COMEDY FEST: GORDOST I PREDRASUDE I ZOMBIJI (PRIDE AND PREJUDICE AND ZOMBIES)

2 venčanja, sahrana i zombiji

Kultni klasni ljubić Jane Austen dobio je u književnom rimejku Seth Grahame-Smitha neočekivani dodatak u vidu zombija. Svet moćne imperije s početka XIX veka pretvoren je u post-apokaliptični teren koji na simboličnom nivou daleko bolje reflektuje aktuelne probleme Britanije. For-špica nas na početku filma upućuje na to da je zombi virus najverovatnije stigao iz Francuske što deluje kao vic na tradicionalno rivalstvo dve zemlje. Od drugih, zanimljivih stvari koje se razlikuju od originala valja pomenuti i to da je proces obrazovanja nešto drugačiji, pa se više britanske klase uče mudrosti i veštinama u Japanu, a niže u Kini. Otuda su mlade engleske dame naoružane noževima i mačevima i spremne na kraučing tajger zahvate sa zombijima.

Pre nego što se pozabavim time zašto je ovaj film super, moram da izrazim svoje divljenje tome što su Graheme-Smith i reditelj i scenarista Burr Steers (17 Again, Igby Goes Down) uneli stanovitu izmenu u tretman zombija koju nisam sretao do sada i koja odlično funkcioniše u filmu. Određeni zombiji, naime, koji se još nisu prihvatili prehrane ljudskim mozgovima, nemaju probuđenu potrebu da napadaju ljude, ali što je još bitnije- njihovi mozgovi i dalje rade, oni su sposobni za komunikaciju i razmišljanje. Otuda se njihova dramska uloga ne svodi na jeftino uzburkivanje građe jednog klasičnog romana, već je i duhovit način da se pozabavi samim zombijima. S obzirom da zombiji nisu striktno, ali jesu dominatno, pripadnici nižih klasa, i da nešto kasnije stižu i "razumni" predlozi za suživot sa njima, deluje da bi oni trebalo da predstavljaju sve klasne i nacionalne neravnine ondašnjeg i ovdašnjeg kraljevstva.

Što se same radnje tiče, ona nije pretrpela krupne izmene insertacijom u zombi post-apokalipsu. Lily James (sa crnom kosom koja joj definitivno bolje stoji) duhovito i seksi igra Elizabeth Bennet, a Sam Riley, sa glasom Batmana, njenog suparnika-ljubavnika, Darcy-ja. Austenina priča o socijalnim i emotivnim problemima "udomljavanja" pet ćerki u Steersovoj verziji interpretirana je duhovito i šarmantno i nema toga ko neće prizvati rad Richarda Curtisa kao referentan. Žene i muškarci su brbljivi i elokventni i njihov skrubol prekidan je samo scenama duhovito sprovedene akcije koja uvek ostaje u granicama "ženske mere".

Paralelno sa razvojem ljubavne priče između Elizabeth i Darcy-ja, razvija se i priča o sve uspešnijim prodorima zombija u London, kao i o posebnoj sekti "kultivisanih zombija" koji bi trebalo da omoguće opstanak i njima i ljudima. Iako sumanute, stvari nisu ništa lošije legle nego u sličnim modernizacijama "poznatih priča" poput one o Drakuli u Van Helsing, mumiji u Mummy ili Hladnom ratu u The Man From U.N.C.L.E. koje, ipak, ostaju verne epohi i njenom duhu.

Pride And Prejudice And Zombies je odličan mejkover opšteg mesta tzv "ženske literature" od koga je napravljen film koji je i dalje (dovoljno) "ženski", ali je ispunjen sasvim drugom vrstom (modernog) "girl power" senzibiliteta.

I, da- nema izmirenja sa zombijima...

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

U BIOSKOPIMA/ COMEDY FEST: DOBRI MOMCI (NICE GUYS)

Stari bi me ubio da kažem koju protivu Shanea Blacka

Što se mene tiče, Shane Black je mogao da napravi samo Iron Man 3, pa da mi bude dovoljno. Ili Long Kiss Goodnight. Ili Last Action Hero. Ili Leathal Weapon. A napravio je sve to. Reći bilo šta protivu njega ne bi bilo fer ne samo prema Starom, već prema činjenici da se radi o verovatno najusamljenijem i najuspešnijem primerku scenariste (pa režisera) u Holivudu.

Nakon enormnog uspeha Iron Man 3 i revitalizovanja čitave franšize koju je Favreau nakon lansiranja sa drugim nastavkom oterao u tri lepe, Black se odlučio da realizuje nešto sebi za dušu. Dobra vest je da su i dva glavna saborca u toj nameri, Russell Crowe i Ryan Gosling, bila vođena sličnim, sebičnim i za Holivud atipičnim, razmišljanjem.

Nice Guys nije jeftin film, ali verujem da su mu producenti duboko, duboko, duboko u srcu "poklonili" te pare, ne očekujući da će mnogo zaraditi na njemu. Jer publika koja treba da gleda i spasi ovaj film bulji u aseksualne ahumane afilmske superherojske blokbastere, prečesto i od kritike debelo, ubeđena da se u njima nalazi ono što Nice Guys nudi. A to je priča o "dobrim momcima".

Kao i u svim Shaneovim ostvarenjima (scenarističkim ili rediteljskim, svejedno) skoro da nema dosadnih mesta. Shane pravi akcione filmove, ali akcija u njima nije jedina zanimljiva stvar. Naprotiv, oni "prostori između" su ono šta ga razlikuje od tolikih drugih. Shaneovi junaci su ljudi od krvi i mesa, i prdenja. Oni puše i piju, a, ipak, uspevaju da budu dobri očevi koji oštro paze na izražavanje svojih ćerki. Oni su heroji sa manama. Očiglednim koliko i njihova hrabrost. Sve što Shane nakon toga čini jeste da ih pusti da ih i ta hrabrost i te mane podjednako vode kroz niz akcionih avantura, odluka, dogodovština tokom koga najebu koliko i trijumfuju. Nijednog trenutka ne prestajući da budu simpatični gledaocu.

