MoXX eV_šticA20.1.1.0.4.20.10.5: U kom grmu ležiš?

Na kraju ispada da ni sam ne znam šta sam hteo.

Prvo sam bio siguran da ću uspeti da postignem još jedan specijal.  A onda sam pomislio da slaba slušanost treba da me okuraži da napravim jedan regularan ekstra podkast.

Ali, Eli je bolesna i na Žozefininom računaru pored mene gleda crtane. Dan peti. Ne bih da je utišavam, a ni da je rasplamsavam. Jer kašlje i kašlje i kašlje i kašlje i kašlje i kašlje i kašlje... ako se rasplamsa.

Potom sam video da je @lukazb tvitovao o tekstu koji je napisao ovde, a sve u vezi sa tekstom koji je Lazara napisala ovde.

Shvatio sam da i ja nešto moram da kažem i da bi bilo super da je ceo podkast o tome- da ja nešto kažem.

Kompjuter me je iznervirao nečim i udario sam po njemu i sad dok ovo pišem vidim da je leptop od siline tog udarca otvorio neki pretinac koji se do sada nije otvarao. Plašim se da pipnem. Već triput je bio na reanimaciji zbog mene.

U međuvremenu kašalj kašalj kašalj kašalj kašalj kašalj... pa sam i sam izgubio glas, zapravo želju, da pričam. Progovorim. Kažem.

Zato pišem.

Pre neki dan sam tvitovao svoju veliku ličnu spoznaju- stanujem u Beogradu, ali ne živim u njemu. Isto važi i za Srbiju. Isto služi i kao odgovor na pitanje zašto mi je glava u dupetu ili u vodi pod Beogradom na vodi ili među oblacima lišenim aviona naše armije. Vi izaberite.

Ja, majke mi, uspevam da ne živim ovde. Idem na posao, po Vesiću „najslabije iskorištenom linijom 68“, što mi omogućuje nesusrete sa „većim delom stanovništva“. To je linija kao tamo daleko u Evropi- tačna, neopterećena i uglavnom pokrenuta od strane vrhunskih autobusa.

U našoj kući postoje samo dva kanala: Ultra i „onaj drugi sa crtanima“. Sem u slučaju povremenih intrudera (koje Žozefina zove „gosti“) nikad se ništa drugo kod nas ne gleda „na televiziji“.

Ima još taj polu-B92-polu-Vice sajt i taj Tviter, od kojih ne umem da se otkačim, koji su moji poslednji linkovi sa Srbijom, Beogradom i onim što se u njima (ne) dešava.

I don’t care and I don’t know.

Ne znam i da li baš tim redom.

A bih da pomognem. A bih da ne osećam to što osećam (kao i svi vi, jel da?). A bih nešto drugo.

Ali u isto vreme, osećam se kao licemer- nikada nisam živeo bolje u gradu i zemlji u kojoj ne živim, već samo stanujem.

Što se mene tiče, „beli listić“ i dalje je iscrtan kurčevima. Vučić, Nikolić, Tadić ili Đilas, meni svejedno.

Istina, primećujem da u Beogradskoj Areni dugo nije bilo nekog „koncerta“, a deluje i da neće. Pre ih je bar bilo.

I pre su tukli gejeve na ulici, ali sada to deluje kao sasvim izvesno i sve izvesnije. Za njih.

EXIT-ov lajnap je šit. Ne zamerajte mi što i to ovde navodim.

Da, helikopteri, avioni, poplave, laži, prevare, lične karte, nerasvetljeno, nedokazano, sin Željka Mitrovića, Tijana Ajfon za 500$ (bagatela!), na vodi, a ne na ulju, odjebite!, najebite... Sve se to sudarilo sa mnom (po)nekad kao pešak koji ne gleda kuda ide.

Ali, sve se to dešava u zemlji u kojoj stanujem, a ne živim.

Čekam samog sebe. Da nađem načina da postanem predsednik ove jebene zemlje (o, ne brinite, baš tako ću joj se i obratiti jednom kada zavladam njome), jer među vama još nema boljeg od mene. Ni za mene, ni za vas.

Jer prilika je da dignemo glavu preko ograde. Gledam taj (televizijski) Vice i ne razumem mu poentu- tamo je svaki prilog prečica do uvek iste poruke- Zemljani, najebali ste i prekasno je za sve.

Rak.

Sida.

Teroristi.

Pakistanska nuklearka.

Ili iranska.

Seča i paljenje šuma u Indoneziji.

Topljenje Antarktika, Arktika i svake jebene grudve snega na ovoj planeti.

Okeani bez riba i pravila.

Korporacije. Mega korporacije. Mega mega korporacije. Human trafficking najvišeg reda.

Jeftine hemijske droge napravljene u jednoj od 160.000 fabrika u Kini.

Previše nas je svuda.

Pohlepa kao najsmrtonosniji virus.

O, da, btw, ovo doba u kome živimo je na svu muku i „post-antibiotičko“, to znači da smo toliko nagutani raznoraznih antibiotika da su se oko nas razvili takvi mutanti od „najobičnijih bakterija“, za koje nema leka, ni antibiotika (jer se farmaceutskim industrijama ne isplati da ih razvijaju), te ćemo uskoro umirati od takvih gluposti kao ljudi u srednjem ili nekom ranijem veku.

Ili od salmonele.

A rast desnice?

A novi Hladni rat?

A Hilary ili Jeb?

A suše, a poplave?

Treba graditi samoodrživu državu Srbiju. Treba se pripremiti, možda ne baš kao Noja za poplavu, ali definitivno kao da nakon sto godina mira, već sutra može da se desi nešto slično.

Nema razloga da sebe više tretiramo kao slamku među vihorove.

Živimo u svetu koji nikada nije bio povezaniji. Moja vizija je zemlja koja ima dovoljno bekapa da preživi svaki strujni udar ili isključenje. Jer samo će takve preživeti.

Naivan sam. O, da.

Ali Srbija ili Evropska Unija ili Kosovo ili Amerika ili Rusija... nisu „moja“ pitanja. Birajte druge da vam daju odgovore na njih. Mene su ta pitanja isterala iz Srbije.

Ja Srbiju vidim kao jedno veliko domaćinstvo, zastarelo, ostarelo, lenjo, neobrazovano, bezobrazno i bezobzirno. A zemlja propada...

Ja verujem da mnogo toga možemo sami da promenimo.

Prvo kod sebe, na sebi, u sebi.

A tek onda svet...

I tu stajem. I tu stanem. Svaki put.

Nadajući se da će neko od vas bolje, i za sebe i za mene, i za sve nas.

Pizda mu materina nikako da se pojavi!

I onda moram nešto sam... Ovako. Naivno.

Ali više ne tražim ni od drugih.