Sve o tvojoj majci
Pedro Almodavar je imao 50 godina kada je snimio All About My Mother. Xavier Dolan je imao pola od toga kada je završio Mommy i, rekao bih, u odavanju počasti "liku majke" (u svom ili bilo čijem životu) postigao je više nego Španac sa svojom najpopularnijom melodramom. Ne pravim ovo poređenje samo zbog toga što su oba reditelja gejevi (pravim!), već i zato što u posvećenosti njihovih majki toj ulozi ima nečeg ludačkog, impresivnog i neizmerno bolnog. I dok je kod Almodavara stvar zaživela kroz "božanstveni cirkus", Dolan je sličnu stvar postigao sa samo tri junaka.
Da je Dolan ozbiljan reditelj koji treba da nađe mesto i među vašim najomiljenijim, ne govori samo isprofilisanost tema kojima se bavi ("nesnađeni" mladi ljudi i njihov odnos sa njima najbližim ljudima), već i ambicioznost, a potom i uspešnost, sa kojima se upušta u rediteljske rizike. Nakon čudesnog omaža Hitchcockov(sk)om trileru, sa Tom a la ferme, Dolan odlučuje da svoj novi film snimi (sem jedne scene) u formatu 1:1 (da, kvadratu!). Ovo hipstersko podešavanje imaće jedno od mogućih objašnjenja baš u sceni koja ga promeni, a može se različito tumačiti od onoga što se implicira "kvadratnom" vizurom (nerazumevanje), do toga da nas suženi ekran pušta da virimo u život troje ljudi, a ne da ga gledamo "kao na filmu".
Najslabiji momenat ovog filma ujedno je i najnepotrebniji. Pre nego što film počne informisani smo da je u nekoj futurističkoj Kanadi donesen kontroverzni zakon koji roditeljima dopušta da decu "kojom više ne mogu da vladaju" odstrane u specijalnu ustanovu gde će se ovi prevaspitavati. Sem da pomogne jednu od scena filma (koja nije da nije nebitna) čitav ovaj neo-orvelijanski kostur ostaje nepotrebno važan i totalno neiskorišten. U mogućnost pomenute scene poverovali bi i bez tog zakona, a Dolanova priča u svom "metafizičkom apelu" ne bi izgubila ništa i da nema tog administrativnog biča na raspolaganju roditeljima.
Junaci naše priče su: mama Diane, koja, nakon očeve smrti samohrano podiže svog sina, tinejdžera Steva, koji ima kliničku dijagnozu jednog od onih "attention disordera" što ga čini povremeno nepodnošljivim i vrlo nestašnim. Treći junak ove priče je komšinica Kyla, koja je nekad bila učiteljica, a koja je, u meni nerazjašnjenim okolnostima, počela da ima problema sa artikulacijom (mucanjem) zbog čega je prinuđena na bolovanje i sedenje kod kuće. Iako ima dvoje male dece i muža, Kyla će, po doseljenju Diane i Steva, najviše vremena provoditi kod njih i sa njima. A Dolanov film bavi se naporima čak dve mame da jednom sinu pruže dom, podršku i sve što mu treba. Do kapitulacije.
Mommy nikada ne patetiše. Jedna od najpotresnijih i najemocionalnijih scena filma (majčino priviđanje budućnosti) dato je kao vizuelni postrok buke i muzike. Dolan od samog početka nemilosrdno šiba odnos majke i sina, prikazujući ih kao sirovi, kanadski "white trash" (koji govori takvim mambodžambo francuskim da sličan u životu nisam čuo). Oboje su osobe vrlo ekscentričnog ponašanja, voljni da se verbalno i fizički konfrontiraju, silovito iskreni u želji da iskažu sve što misle i osećaju. Dakle, sve suprotno Kyli.
Imati dete kao što je Steve je nemoguća misija. Ne i za majku. Ne i za dve majke. Čak i za njih. To vam je otprilike dramska struktura ovog filma koji ne miruje nijednog jedinog trenutka.
Sve troje glumaca su odlični. I tu Dolanu idu komplimenti da sa toliko preciznosti ume da zatraži i dobije ponašanja, izraze, jačinu glasa, sekund iz koga moć prelazi u nemoć, pa opet natrag. Snaga i velikodušnost sa kojom se predaju ovi glumci (treba li da kažem?) šora po kiselom kupusu nominovanom u svim glumačkim kategorijama za prošlog Oskara.
Ovo je film o majci. Čudesan film o čudesnoj majci. Nesavršenoj, ali savršenoj za svoje dete.
SELEKTAH: 9/ 10
Pedro Almodavar je imao 50 godina kada je snimio All About My Mother. Xavier Dolan je imao pola od toga kada je završio Mommy i, rekao bih, u odavanju počasti "liku majke" (u svom ili bilo čijem životu) postigao je više nego Španac sa svojom najpopularnijom melodramom. Ne pravim ovo poređenje samo zbog toga što su oba reditelja gejevi (pravim!), već i zato što u posvećenosti njihovih majki toj ulozi ima nečeg ludačkog, impresivnog i neizmerno bolnog. I dok je kod Almodavara stvar zaživela kroz "božanstveni cirkus", Dolan je sličnu stvar postigao sa samo tri junaka.