Nice Guys je, bejzikli, Leathal Weapon u sedamdesetim. S dva bela junaka. Polu-privatna polu-detektiva koji se na mišiće (Crowe) ili sitne prevare (Gosling) dovijaju da izvuku pare od svojih nalogodavaca. U radnji koja, ne samo zbog Kim Basinger, deluje kao duhovita varijacia na L.A. Confidential, naši dobri momci treba da pronađu ćerku ministrice pravde koja je snimila porno film koji, navodno, razotkriva učešće njene majke u ne-pravednoj zaštiti velikih proizvođača automobila koji nelegalnim peformansama svojih proizvoda truju vazduh Amerike. Stvar bez mnogo problema može da se čita i kao metafora za nedavno spasavanje privatnih banaka i osiguravajućih društava, gde uplitanje porno industrije dočarava koliko smo svi bili izjebani u svemu tome.

Sam film je serija neprilika kroz koje dva detektiva, neočekivano udružena na zadatku, i ćerka jednog od njih, moraju da prođu (doprinos "Goslingove" ćerke, Angourie Rice, jednak je doprinosu ove dvojice). Crni humor je dominantno sredstvo obrade stvari, neočekivana neočekivano topla mesta povremeno menjaju ukus filma, a stvar je najlošija kad je na ivici parodije (a bilo je par takvih situacija).

Nice Guys je topao, na vrlo bizaran način "porodičan" film, iskrene i neprepumpane akcije, koji više nego dopušta svojim glavnim glumcima da se raskomote u ulogama i ponude najbolje od sebe.

Kao što rekoh, kad ode Shane otići će i poslednja nada da ovakvih filmova i dalje može da bude.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

KARL BLAU - Introducing Karl Blau (Bella Union)

One-man-Lambchop

Volim ovaj album. Najviše zbog toga koliko sam grlom u jagode stigao i ušao u njega.

Prvo sam čuo Fallin Rain, desetominutnu soul-amerikanu koju je uradio sa (mini-genijem) Jim Jonesom. Koliko često imate priliku da čujete desetominutnu soul-amerikanu koja tokom svih svojih deset minuta vozi kao čamac niz Dunav sredinom augusta?! Bio sam ubeđen da je u pitanju neki projekat Kurta Wagnera, za koji nisam još čuo. Ili Jima Jamesa. Ili Richarda Hawley-a. Mislim, čovek se zove Karl Blau?!! I pravi ovako prelepu amerikanu?!! Pesma je naslutila album, koji se nije pojavio sve do prošle nedelje. U međuvremenu, pesma je postala saundtrak mojih dana, a ja sam ostao u ubeđenju da će kad ploča izađe neki muzički vebportal već da mi razotkrije o čijem projektu se ovde zapravo radi.

A onda je stigao Introducing Karl Blau. I to (za Evropu) na etiketi Bella Union. Da li je možda Father John Misty odlepio? Na albumu se pored Fallin Rain našlo još devet pesama, u kraćem, ali sličnom maniru.
Sad, vidite, moram da vam priznam da ja baš nisam jahao sa Townesom i Williejem i ne znam baš najbolje uz koje pesme su još osvajači Divljeg zapada terali tugu za domovinom ili šta su Grinič Vilidž folkeri pevali za kafu. Neke pesme su mi na ovom albumu bile poznate, neke su mi se činile poznatim. Ali sve su bile otpevane sa istom dozom elegancije i samouverenosti da bih bez problema poverovao da ih je onaj koji ih i peva, sam napisao.
Drugim rečima, nisam imao pojma da su na albumu samo obrade. I to Townesa Van Zandta, Linka Wraya, Tom T.Halla, Bobby-ja Bonda, Allena Reynoldsa... OK, To Love Somebody, Bee Gees, svi znamo, ali za ove ostale prepuštam vama da se pravite da ih odavno znate.
Ja čak i želim da verujem da je sve to "Karl Blau".

Konačno, želeo sam da upotpunim ovonedeljni triling "muzike-s-dušom" i pisanjem o ovom albumu, što je rezultiralo guglovanjem informacija o Karlu... Majko moja!
Blau ne samo da nije neki novi incognito projekat nekog starog muzičara ili neki novi muzičar, već je u pitanju autor koji iza sebe ima karijeru dugu 20 godina sa preko 20 albuma!!! I, čini se, ništa manje muzičkih stilova- od garažnog roka, post-panka, preko folka, pa čak i afričkog bita! On je sve probao. Pitchfork je recenzirao nekoliko njegovih albuma (ko bi sve popamtio...)! A neke od albuma uradio je i sa Laurom Veirs, koja mu, pored Jima, gostuje i na ovom albumu.
Međutim, njegovo bavljenje tzv "nešvilskim solom" nije slučajno. Jednu od pesama na ovom albumu (Let The World Go By) potpisuje Layng Martine Jr, autor brojnih hitova za Elvisa, Jerry Lee Lewisa, Billy-ja "Crash" Craddocka, Trishu Yearwood, Rebu McEntire... I Karlov tata.

