NIGHT WILL FALL / KUĆA SEĆANJA I ZABORAVA

Holokaust. Original i kontekstualizacije

Ne dozvolite da to što se ime Alfreda Hitchcocka spominje u vezi sa ovim filmom bude presudno za vaše interesovanje za ovaj dokumentarac. Jer Hitchcock je "samo" radio na dokumentarcu kojim se ovaj dokumentarac bavi. Taj film se zvao "German Concentration Camps factual Survey" i trebalo je da bude sačinjen od niza snimaka koje su, odmah po prispeću na mesto zločina, engleske, američke i ruske trupe napravile oslobađajući koncentracione logore. Hitchcockov genijalni doprinos zasnivao se na tome da se jezivi snimci stave u još jeziviji kontekst- tj da se prikaže kako su lepo i mirno "obični Nemci" živeli pored tih logora sasvim (ne)svesni šta se tamo dešava. U ostalom, deo materijala upravo i prikazuje saveznike koji su naterali lokalni živalj da prošeta tek oslobođenim logorima i svojim očima vidi šta se tu dešavalo.

A nakon odgledanih brojnih filmova na ovu temu, moram da priznam da "German Concentraion Camps" prikazuju najsuroviju i najsiroviju istinu. Jer mnoge stvari stavlja u kontekst. Gomile leševa, razbacanih po kampu, na gomilama, stajale su tu, na par metara od prinudnog života kojim su i dalje živeli oni koji su "preživeli". Ubijanja je bilo toliko i svuda da nije bilo moguće fizički se otarasiti svih tih usahlih tela, pa su ona ostavljena da leže u naokolo.

Koliko je čovek fleksibilno biće, a smrt nimalo sveta, govore i snimci saveznika koji sklanjaju te leševe. Filmovi i priče o Holokaustu izgradili su tokom vremena sve te pobijene ljude u "neprikosnovene žrtve", dali su im na pijetetu, čitavom zločinu na nedodirljivosti, ali vi ovde vidite esesovce ili saveznike kako vuku beživotna tela po pesku kao vreće i ubacuju ih u džinovske grobnice. Guraju ih i sabijaju nogama, kao što bi neposlušno granje, ne bi li sabili što više njih. Brzina navikavanja na užas je ono što mi je podiglo dlake na koži. Bez foliranja.

Andre Singer u svom dokumentarcu pokazuje kako je Sidney Bernestein, ratni snimatelj, pokušao da sa svojim prijateljem Hitchcockom kreira film koji bi engleska vlada mogla propagandno da iskoristi, pre svega da pokaže da su nemački zločini bili stvarni, a potom i da opseg užasa stavi u kontekst time što će pokazati da su samo par kilometara dalje živeli ljudi kao da se tu ništa ne dešava. Međutim, savezničke sile, osećajući prve udare prohladnog ratnog vetra, imale su različite interese i nikome nije odgovaralo da iovako apatičnu nemačku naciju dalje psihički pritiska zločinima, jer trebalo je graditi, Nemačku, "zid", "blokove"... I tako je film "u nameri i planovima" bunkerisan sve do trenutka kada se "Imperial War Museum" prihvatio njegove rekonstrukcije na osnovu originalnih planova.

Night Will Fall (naslov je deo poslednje rečenice naratora originalnog filma) je dokumentarac o svemu rečenom i dokumentarac o dokumentarcu, sa svedočanstvima originalnih kreatora i sa ponekim svedočanstvom originalnih "učesnika" tj preživelih logoraša koji su snimljeni po oslobađanju logora.
Neverovatna stvar je da smo toliko godina bili uskraćeni za ovaj originalni materijal s obzirom na njegovu jezivu autentičnost.

SELEKTAH: 8plus/ 10

Iako me niko ništa nije pitao, osećam se prozvanim da iskoristim pisanje o ovom dokumentarcu i prokomentarišem i ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade, roman "Kuća sećanja i zaborava", mog neadašnjeg profesora dramaturgije, Filipa Davida.

I on se pozabavio holokaustom. Ali njegov knjižuljak, koji se samo u najvećoj dobronamernosti može nazvati "romanom", je skandalozno loš primer kako se ovom temom može pozabaviti. A naročito u cilju, očiglednog, pozivanja javnosti da priču o holokaustu vazda drži aktuelnom, kao i da ukaže da je nesećanje na strašni zločin obično prečica do anti-semitizma.

"Palp metafizika" i "Treće oko" su dve sintagme koje bih upotrebio da opišem ono što je Filip David demonstrirao u svom "romanu".

Iako nije lepo baviti se piscem kada se govori o njegovom delu, nešto u napisanom u ovom delu govori o iskrenim Davidovim interesovanjima za "onostranu" prirodu zla. Skoro kao pokušaj da se u poznom (ne želim da kažem "finalnom") periodu života autor pozabavi najvećim životnim pitanjima i pokuša da da odgovor na njih. David želi da da odgovor odakle zlo na ovom svetu. I u misticističkom promišljanju tih stvari ponekad je teško razgraničiti da li se radi o blago senilnom starcu koji se rastaje od razuma ili je pisac na tragu otkrića nečega veoma bitnog (pogledajte seriju The Strain kao potencijalnu referencu za željeni nivo palp metafizike i trećeočnosti). Nažalost, isto se ne može reći i za junake njegove priče, koji se bave sličnim promišljanjima- oni, radom svog "tvorca", izgledaju kao totalne budaletine, koje kao da je literatura a la "Treće oko", ponukala da počnu da razmišljaju "da tamo nečeg stvarno ima".

