Pretpostavljam da je Cloud Atlas trebalo da ostavi ovakav utisak
Imam tu prijateljicu. I ona mi je završila nešto (jer je divno stvorenje). I kad sam je pitao kako da joj se zahvalim, ona je rekla- pa, mogao bi konačno da pogledaš Cafe de Flore! (koji je, kako sama priznaje, "najbolji film koji je u životu gledala" i, valjda se neće naljutiti što to ovde pišem- "demonstracija toga kako ona doživljava život"). Njegovu lepotu, ružnoću i zajebanost, nagađam ja za svoju dušu.
Cafe de Flore uopšte nije film kakav sam ja zamišljao (dakle, od onih "za tetke u kome Binocheova pravi čokoladu").
Cafe de Flore je, što više razmišljam o njemu, zapravo odličan film. Jer nije bilo nimalo lako ostvariti sumanuti koncept ostvaren u njemu. Braća i sestre Wachowski to najbolje znaju.
Cafe de Flore je "metafizički triler". Majkemi.
To je, rekao bih, vrlo muški film koji uspeva da se vrti oko vrlo ženskih stvari i zbog toga radije i više bude gledan od strane žena. Glavni junak je muškarac, ali sve pokretačke sile ovog filma su ženske ili im kumuju žene.
Slede spojleri, zato odjebite vi koji niste gledali.
Jean-Marc Vallee je, shvatam, nekada bio bolji reditelj. Ja sam vrlo voleo njegov C.R.A.Z.Y., a, čini mi se, da ni sa Young Victoria nisam bio mnogo razočaran. Ali Dallas Buyers Club i Wild su filmovi daleko skromnije imaginacije i ambicija, i jasnije namene, naročito one ne-estetske.
Junak ovog filma je četrdesetogodišnjak koji ima prelepu ženu koju obožava, dve divne ćerke, radi kao uspešan DJ, svuda po svetu. Kako sam priznaje, on ima savršen život. Kako sami pretpostavljamo, uskoro će stići "detalji" koji objašnjavaju da sve to nije baš tako.
I dalje me grize savest da su neki ološi među vama nastavili da čitaju i da ću im nepotrebno pokvariti doživljaj zato ću preskočiti sa pojašnjenjima prethodno rečenog.
Ali, paralelno sa njegovom pričom, koja se dešava negde u Kanadi, počinje i priča o jednoj Parižanki koja je, zajedno sa svojim sinom (koji ima Daunov sindrom), živela četrdesetak godina ranije. Da, godine su zgodno razmeštene da potpale nagađanja...
Jedan nivo priče, koji se tiče "njega", priča o ljubavi. Onoj, "jednoj za sva vremena". Njenom početku i kraju i mogućnosti da ono što smo mislili da je ta ljubav to ne ispadne, jer ima kraj. Već to postaje ona sledeća. I ovaj deo mahom promiče u retkim dijaloškim scenama, sa daleko više efektne spotovske režije, naglašenom upotrebom muzike i naratorovom pričom koja niže "teme za razmišljanje".
Ova druga, paralelna priča, koja se tiče "nje" priča o majčinstvu, o jednom drugom tipu ljubavi, o opsesiji, o neprirodno izabranom smislu nečijeg života. I tu ima muzike, ali režija je daleko svedenija, funkcionalnija.
Očekivano, najslabije mesto u priči je ono gde se ove dve priče ukrštaju, ali, paradoksalno, kada na kraju filma, uključujući i detalje poslednjeg kadra (pažljivo gledajte!), shvatite razmere Valleeovog koncepta, to sumanuto, deuseksmahinasto, naivno otkriće zaigraće sa isto onoliko ozbiljnosti kao i ostatak filma. Na stranu incestuozno-edipovske implikacije čitave stvari koje vuku i na grotesku.
Da, znam, tu je i džezi tema "Cafe de Flore" koju u originalnoj verziji često slušamo u domu Parižanke, a mnogo godina kasnije ona će se inkarnirati u remiks izdanju i odigrati svoju ulogu za dalju didžejevu sudbinu. I ovakva upotreba jedne pesme je verovatno najduhovitija interpretacija ideje inkarnacije koju sam čuo u životu.
Valleeov film puca na to da objasni metafizičku krletku života, smrti i ljubavi. I to čini prilično romantično. On one nemoguće stvari u našim životima ("zašto me ne voli više?") pokušava da objasni naivno, smelo, ali uspešno, "onostranim" razlozima kojima gospodare stvari van naše kontrole i moći. On dopušta savršenstvo u životu samo kao posledicu sklapanja kocki čije je sklapanje započeto veoma davno i koje van tog sklopa ne mogu ni da postoje. Jer tako je zapisano. Što je interesantno razmišljanje. Možda i budističko. Otkud znam.
Cafe de Flore u isto vreme šalje dve kontradiktorne poruke. Sve ona opšta mesta savršenog života (soulmejtovi, večna ljubav...) su moguća. Samo to možda nije ono što vam se upravo događa. Bez obzira što se vi tako osećate.