Sa materijalom koji bi mogao da mu bude i deda, pa još iz ove muzičke tradicije!, Karl Blau je manje-više (sam u slučaju nepotrebne obrade Bee Gees) pokidao. Ono što će vas sigurno kupiti već posle prvog slušanja jeste lakoća i samouverenost (znam da sam to već rekao!) sa kojom se on istima bavi. Za tako nešto čovek mora da ima ili (s)lično iskustvo kao originalni autori ili da prevarantski ume da ga kompenzuje. Nemam pojma koja je opcija Karl Blau, ali onih 20 albuma od kojih su neki izdati u sopstvenim CD-ROM produkcijama mi govore da nije sve bilo med i mleko. U ostalom, ko još novo poglavlje svoje karijere otvora desetominutnom interpretacijom kantri standarda. I pokida!

Karl Blau oseća ove pesme. On ih ne čalendžuje (ne znam da li bi me razumeli da sam napisao "on ih ne izaziva"). On ih pušta u sebe. Ponekad stvari zvuče malo kemp, skoro kao da se šali. Kao da je obukao dedino odelo, a nije maskenbal. Ponekad je "pljunuti otac". A skoro uvek, pesmama provejava nekakva urbana kaubojština, moderna melanholija, poput one u Midnight Cowboys (skoro sve pesme ovde bi mogle da budu na saundtraku tog filma). A opet, Karl Blau nije isto što i Kurt Vile ili Father John Misty ili Ryan Adams. Introducing je daleko tradicionalniji, manje kurčevit, sa aranžmanima koji kontinuirano oponašaju epohu ili joj prave omaž (ima li razlike?). On je u službi ovih pesama. Bez želje da im gospodari.

Da imam pare platio bih ovom čoveku da sedne i napravi album sa obradama Burta Bacharacha.

SELEKTAH: 8plus/ 10

MAD DOGS (USA) vs THE DETOUR

Šta se desi kad jedan tipično filmski žanr, kao što je "roud muvi" ušeta na mali ekran? I da li je televizija zaista toliko moćna da može da se pravi da je film i kad nema budžet kao Game Of Thrones? Na jedno od ova dva pitanja ne odgovoram u svom prikazu na Before/ After.

KEVIN MORBY - Singing Saw (Dead Oceans)

Zamislite da Dylan predvodi Calexico

Kao i u slučaju Sturgilla Simpsona, ovo nije tip muzike koji bi uveseljivao i isceljivao moje srce. Istina, ja sam od malena sebe spontano vaspitavao pokojim Van Morrisonom (hvala, Nenade), Dylanom (hvala, Konjoviću), Jayhawksima, Grant Lee Buffalo, Lambchop, Johnny Cashom (kad su počeli da se nižu American Recordings)...  "Klasičan", "tradicionalističkiji" zvuk kantri roka, soul roka, amerikane uspevao je da mitologizuje povremeno moje nesrećne ljubavi i sanjarenja o srpskom desperadoskom pozivu. Ali, nakriv od malena, ja sam uvek voleo da stvari budu drugačije, pa makar i na loš način, nego "mnogo dobre" na već sto puta čuti, viđeni... Tako i sada. Jedino što danas, ova, "klasičnija" izdanja predstavljaju veću egzotiku u mom slušateljskom iskustvu, nego, recimo, bilo šta sa Leaving Records etikete, Samphin soul i druge muzike sa dva, tri (četiri...) "post" ispred svoje žanrovske odrednice. Da ne govorim da me/ nas u vožnji kolima daleko više raduju kompilacije sa Ace ili Numero Group etiketa, bilo šta što žanrovski može da se odredi kao "country got soul" i staro je kao vino, kao i rani Elvisovi albumi ili bilo šta drugo što mu je tada pariralo. Sve te stvari zvuče i deluju kao da su odsvirane sa daleko više duše. Manje promišljane, a više zaposednute.

Kevin Morby je basista Woods. Ako sam i slušao, a jesam, to i nije unelo nikakve promene u moj život. Kevin Morby je jedna polovina dua The Babies. Ako sam i slušao, a jesam, to je bilo isključivo i samo zbog "druge polovine"- Cassie Ramone iz Vivian Girls. Kevin Morby me pre ovog albuma u životu nije zanimao. A ovo mu je treći solo-album.

Ovako je to bilo. Nekako se između svih onih istorijskih frindžova i mejnstrimova koji okupiraju moj CD plejer u kolima uvukla i aprilska kompilacija koju "Unuct" (i dalje!) deli uz primerak magazina. I na njoj je bio Kevinov singl I Have Been To The Mountain. Pored njega, na kompilaciji su bili i pomenuti Sturgill, Mogwai, Jayhawks, Konono n.1, Cate le Bon, Tim Hacker... Ali uvek i samo na Kevinu ruka je sama kretala da pojača ili vrati pesmu na početak. I Have Been To The Mountain traje 3 minute i 14 sekundi, zvuči kao muzički karavan i u sebi, čini mi se, sumira ceo Vudstok. I Guču. Ritam relaksirano traži našu pažnju, dok ga Kevin ponosno predvodi refrenom kvazi-religioznog potencijala, a oko njega Calexico svadba od truba, udaraljki i raspevanih cura. Kevin možda i nije neki pevač, ali nije ni Dylan. Ali liče. Ali zajeban vajb iza.

Singing Saw naslućuje i obećava autora koji bi za trideset i nešto godina mogao da napravi svoj Time Out Of Mind. Nebaziran na neuspelim revolucijama, već na neispisanim romanima. Nemam pojma o čemu Kevin peva, ali zar uz ovakvu muziku mi uglavnom ne tražimo podršku za sopstvene snove i muke? Pa, tako Kevin u Drunk and on a Star imitira Dylana i verovatno nema pojma ni sam o čemu peva (And have you heard my guitar singing/ As it rises from the earth/ And the company it's bringing/ Is beautiful and nothing worse), ali ja sam na jezercetu s nogama u vodi i sunce lagano zalazi i život je daleko od mene koliko i skok u hladnu vodu.

