuitivnog interesovanja, više za glas i odnekuda plasiranu ideju da u Laurinoj muzici ima i nekakvog stava, nego za pesme. I zbog toga sam preslušao Short Movie, album o kome sam saznao više nego što mi je potrebno tek nekih dvadesetak slušanja kasnije. Osvojio me je lakoćom sa kojom je stopio Shelby Lynne (prvi album), Lucindu Williams (Car Wheels...) i Kim Gordon. Prve dve u zvuku, ovu treću u duhu.
Short Movie je album Dusty Springfield čije su omiljene ploče neka od Leadbelly-ja i neka od Sonic Youth.
Čak i ako nisam u pravu!
Short Movie je nastao u Americi, tokom meseci koje je Laura provela prvo s dečkom, a onda sa uspomenom na njihovu vezu u Eleju, gradu u kome moraš da se prikazuješ kao "neko i nešto", ako želiš da te zapamte, kako ona kaže. Najteže je biti ono što si, jer svi očekuju više od toga. Za jednu britansku folkerku, ne toliko posvećenu tradiciji svoje domovine, srećom sve se to ispostavilo kao izazov, a ne muka. Odnosno, kao trijumf.
Da ne znate da je Laura Britanka, lako moguće to ne biste ni primetili na osnovu Short Movie. Zbog Kim Gordon, koja nije samo u basu (btw, kažu da je ovo i prvi Laurin "električnogitarski" album), već i u nekoj vrsti arogantnog stava. Jer ja tako zamišljam Kim, i van javnosti. Ovo je kantri-folk muzika na električnoj gitari koja podseća na Johna Martyna, Joni Mitchell, ove dve pomenute, Drakea, ali Nicka, a ako je okružite sa "malo nojza" eto vam par poslednjih albuma Sonic Youth. Iako je (mnogo) bolje ovako.
Ovo je sasvim drugačija vrsta magičnosti i opčaravanja od Lane Del Rey, ali ista vrsta senzualnosti se tu muva. Od uvodne Warrior (kao Dusty na Buckley-evu muziku) do poslednje Worship Me. Slab sam na tako sočne pokušaje zavođenja. Sa blagim ehom na glasu, čisto da omirišete lost hajvej. Laura lukavo jednostavnim aranžmanima čini čuda, naročito za svoj glas. I Feel Your Love je tri sata melodrame u 4 minuta muzike. Plus vrlo erotska poruka.
Kažu da je druga polovina albuma slabija. Iako se tu nalazi najsingličnija Gurdjieff's Daughter. Stavite je na mikstejp za kola i obeležiće vam putovanje i podmazati put. Možda je druga polovina albuma samo kontemplativnija, traži malo više vremena.
Probajte da je zalijete viskijem, ili već pićem po vašoj želji.
Možda na kraju treba da priznam da mi Laura tek sada zvuči ne samo seksi, već i seksualno. Vrlo često je taj (naročito britanski) folk vrlo intiman, "mejdenovski", ali ne uspeva da oda ženu kao seksualno biće. Ovde to nije slučaj. Ovde svaka pesma spava u zgužvanoj posteljini.
SELEKTAH: 9/ 10
Laura Marling ima 25 godina i 5 albuma za sobom. Čini mi se da sam ih preslušao sve i da sam se najviše trudio oko ovog pretposlednjeg, Once I Was An Eagle, ali nije upalilo. Laurin folk nije postao mesto gde moja dušica pije vodicu. Sad razmišljam da se vratim unazad, barem jedan korak, i proverim utiske, ali vremena, vremena nikada nema više nego pre.
Ipak, ostala je trunčica nekakvog intuitivnog interesovanja, više za glas i odnekuda plasiranu ideju da u Laurinoj muzici ima i nekakvog stava, nego za pesme. I zbog toga sam preslušao Short Movie, album o kome sam saznao više nego što mi je potrebno tek nekih dvadesetak slušanja kasnije. Osvojio me je lakoćom sa kojom je stopio Shelby Lynne (prvi album), Lucindu Williams (Car Wheels...) i Kim Gordon. Prve dve u zvuku, ovu treću u duhu.