Lep film i da se gleda i da se o brojnim stvarima uz njega i posle njega razmišlja.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Imam tu prijateljicu. I ona mi je završila nešto (jer je divno stvorenje). I kad sam je pitao kako da joj se zahvalim, ona je rekla- pa, mogao bi konačno da pogledaš Cafe de Flore! (koji je, kako sama priznaje, "najbolji film koji je u životu gledala" i, valjda se neće naljutiti što to ovde pišem- "demonstracija toga kako ona doživljava život"). Njegovu lepotu, ružnoću i zajebanost, nagađam ja za svoju dušu.
Cafe de Flore uopšte nije film kakav sam ja zamišljao (dakle, od onih "za tetke u kome Binocheova pravi čokoladu").
Cafe de Flore je, što više razmišljam o njemu, zapravo odličan film. Jer nije bilo nimalo lako ostvariti sumanuti koncept ostvaren u njemu. Braća i sestre Wachowski to najbolje znaju.
Cafe de Flore je "metafizički triler". Majkemi.
To je, rekao bih, vrlo muški film koji uspeva da se vrti oko vrlo ženskih stvari i zbog toga radije i više bude gledan od strane žena. Glavni junak je muškarac, ali sve pokretačke sile ovog filma su ženske ili im kumuju žene.
Slede spojleri, zato odjebite vi koji niste gledali.
Jean-Marc Vallee je, shvatam, nekada bio bolji reditelj. Ja sam vrlo voleo njegov C.R.A.Z.Y., a, čini mi se, da ni sa Young Victoria nisam bio mnogo razočaran. Ali Dallas Buyers Club i Wild su filmovi daleko skromnije imaginacije i ambicija, i jasnije namene, naročito one ne-estetske.
Junak ovog filma je četrdesetogodišnjak koji ima prelepu ženu koju obožava, dve divne ćerke, radi kao uspešan DJ, svuda po svetu. Kako sam priznaje, on ima savršen život. Kako sami pretpostavljamo, uskoro će stići "detalji" koji objašnjavaju da sve to nije baš tako.
I dalje me grize savest da su neki ološi među vama nastavili da čitaju i da ću im nepotrebno pokvariti doživljaj zato ću preskočiti sa pojašnjenjima prethodno rečenog.
Ali, paralelno sa njegovom pričom, koja se dešava negde u Kanadi, počinje i priča o jednoj Parižanki koja je, zajedno sa svojim sinom (koji ima Daunov sindrom), živela četrdesetak godina ranije. Da, godine su zgodno razmeštene da potpale nagađanja...
Jedan nivo priče, koji se tiče "njega", priča o ljubavi. Onoj, "jednoj za sva vremena". Njenom početku i kraju i mogućnosti da ono što smo mislili da je ta ljubav to ne ispadne, jer ima kraj. Već to postaje ona sledeća. I ovaj deo mahom promiče u retkim dijaloškim scenama, sa daleko više efektne spotovske režije, naglašenom upotrebom muzike i naratorovom pričom koja niže "teme za razmišljanje".
Ova druga, paralelna priča, koja se tiče "nje" priča o majčinstvu, o jednom drugom tipu ljubavi, o opsesiji, o neprirodno izabranom smislu nečijeg života. I tu ima muzike, ali režija je daleko svedenija, funkcionalnija.
Očekivano, najslabije mesto u priči je ono gde se ove dve priče ukrštaju, ali, paradoksalno, kada na kraju filma, uključujući i detalje poslednjeg kadra (pažljivo gledajte!), shvatite razmere Valleeovog koncepta, to sumanuto, deuseksmahinasto, naivno otkriće zaigraće sa isto onoliko ozbiljnosti kao i ostatak filma. Na stranu incestuozno-edipovske implikacije čitave stvari koje vuku i na grotesku.
Da, znam, tu je i džezi tema "Cafe de Flore" koju u originalnoj verziji često slušamo u domu Parižanke, a mnogo godina kasnije ona će se inkarnirati u remiks izdanju i odigrati svoju ulogu za dalju didžejevu sudbinu. I ovakva upotreba jedne pesme je verovatno najduhovitija interpretacija ideje inkarnacije koju sam čuo u životu.
Valleeov film puca na to da objasni metafizičku krletku života, smrti i ljubavi. I to čini prilično romantično. On one nemoguće stvari u našim životima ("zašto me ne voli više?") pokušava da objasni naivno, smelo, ali uspešno, "onostranim" razlozima kojima gospodare stvari van naše kontrole i moći. On dopušta savršenstvo u životu samo kao posledicu sklapanja kocki čije je sklapanje započeto veoma davno i koje van tog sklopa ne mogu ni da postoje. Jer tako je zapisano. Što je interesantno razmišljanje. Možda i budističko. Otkud znam.
Cafe de Flore u isto vreme šalje dve kontradiktorne poruke. Sve ona opšta mesta savršenog života (soulmejtovi, večna ljubav...) su moguća. Samo to možda nije ono što vam se upravo događa. Bez obzira što se vi tako osećate.
Lep film i da se gleda i da se o brojnim stvarima uz njega i posle njega razmišlja.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment