L'ENLEVEMENT DE MICHEL HOUELLEBECQ

Ovo je jedan od savršenih način

Spreman sam da prihvatim da ako imate nikakav ili negativan stav prema francuskom piscu Michelu Houellebecqu da nećete razumeti ni genij ovog filma, niti moju visoku ocenu. Drugim rečima, ovo će biti jedan od onih slučajeva kad sam ja zajebao vas i gledao odličan film. A ne vi.

L'enlevement de Michel Houellebecq (do skora u našim bioskopima kao Kidnapovanje Mišela Uelbeka) je igrani film baš o tome i jedan od najbizarnijih filmova na temu kidnapovanja.

U prvom delu filma upozajemo Michela. Kao starkeljastog pedestogodišnjaka koji voli vino, viski i pušenje, koji mumla dok priča, ima priglupi zen pogled i najiritantniji način držanja cigarete (između srednjeg i domalog prsta, zbog povrede kažiprsta) i baš tog dana slavi rođendan. Vidimo ga u bolno običnim interakcijama sa sestrom, fanom, prijateljem. Ali bolno neobičnim, jer je baš on u pitanju (ova rečenica vraća vas na prvi pasus).

A onda ga otmu. Tri brata. Od kojih jedan izgleda kao zadrigli D'Artanjan, a druga dvojica kao kopije Jasona Stathama. Prate ga, upadnu u njegov stan i iz istog ga iznesu u nekakvom vojnom sanduku sa izbušenim rupama za disanje. Kao kućnog ljubimca. Pitona.

Najveći deo filma je o njegovom boravku na imanju nedaleko od (centra) Pariza, tokom koga se Michel lagano opušta i sprijateljuje sa trojicom braće (koji su ga oteli za neka treća lica), a potom i sa njihovom majkom i ocem, u čijoj kući ga drže. A potom i sa njihovim lekarem, podstanarom, a na kraju upoznaje i čari lokalne kurve Fatime, kada poželi "malo druženja sa ženom".

Iako se očigledno radi o filmu koji otvoreno računa sa fanovima ovog pisca (i kome je verovatno dobrodošao post-Charlie Hebdo publicitet), moram da priznam da sva genijalnost ovog filma dolazi od dosledne, lukave i beskrajno ironično sprovedene rainterpretacije "Štokholmskog sindroma". Prvo, Michelovi otmičari se uopšte ne ponašaju kao otmičari (ako zanemarimo povremena vezivanja i odbijanje da mu povere upaljač), a ubrzo potom čitava stvar prerasta u grotesku koja sa svakom novom epizodom postaje neverovatnija, ostajući bolno i surovo naturalistična.

Ne znam da li je pisan scenario za ovaj film, ili samo predložak za improvizacije, ali po ponašanju i vrlo uverljivim pijanstvima Houellebecqa deluje mi da je ovo drugo bila polazna osnova. Međutim, koliko god da je Houellebecq ekscentričan u svojoj običnosti i staračkim boljkama, toliko su ostali glumci (koji uglavnom nose svoja imena) besprekorni u svojim ekscentričnostima. Scena u kojoj dva brata, navodno bivši izraelski vojnik i bodibilder, uče Houellebecqa kako da se odbrani od napada urnebesna je u prisebnosti svih aktera da je sprovedu kao najnormalniju stvar koju otmičari rade sa otetim, da im prođe vreme. A ima i momenat kada Houellebecq pokušava da napiše pesmu zahvalnice majci otmičara, koja postaje sporna, jer otkriva neka imena i lokaciju. Na kraju filma, Houellbecq se raspituje o mogućnosti nastavka druženja sa otmičarima. A što ne bi, baš im je bilo lepo.

Kidnapovanje deluje kao komedija o boravku poznatog, ali ne preterano simpatičnog rođaka, koji vremenom nalazi načina da prokomunicira sa domaćima. U spontanosti te komunikacije, a u kontekstu okolnosti koji sasvim odriču ovu vrstu prisnosti i združivanja, film postaje satirični portret "kontroverznog pisca", njegove kontroverznosti, lakoće sa kojom se on može ukloniti, dakle svih onih stvari koje u realnosti postoje u neraskidivom lancu. U isto vreme, banalnost epizoda, apsurdne okolnosti u kojima ljudi od kojih se to ne bi očekivao nastupaju kao njegovi književni kritičari, ili on debatuje sa njima na takve teme, kreiraju nekakvu ironičnu metafizičku realnost unutar koje su pitanja života i smrti zagubljena u neminovnosti zajedničkog provođenja vremena kao jedinog izvesnog smisla. Nešto kao u Čekajući Godoa.
Zapravo, skoro baš tako.

SELEKTAH: 10/ 10