Da je Dolan ozbiljan reditelj koji treba da nađe mesto i među vašim najomiljenijim, ne govori samo isprofilisanost tema kojima se bavi ("nesnađeni" mladi ljudi i njihov odnos sa njima najbližim ljudima), već i ambicioznost, a potom i uspešnost, sa kojima se upušta u rediteljske rizike. Nakon čudesnog omaža Hitchcockov(sk)om trileru, sa Tom a la ferme, Dolan odlučuje da svoj novi film snimi (sem jedne scene) u formatu 1:1 (da, kvadratu!). Ovo hipstersko podešavanje imaće jedno od mogućih objašnjenja baš u sceni koja ga promeni, a može se različito tumačiti od onoga što se implicira "kvadratnom" vizurom (nerazumevanje), do toga da nas suženi ekran pušta da virimo u život troje ljudi, a ne da ga gledamo "kao na filmu".
Najslabiji momenat ovog filma ujedno je i najnepotrebniji. Pre nego što film počne informisani smo da je u nekoj futurističkoj Kanadi donesen kontroverzni zakon koji roditeljima dopušta da decu "kojom više ne mogu da vladaju" odstrane u specijalnu ustanovu gde će se ovi prevaspitavati. Sem da pomogne jednu od scena filma (koja nije da nije nebitna) čitav ovaj neo-orvelijanski kostur ostaje nepotrebno važan i totalno neiskorišten. U mogućnost pomenute scene poverovali bi i bez tog zakona, a Dolanova priča u svom "metafizičkom apelu" ne bi izgubila ništa i da nema tog administrativnog biča na raspolaganju roditeljima.
Junaci naše priče su: mama Diane, koja, nakon očeve smrti samohrano podiže svog sina, tinejdžera Steva, koji ima kliničku dijagnozu jednog od onih "attention disordera" što ga čini povremeno nepodnošljivim i vrlo nestašnim. Treći junak ove priče je komšinica Kyla, koja je nekad bila učiteljica, a koja je, u meni nerazjašnjenim okolnostima, počela da ima problema sa artikulacijom (mucanjem) zbog čega je prinuđena na bolovanje i sedenje kod kuće. Iako ima dvoje male dece i muža, Kyla će, po doseljenju Diane i Steva, najviše vremena provoditi kod njih i sa njima. A Dolanov film bavi se naporima čak dve mame da jednom sinu pruže dom, podršku i sve što mu treba. Do kapitulacije.
Mommy nikada ne patetiše. Jedna od najpotresnijih i najemocionalnijih scena filma (majčino priviđanje budućnosti) dato je kao vizuelni postrok buke i muzike. Dolan od samog početka nemilosrdno šiba odnos majke i sina, prikazujući ih kao sirovi, kanadski "white trash" (koji govori takvim mambodžambo francuskim da sličan u životu nisam čuo). Oboje su osobe vrlo ekscentričnog ponašanja, voljni da se verbalno i fizički konfrontiraju, silovito iskreni u želji da iskažu sve što misle i osećaju. Dakle, sve suprotno Kyli.
Imati dete kao što je Steve je nemoguća misija. Ne i za majku. Ne i za dve majke. Čak i za njih. To vam je otprilike dramska struktura ovog filma koji ne miruje nijednog jedinog trenutka.
Sve troje glumaca su odlični. I tu Dolanu idu komplimenti da sa toliko preciznosti ume da zatraži i dobije ponašanja, izraze, jačinu glasa, sekund iz koga moć prelazi u nemoć, pa opet natrag. Snaga i velikodušnost sa kojom se predaju ovi glumci (treba li da kažem?) šora po kiselom kupusu nominovanom u svim glumačkim kategorijama za prošlog Oskara.
Ovo je film o majci. Čudesan film o čudesnoj majci. Nesavršenoj, ali savršenoj za svoje dete.
SELEKTAH: 9/ 10
Pa nije bas savresena za njega... Pored ostalog imajuci u vidu sta se desilo posle 'odlaska na izlet'.
ReplyDeleteOdlican film.
Stekao sam utisak da je Dolan odlican kad je rec o reziji, slici, fotografiji (sta god) - znaci vizuelno vlada filmom. Ne mogu isto da kazem sto se price odnosno scenarija tice. Jedini film koji mu je interesantan "story-wise" je Tom at the Farm.
ReplyDeleteDolan ima grupu glumaca koja mu pomaze da uradi odlicne filmove, lik ima 26 godina ima pet ozbiljnih filmova sa jakim vizuelnim pecatom i odlicnom rezijom. Klincu svaka cast ali mislim da je Laurence Anyways daleko najbolji njegov film.
ReplyDelete