Short Movie je album Dusty Springfield čije su omiljene ploče neka od Leadbelly-ja i neka od Sonic Youth.
Čak i ako nisam u pravu!
Short Movie je nastao u Americi, tokom meseci koje je Laura provela prvo s dečkom, a onda sa uspomenom na njihovu vezu u Eleju, gradu u kome moraš da se prikazuješ kao "neko i nešto", ako želiš da te zapamte, kako ona kaže. Najteže je biti ono što si, jer svi očekuju više od toga. Za jednu britansku folkerku, ne toliko posvećenu tradiciji svoje domovine, srećom sve se to ispostavilo kao izazov, a ne muka. Odnosno, kao trijumf.
Da ne znate da je Laura Britanka, lako moguće to ne biste ni primetili na osnovu Short Movie. Zbog Kim Gordon, koja nije samo u basu (btw, kažu da je ovo i prvi Laurin "električnogitarski" album), već i u nekoj vrsti arogantnog stava. Jer ja tako zamišljam Kim, i van javnosti. Ovo je kantri-folk muzika na električnoj gitari koja podseća na Johna Martyna, Joni Mitchell, ove dve pomenute, Drakea, ali Nicka, a ako je okružite sa "malo nojza" eto vam par poslednjih albuma Sonic Youth. Iako je (mnogo) bolje ovako.
Ovo je sasvim drugačija vrsta magičnosti i opčaravanja od Lane Del Rey, ali ista vrsta senzualnosti se tu muva. Od uvodne Warrior (kao Dusty na Buckley-evu muziku) do poslednje Worship Me. Slab sam na tako sočne pokušaje zavođenja. Sa blagim ehom na glasu, čisto da omirišete lost hajvej. Laura lukavo jednostavnim aranžmanima čini čuda, naročito za svoj glas. I Feel Your Love je tri sata melodrame u 4 minuta muzike. Plus vrlo erotska poruka.
Kažu da je druga polovina albuma slabija. Iako se tu nalazi najsingličnija Gurdjieff's Daughter. Stavite je na mikstejp za kola i obeležiće vam putovanje i podmazati put. Možda je druga polovina albuma samo kontemplativnija, traži malo više vremena.
Probajte da je zalijete viskijem, ili već pićem po vašoj želji.
Možda na kraju treba da priznam da mi Laura tek sada zvuči ne samo seksi, već i seksualno. Vrlo često je taj (naročito britanski) folk vrlo intiman, "mejdenovski", ali ne uspeva da oda ženu kao seksualno biće. Ovde to nije slučaj. Ovde svaka pesma spava u zgužvanoj posteljini.
SELEKTAH: 9/ 10
https://www.youtube.com/watch?v=ul0aWaPAkak
ReplyDeleteThe magnificent Laura Marling doesn’t even try on this cover of Bruce Springsteen’s “Dancing in the Dark.” She doesn’t need to. Los Angeles singer-songwriter Eddie Berman kicks off his sleepy-eyed Sunday morning rendition of the 1984 heartland hit, and when he sings the line, “Hey there baby, I could use a little help,” the inordinately talented young woman to his right cracks her mouth just enough to let a perfect harmony slip out. She barely raises her voice, barely moves at all, and yet absolutely sons everyone in the room. At one point, as she takes lead, she even poises her index finger against her lip as if she’s thinking about something else entirely.
What Marling supplies is so absolutely other that we can only assume she’s beaming her presence in from some pure white cloud in the heavens. Or that she’s horribly, terribly depressed
Nije loša Laura, ali za moj ukus ipak ne tako dobra kao Waxahatchee i Courtney Barnett koje su se svojim albumima najviše istakle ove godine što se ženskog roda tiče.
ReplyDelete