Sa ovako tradicionalističkim pristupom muzici lako je zaroniti do zuba u generičnost ili se rasplinuti u formalnim dočaravanjima žanra. Singing Saw je usvojio muzički izraz star kao Dylan (i još više), ali je našao načina da mu ulije sopstvenu energiju i mladost. Forfakssake, u Dorothy smo sa Velvet Underground u Ostinu u Teksasu. čekamo the čoveka. Ili tornado. Uspeh Singing Saw je što Kevin prilazi žanrovima i obrascima neopterećen svim onima koji su to učinili pre njega, uspešnije. Ali i to što vi podjednako možete da verujete i da nije baš tako.

Ali, ako ostavimo po strani sve prethodno rečeno (kao danak tome da recenzija ne može da bude samo ovaj poslednji pasus), Kevin ume da svojoj emociji nađe melodiju i da je potom uvije instrumentima koji joj omogućuju da do nas stigne poput zraka jutarnjeg sunca. On se oseća komotno u muzici koju pravi i ume da se šali sa formom, skoro kao Jonathan Richman (najočiglednije u Black Flowers), ali da u isto vreme impresionira elegancijom i kompleksnošću razigranih elemenata. Zvuk Singing Saw je uvek bogat, ali nikada zamoran.

Pićemo viski moja draga i ja na verandi. Iznad grada na vodi i parking ostrva.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

CHRIS COHEN - As If Apart (Captured Tracks)

Gde šugejzing ljubi nebo

Belle And Sebastian mi se vrzmaju po glavi. Ima tu lakoću, poletnost. Ekipa iz Lorel Kenjona, također. Melanholično je i blago psihodelično. U ređim trenucima pomislim na The The i Prefab Sprout, jer produkcija liči na njihove radove iz osamdesetih.
Prvih petanestak sekundi albuma su skoro kao prvih petnaest sekundi Unfamiliar od Ride.

Chris Cohen nije baš neki naročit materijal za izučavanje. U ostalom prosudite sami. Pre solo karijere na Captured Tracks imao je sličnu, samo sa bendom Curtains. Pored toga svirao je sa Deerhoof i Ariel Pinkom. Sebe vidi kao izvođača koji se bavi kompozitorskim stvarima, pre nego obrnuto. Pre četiri godine izašao je njegov debi album Overgrown Path, koji zvuči kao preteča ovog novog.

Muzika Chrisa Cohena je lepa, mlada, hipsterska, melanholična, poput francuskih filmova šezdesetih, zamišljam je kao one ogromne zidne postere sa jesenjim prizorom iz parka i dvoje mladih na klupi, idealna za zalaske i izlaske sunca, za rođendane na kojima je manje ljudi nego što je trebalo, usamljena i za usamljene, dečačka, fantastično aranžirana, komponovana mahom na klaviru, na engleskom iako zvuči kao da je na francuskom.
Pretpostavljam da bi Orange Juice Jones i Maher Shalal Hash Baz zajedno napravili nešto ovako.
Prvi koji kaže da su The Pastels to već uradili ima srce na pravom mestu, ali nije slušao ovaj album.
Prvi koji kaže da su Blur to već uradili skoro da ima srce na pravom mestu, ali nije slušao ovaj album.

Drink From A Silver Cup bi mogla da bude najbolja stvar koju Flaming Lips i Pavement nisu uradili zajedno. Kosmo(s)-slakeraj. Nežan, topao, a hteo bi da bude i kul. Zanesen- eto atributa i stvari koje ne nalazim dovoljno često u aktuelnoj produkciji.

Sve pesme ovde ostavljaju mrve na stolu. Deluju kao da potiču iz malog stana (Cohen se, inače, iz Vermonta preselio u Elej), gde kolena često imaju priliku da se dodirnu sa drugim kolenima.

Ne vidim poentu da vam raspričam posebno svaku pesmu, sve su one iz iste parcele srca. Ponekad (kao u In A Fable) gitarski soloi okupiraju više našu pažnju. Ali ako vas svim prethodno rečenim nisam privoleo ideji da krenete grlom u jagode, teško da imam šta još da dodam, da bih postigao taj cilj.

Iako imam jedva 24, imam ponovo 19 dok ovo slušam.

SELEKTAH: 8plus/ 10

10 CLOVERFIELD LANE

Isto, samo malo više drugačije

Iako i dan-danas držim da je Cloverfield remek-delo, ovaj njegov, više konceptualni, nego dramski, spinof nije uspeo da ispuni moja očekivanja. Najviše zbog toga što mi je ono što mogu da očekujem bilo previše predvidljivo.

Cloverfield je bio sci-fi triler (neki bi rekli i horor) koji je sjajno iskoristio popularni trend "fajnd futidž" koncepta, ali je gledaocu ponudio pametnije vođenu radnju i vrlo nihilistički odnos prema junacima i budućnosti. Do te mere da ja kao ključno "kloverfildovsko" više računam "neoptimističan ishod" filma, nego bilo šta drugo.

10 Cloverfield Lane, sem veze koja postoji u naslovu (to je adresa na kojoj se odvija najveći deo radnje ovog filma) i temeljnije postavljenih karaktera junaka nego što biste očekivali od ovakvog tipa filma ("thrill ride") nema druge veze sa izvorom. Iako je tvist sasvim u "kloverfildovskom duhu", sam kraj, iako pro-apokaliptičan potpuno kontrira ideji prvog filma. Ne kažem da postoje pravila kojih je neko trebalo da se pridržava, samo kažem šta bih ja sačuvao.

Glavna junakinja ovog filma je Michelle, koja je upravo, u okolnostima koje ne ukazuju na baš najprijatniji odnos, napustila svog momka Bena. Ona automobilom ide "nekuda", dok na vestima idu vesti koje su indikativne da se "negde nešto dešava". I onda slede spojleri! I onda doživi saobraćajnu nesreću. I onda se nastavljaju spojleri. I onda se probudi "sanirana", ali vezana u nečemu što liči na podrum nečije kuće. I neću više da spojlujem. Jer u najvećem delu 10 Cloverfield Lane je malo manje teskoban, a malo više trilerozan Room.

I Cloverfieldu su oni koji nisu razumeli njegovu prirodu i poentu spočitavali brojne rupe i nelogičnosti, ali ako se fanovski prepustite ovom filmu to znači da igrate mentalnu igru sa njegovim autorima i da oni moraju da iznevere ono što vi pretpostavljate da se dešava tj "će se desiti". Početnik Dan Trachtenberg i čak trojica scenarista nisu naročito u tome uspeli. Jer neke stvari se previše očigledno rade samo da bi nas zavele, a premalo su opravdane u kontekstu same postavke. Prvi i solidan primer za rečeno je to što se Michelle budi vezana lisicama koje joj onemogućuju kretanje. Neko ko je spasao nekoga od onoga "što se tamo napolju dešava" svakako bi se potrudio da nađe "mekši" način da to ovom saopšti. Ali, čak iako je taj postupak kasnije opravdan psihološkim profilom i biografijom spasitelja Howarda (rutinski John Goodman), sve to je urađeno da nas "zavara" i otvori sa nama najveću dilemu ovog filma- da li se napolju nešto stvarno dešava ili ne.

Oni koji su gledali Cloverfield, znaju odgovor na to. Njih samo zanima kako će se to reflekovati na glavnu junakinju. I reflektuje se vrlo holivudski. I to sa estetskim, a možda i bukvalnim restlovima Spielbergovog War Of The Worlds (i donekle Matrixa, sestara Wachowski (šta niste znali?!!)).

SELEKTAH: 5/ 10

MOĆ VEŠTICA 15.05.2016: TOP 50 1993 - U čast drugarskog Radija B92

Već petu godinu za redom, kada dođe 15. maj i rođendan brutalno posečenog Radija B92 (kada je do seče tačno došlo, vi odlučite), ja iz samo sebi znanih razloga osetim potrebu da to obeležim.

Počeo sam sa prekopavanjem po prošlosti od godine osnivanja Radija B92, 1989, i stigao do 1993.

Pred vama je lista najboljih singlova objavljenih te godine, ali rangiranih tako da reflektuju moja aktuelna osećanja (oh...) i stavove.

Istorija može da se menja i treba da se menja.

Nadam se da će i vama biti zabavno.


TOP 50 (20 - 01)


TOP 50 (50 - 21)


21. Echobelly - Bellyache
22. Elastica - Stutter
23. Madder Rose - Swim
24. Fluke - Electric Guitar (Headstock)
25. Frank Black - Hang On to Your Ego
26. Tool - Sober
27. American Music Club - Johnny Mathis' Feet
28. Blur - For Tomorrow
29. Boo Radleys - Wish I Was Skinny

30. Hole - Beautiful Son
31. New Order - Regret
32. Polygon Window - Quoth
33. Nirvana - Rape Me
34. One Dove - Why Don't You Take Me
35. Breeders - Cannonball
36. Senser - The Key
37. Butthole Surfers - Who Was In My Room Last Night
38. Cornershop - England's Dreaming
39. Heavenly - Atta Girl

40. Ice Cube - It Was a Good Day
41. Meat Loaf - I'd Do Anything for Love (But I Won't Do That)
42. Orbital - Lush 3-1
43. Palace Brothers - Ohio River Boat Song
44. Pet Shop Boys - Can You Forgive Her
45. Shara Nelson - One Goodbye In Ten
46. The Auteurs - Lenny Valentino
47. Suede - Animal Nitrate
48. Tindersticks - A Marriage Made In Heaven (Orchestral Version Isabella Rossellini)
49. Animals That Swim - Roy
50. Shaggy - Oh Carolina

PARTISAN

Preambiciozno

Australijski reditelj snimio je ovaj film u Gruziji sa francuskom zvezdom i mahom gruzijskim kastom. Na engleskom!
S obzirom da se priča dešava "negde" "nekada" deluje da bi taj splet kultura mogao adekvatno da posluži njenoj univerzalnoj primenljivosti, ali desi se sve suprotno- skoro da svaka stvar počne da figurira za sebe.

Ariel Kleiman, ko-scenarista i reditelj-debitant, mnoge nam stvari nije rekao koje bi pomogle, ako ne boljem, onda preciznijem razumevanju ove priče. Prvo, zašto je njegov film na engleskom, sem iz komercijalnih razloga? Jer ponuđeni dramski seting najteže je prihvatiti kao verovatan na nekoj od anglo-saksonskih teritorija. Na stranu što isti najviše liči na neku Istočnu Evropu, čemu "slovenska fizionomija" glavnog (dečaka) glumca naročito doprinosi. A čak i ne toliko pažljivi gledalac primetiće da sem Vincenta Cassela ostali glumci imaju "šum" prilikom izgovaranja replika na engleskom, kao i da sinhronizacija na trenutke malčice škripi. Tada nije jasno da li je Gregori (koga tumači Cassel) oko sebe okupio žene sa raznih strana sveta i utvrdio engleski jezik kao jezik komune ili na sve to treba da zažmurimo.
Verujte mi, ne zakeram. Asinhronost u stilu glume i izgovaranju replika ozbiljno remeti usvajanje fikcije.