I pre nego što naslutim o čemu je Davidov "roman", možda je bolje da kažem da se radi o loše sklepanoj zbirci eseja koja pokušava da "poreklu zla" priđe sa različitih strana, a za to, u formi traljavo napisanih biografija, koristi životne sudbine svojih junaka. Deluje kao da je David za svaku svoju ideju o poreklu zla adhoc bio prinuđen da smisli neku "romanesknu" epizodu ne bi li zapravo mogao da izloži podjednako loše raspisanu "palp metafiziku".

(Možda sam negde pogrešio u nekoj činjenici, oprostite) Junak romana je Albert Vajs, srpski Jevrejin, koji od detinjstva nosi neprijatan "krst"- roditelji su iz vagona koji ide u logor izbacili njega i njegovog mlađeg brata (o besmislenosti tog poteza može se i posebno). Umorni dečak u ledenoj, zimskoj noći na planini nije uspeo da pronađe svog brata, i to je obeležilo njegov život. Ne pomaže mnogo ni to što David stvar ne izlaže u mnogo više reči i na način stilski artikulisaniji od ovog koji sam ja pokazao ovde. Jer kao što rekoh, životi njegovih junaka samo su povod preko koga treba što pre preleteti da bi se stiglo do junakovih razmišljanja. I to važi i za Albertove prijatelje, druge srpske Jevreje, koji su svi u svojim biografijama imali neki sličnu "tragediju", zbog čega su im životi ostali okrnjeni. I "otvoreni" za raspitivanje o zlima ovog sveta.

I pre nego što stigne do jevrejskog mistika i njegove filozofije o ukopanim, polupanim sudovima iz kojih se prosula svetlost, pa je zlo uzelo prevagu (verujte mi ni u romanu stvar ne stoji bolje sa opisom i argumentima), David neprekidno pokušava da održi "eksfajličnost" svog spisa, pa će tako Vajs u Njujorku ući u nekakvu "kuću sećanja i zaborava" gde će na televizoru moći da gleda svoj život, a tu će postojati i "soba zaborava" (sve sa natpisom iznad vrata?!!) u kojoj sam zaboravio šta je, jer je bilo toliko glupo i banalno. A po dramaturgiji stvari ta kuća bi trebala da bude "metaforični centar" ovog dela, nešto iz čega se ono može iščitati. Ni ne pokušavajte.

Logor "Staro sajmište" ovde se u nekoliko navrata podcrtava kao srpski/ jugoslovenski doprinos holokaustu, ali mesto ozbiljnim primedbama "svim srpskim vlastima" da istom nisu ukazali adekvatnu počast potpuno je zagušeno banalnim i banalno ispričanim pričama o sudbinama nekolicine jevrejskih porodica koje su na različite načine tamo stradale tokom rata.

Najnebuloznija je svakako priča o ocu jedne ugledne beogradske jevrejske porodice koji pristaje da bude kolaborator i potkazivač, radeći na železničkim stanicama kao "detektor" Jevreja, a sve u cilju "služenja zlu da bi se zlo pobedilo" tj da bi ostalo pod kontrolom. Stvar je tako izložena da nemate druge nego da verujete da je siroti čovek (baš kao i njegov "tvorac") izgubio razum i poverovao u najuporniju glupost koja mu je pomogla da pregura nemilosrdne dane. Najsumantuije od svega je što autor pristaje na ovakvo rezonovanje svog junaka, što ga ne "čelendžuje", što svom čitaocu ne nudi neko pod-objašnjenje da je sve to primer ludila, a ne racionalna kolaboracija sa mističnim silama.

Ima i priča o tome kako je srpski jatak, koji je krio ćerku svojih jevrejskih prijatelja, vremenom postao njen silovatelj i mučitelj. Zamislite to- koliko je to jezivo! Ali David nije mogao da zamisli da je to roman za sebe. Romančina! Ovde je to fusnotna-biografija junakinje koja zapravo služi kao prilog biografiji njenog sina, koji je nastao iz ove surove zajednice.

Ali, ništa nas ne priprema za poslednji odlomak. Takvu "jednočinku" ne bi napisao ni loš kandidat za prijemni na katedri dramaturgije. Tu se, u nekakvom (jer nemam precizniji opis od te reči) "Orijent Ekspresu" u jednom kupeu susreću ljudi najvoljniji za metafizičke debate, toliko interesantne, da se u njih bez problema uključuje i kondukter, koji samo cepa karte. Iako je nejasno da li je čitava postavka san ili java glavnog junaka, jer, naprosto, može i jedno i drugo, i unutar nje postoje dodatni slojevi koji govore o "snu u snu", pre svega napravljeni da opravdaju sumanute postavke i otvore put "promišljajućim minijaturama". Ali, da autor nije znao bolji način da svog junaka "prepadnutog od vozova" vrati u voz i pusti niz put bez povratka, finalni je dokaz nemaštovitosti, aljkavosti i banalnosti Davidovog pripovedanja.

"Kuća sećanja i zaborava" je "roman" koji se smanjuje pred vašim očima kako shvatate ambicije njegovog autora. Da (valjda) renomirani žiri koji odlučuje o NIN-ovoj nagradi nije primetio da u kupusijadi nekoliko jevrejskih sudbina stoji ozbiljna namera da se zlom pozbavi(mo) ne samo kao metafizičkom, već kao realnom/ onostranom/ satanskom/ magijskom silom, ali na način ne drugačiji od priče o "dvoglavom detetu koje seje užas Ariljem", meni je neobjašnjivo.

A namerio sam se na "Kuću..." nadajući se delu koje pokušava nešto drugo (a ne samo da napada "devedesete") i od autora koji zrelošću svog doba implicira posedovanje "definitivnih" misli i stavova o bitnim životnim stvarima.

Poražavajuće iskustvo.