A fikcija nikad zahtevnija.

Kleiman je, naime, zamislio da je Gregori neka vrsta vođe kulta/ komune koji je oko sebe okupio žene sa decom, a koje su (iz neprijatnih razloga) bez muževa. Koje je prethodno vrbovao u samom porodilištu. Iz razloga koji nisu preterano objašnjeni te žene, sve sa bebama u naručju, pristaju da dođu da žive sa njim u komuni koju, pored Gregorija, čine samo druge žene sa decom poput njih. Da, podseća na seriju Big Love ili bilo koju mormonsku komunu, ali pre izgleda kao neka post-apokaliptična naseobina ili kakva Kusturicasta građevinska improvizacija. Kako god, u njoj žive te žene sa svojim muškarcem, a on im obrazuje i podiže decu, i svi se vole, i u posebnim prilikama pevaju karaoke neobičnih goth verzija pop pesama (što samo držim da je učinak budžetu koji nije mogao da podnese plaćanje Whitney Houston etc originala).

Jedino što preseca ovu utopijastu idilu jesu angažmani dece na ubijanju žitelja obližnjeg grada koji funkcionišu na principu plaćenih narudžbi, kojima se finansira cela komuna. I ovde ne momente deluje da su ubistva zapravo osvete muškarcima koji su naudili ženama koje je Gregori prikupio, ali ne bih se kladio da je (samo) tako.

Kada jedan od dečaka počne da se pravi pametan i često ispadne pametniji i obrazovaniji od Gregorija, i kada potom i on i njegova majka preko noći nestanu iz komune, to izaziva seriju neočekivanih ponašanja kod Gregorijevog "prvenca" Alexandra, čijim "usvajanjem" počinje film.

Sem svoje neobične postavke, Partisan malo toga zanimljivog nudi u praksi. Videli smo impresivnije filmove i lidere sličnih kultova, a ovaj Kleimanov najinteresantniji deo svoje postavke (angažman dece kao plaćenih ubica) dosta usputno tretira. Nepotrebno mnogo pažnje dato je Casselovim pokušajima da ostavi utisak na nas, a premalo ženama koje ga okružuju. Simplifikovani zaplet i rasplet, iako u rukama deteta, ne deluje baš naročito interesantno i originalno.

Previše mana, rekao bih.

SELEKTAH: 3/ 10

RADIOHEAD - A Moon Shaped Pool (Self-released/ XL)

Kad se pojavio prvi "leak" ovog albuma, čoveče, kako se ova moja ekipa s kojom "trugujem" muzikom uzburkula nad činjenicom da su pesme stigle u alfabetnom nizu. Niko nije hteo da se prihvati preslušavanja bez zvanične konfirmacije treklista. U takvom svetu živimo.

Dobro pitanje na koje valja odmah odgovoriti jeste- da li novi album Radiohead treba porediti samo sa prethodnim albumima benda ili sa odgovarajućom ponudom na tržištu? Iako se ovo drugo nameće kao logičnije i poštenije, bojim se da oni koji su došli do ovog, devetog, albuma benda nisu tu da bi ih merili sa drugima. Oni već znaju da su Radiohead veći, ili ne.

Zašto su onda slušaoci ovog albuma ovde? Poći ću od sebe. Iako sigurno ne bih prvo pomislio na njih u avionu koji se ruši, Radiohead su se do sada nedvosmisleno nametnuli kao bend koji funkcioniše u svojoj sopstvenoj trasi, po sopstvenim pravilima i parametrima i iza sebe ima dovoljno kapitala da takav status traži, dobije i održava. Dakle, samim tim što im taj specijalni status dopuštam i odobravam, ja automatski otvaram vrata i za to da svako njihovo izdanje ima smisla meriti samo sa prethodnim, samo u kontekstu očekivanja od samog benda. OK.

Kakva su to onda moja očekivanja (kad sam već pošao od sebe)? I kakav je onda A Moon Shaped Pool album u poređenju sa prethodnima?

Moja očekivanja su kao i vaša, a pretpostavljam i kao Yorkeova i ekipe kad sednu da brejnstormuju i muziciraju nove materijale. Očekujem nešto novo, ali očekujem da stvar nedvosmisleno bude "rejdiohedovska". Drugim rečima, ne želim Radiohead grajm album na kome Skepta i Yorke dele vokale. Ne želim, ali bih voleo da ga čujem, kad sam ga već osmislio. Pretpostavljam da su Radiohead sad negde u situaciji kao Pink Floyd posle The Dark Side Of The Moon- bend koji je uspeo da sve svoje kreativne intencije otelotvori na jednom izdanju (vi odlučite koje je to, ali ga je sigurno bilo) i da ga potom izvarira na narednim, i da sada, u izvesnom smislu, postane zarobljenik "zvuka" koji su kreirali. Bez ozbiljnije mogućnosti da nas ikada više stvarno iznenade. Kao što vidite, ako se slažete, zajedno sa njima delimo krivicu za ono što smo dobili.

Da li su Radiohead odgovorili na moja očekivanja? Da, jesu. A Moon Shaped Pool je "rejdiohedovski" album koji donosi vrlo malo toga novog, naročito ako pod "novim" podrazumevate stvari koje su "odmah i svima jasno i očigledno nove".

Kakav je onda A Moon Shaped Pool u poređenju sa ostalim albumima? Hm. Manje je elektronski nego Amnesiac. Ima daleko manje hitova od The Bends i OK Computer, pa čak i In Rainbows. Fokusiraniji je i sa boljim osećajem celine nego The King Of Limbs. Daleko od radikalnosti Kid A. Srećom daleko i od M.O.R. zvuka (za Radiohead standarde!) Hail To The Thief. Ne znam kakve veze Pablo Honey ima sa Radiohead. Fino se uklapa u ono što sam vam ispričao o Pink Floyd i čitav taj potez "samostalnog/ ne-EMI" Radioheada koji počinje sa In Rainbows. Vidi se da bend prima i trpi samo sopstvene sugestije i primedbe, kao i da je čitav nastanak pesama posledica autističnijeg pristupa, koji bih se usudio da nazovem i "džemsešnovanjem".
A tu je i njihovo jedro/ sidro Nigel Godrich.

Nisam siguran koliko će A Moon Shaped Pool uspeti da bude "zeitgeist" tj "meal of the day" tj "breaking news" naših života. Što je, izgleda, jedino što se danas važi (meri, računa...). Njegovo objavljivanje tek je za nijansu bilo nekonvencionalnije od standardnog industrijskog- nisu nas pumpali mesecima unapred, već tek nedelju-dve. Album je objavljen "za pare" svuda gde i milioni drugih. Ima 11 uobičajeno trajućih pesama i sad već standardno za Radiohead stiže u digitalnom, regularnom i limited izdanju (za koje sam već od usta odvojio 60 funtaća). Najupadljivije od svega je, verovatno, to koliko se bend (barem za sada, jer neke ilustracije na njihovom Instagramu nastavljaju da nas zamajavaju) nije iscimao da objavu na bilo koji način učini posebnom. Radiohead su za relativno kratko vreme postali sopstvena "muzička industrija". A to sigurno nije stvar o kojoj bi oni voleli da se mi raspričamo.

Pored prvog singla, Burn The Witch, koji ima neku skoro mitloufovsku pompeznost (i zvuči kao stvar od UNKLE), najbolja stvar ovde (makar nakon prvih deset slušanja) mi je Identikit. Radi se o prvoligaškoj Radiohead pesmi, emocijom vođene melodije, sa efektnim aranžmanom koji pored Yorkeovog viševokalnog minuta ludila ima i neočekivani "hor anđela" koji osvežava strukturu pesme i čini je posebnom unutar relativno uniformne građe. U nešto manje impresivnom obimu, ali sličnim sredstvima dejstvuje i Decks Dark.

Možda je to vama bilo očigledno i pre, ali ako mi se A Moon Shaped Pool izdvaja po nečemu to je njegovo referisanje na prog-folk sedamdesetih, Tima Buckley-a pre svega, a donekle i Johna Martyna. Deo ovakvih uticaja možda se može pre pripisati Greenwoodovim druženjima sa Rajasthan Expresom tj istočnjačkom vajbu koji je ionako bio ključan za promenu zvuka sedamdesetih, ne samo u folku. Desert Island Disk je dobar primer, The Numbers vrlo dobar, Glass Eyes odličan, a poslušajte i Present Tense da čujete na koje sve moguće načine se ovoj pesmi ne da/ dozvoljava da bude obična akustična folk pesmica. Srećan sam što stvari nisu ekstremizovane kao na (Buckley-evim) Lorca ili Starsailor.

Ima dosta pesama koje ne bih nazvao filerima, ali ih bih nazvao stubovima onog robovanja "rejdiohedovskom". Takve su, recimo, drugi singl Daydreaming (esenšli trideset najnezanimljivijih sekundi Karma Police razvučenih na 6 i po minuta) ili Tinker Tailor Soldier Rich Man Whatdafucker... u kojoj po nekakvoj lupovanoj saundtrakičnoj elektronici Yorkeov glas baulja poput Hamletovog oca, po ko zna koji put. Nažalost, isti komentar stoji i za True Love Waits koja je nakon dve decenije i iks živih verzija konačno zaslužila i svoju (finalnu) studijsku. Što se mene tiče, fama oko ove pesme odavno je nadmašila njen kvalitet. A neko bi trebalo da Radiohead zabrani upotrebu klavira i svih ostalih dirkastih instrumenata. Verovatno najbolja stvar koja bi mogla da se podvede u ovu grupu pesama je Ful Stop u kojoj bend dosta kompaktno sistematizuje sve elemente koji ih čine jedinstvenim i kreira jednu skoro Suicide-nu temu. Minus Alan Vega.

SELEKTAH: (jedva) 7minus/ 10

YEASAYER - Amen And Goodbye (Mute)

Šta tu ima da se ne voli?

Nisam planirao da pišem o ovom albumu. Planirao sam da ga preslušam i konstatujem da sam to učinio i pohranim informaciju o tome negde duboko u moždanom hardu. Yeasayer sam poslednji put voleo na Odd World, ima tome neverovatnih šest godina! Onaj album koji se pojavio u međuvremenu, Fragrant World (iz 2012), nisam naročito zapazio.

Amen And Goodbye je baš lep i veoma prijatan album. Ako drkate sebi u usta i stremite objektivnosti kao životnom pozivu, prethodno rečeno za vas ne važi.
Amen And Goodbye bi trebalo da vam se dopadne ako volite Flaming Lips, of Montreal (naročito!), MGMT, Hot Chip, sunce, pa čak i Kate Bush (ja Half Asleep slušam kao ljubavno pismo Suspended In Gaffa).
Pa čak i Smashing Pumpkins (I Am Chemistry deluje kao iskren i nepodsmešljiv naklon Adore)!

Iako se album zove kako se zove, i neke pesme nose naslove biblijolikog sadržaja poput (bičbojsića) Daughters Of Cain, (špageti folkotronike) Prophecy Gun ili (i čisti dijamant "iz Montreala") Divine Simulacrum, bojim se da vas ovde ne očekuje nikakav naročiti koncept. Najviše zbog toga što je teško ostati skoncentrisan na ono o čemu se radi kada muzika tako lako i snažno upućuje na ispijanje koktela, odbojku na pesku i leškarenje pod vedrim nebom.
Jednostavno vas ne zanima. I to je OK.
Jednostavno u ovoj muzici se stalno nešto dešava. I nemate vremena da razmišljate.

Amen And Goodbye prožima isti pop-psihodelični fazon, pažljivo i ukusno protkan retro-motivima sedamdesetih i osamdesetih, tek da ono što bi moglo zazvučati ozbiljno ili intelektualno na vreme skrene u kemp. I tako dođe do ukrštanja Ricka Springfielda i teramina, kao u Uma. Yeasayer od početka do kraja zvuče kao bend koji se ne muči mnogo da napravi melodiju, kao ni da je potom pametno ušareni detaljima koji će parirati trendovima. Što je nešto što mi kod Animal Collective deluje kao prečest slučaj (btw, ovaj njihov poslednji album, za vrtiće i odbaništa, tek treba da preslušam).

Yeasayer se ne stide ni svojih namera da ovo bude "radio-friendly" album, čak ni kada dosegnu Soul Asylum/ Lemonheads nivo pitkosti, kao u Cold Nights. Pravo niotkuda pojavi se brejk, a sa njim i instrumenti koje je Yoko koristila radije nego John. Bez problema pomislim da je Yosihimi morao da ima makar malo srećnog detinjstva pre nego što je izrastao u kosmo-melanholika.

Amen And Goodbye je album sa koga svaka pesma može. Nešto što obično nisam doživljavao kao plus na izdanjima Beach Boys. A kad smo kod Vampire Weekend, meni su Yeasayer mnogo draži kao "novi Talking Heads" nego Ezrina ekipa. Bliži su Byrneovom srcu nego umu.

SELEKTAH: 8plus/ 10

BRIGID MAE POWER - Brigid Mae Power (Tompkins Square)

Kada nekome uspe da produži trenutak u nedogled

Nedostaje mi Nina Nastasia. Pitao sam skoro Inkala ima li ikakvih vesti o njoj i čini mi se da mi je otpisao da se ova dala u neki mali biznis. Nina Nastasia je umela da ubode trenutak i pretvori ga u malu provaliju u koju posle možemo satima da zurimo, poput depresivnih narcisa. Iako se ne može povući neka direktna paralela između Nine i Brigid, sem u pogledu eksploatacije slične doom & gloom atmosfere, ova mlađana Engleskinja "irskog srca" (od 12. godine živi u Irskoj) je prva, posle dužeg vremena koja može da kompenzuje to što Nina sad prodaje lajsne za parket. Ili šta god.

Rekao bih da Brigid ima dvadeset i nešto godina. Njen sin ima pet. Muž, momak ili upražnjeno mesto se ne pominju. Brigid iza sebe ima jedan album, iz 2014, I Told You The Truth, koji je objavila pod imenom Brigid Power- Ryce, što me upućuje na promenu bračnog statusa (ne kažem samo nagore). Pored samostalnog muziciranja Brigid je oformila i improv trio Gorges, a bila je i deo multiumetničkog projekta Abandon Reason- u oba slučaja radilo se o najekstremnijim oblicima folk muzike, kada ova prelazi u dronove ili jednostavno biva pretočena u zvuke prirode. Ovakva vrsta eksperimentisanja verovatno ju je povezala sa Peterom Broderickom (glavnim zamešateljem "folk beyond 2000" pokreta), koji je producirao novi album.

Ostalo je još da kažem da je Brigid do sada nastupala sa Lee Ranaldom, Alasdair Robertsom, Richardom Dawsonom i Ryley-em Walkerom. Kao i da veruje da ima miša u zidu u svojoj kući u Galway-u.

Njeno debi izdanje za Tompkins Square, izdavača koji je, barem koliko je meni poznato, mahom naklonjen reizdanjima i iskopavanjima "izvornog" zvuka, malčice deluje kao Morrissey-eva "Autobiografija" na Penguin Classics etiketi- tu mu je mesto koliko i nije. Brigid Mae Power je eterična, blago dronasta, folk ploča, bez specijalnih efekata, kojom poput reke protiče magični glas njene autorke. Usuđujem se da pomenem Liz Fraiser. Liz kojoj je neko poverio zbirku prastarih folk balada i ostavio je sa slepim sviračem harmonijuma. I još par instrumenata koji se mogu čuti na veštičijim žurkama.

Brigid Mae Power je čudesna ploča, od šest više minutnih pesama, koje teku kao jedna. Od života ka smrti.
Nenametljivih naslova poput Is It My Low or Yours (meni najomiljenija) ili Lookin At You In A Photo (meni najninastija) ili How You Feel.

Ova muzika opušta koliko i uznemiruje. Traži vreme da u nju potonete (iako sam se ja, priznajem, četvoronoške bacio u davljenje). Vapaji se izdužuju u skoro apstraktne zvučne strukture, ali nikada, baš nikada!, ne bivaju preintelektuizirani. Sve srce, sve srcem. U Watching The Horses, još jednoj ninastoj strukturi, violine tako nežno unesu neku nostalgiju za imaginarnom farmom ("kao iz američkih filmova"), a onda pesma popuca u afro-akustično ludilo koje je poput uragana odnese u Oz hiljadama svetova daleko. Ko nije bio ponesen ili smrvljen ljubavlju ne razume.

Možda vam se isprva učini da je previše toga preslično i premonotono, ali probajte ponovo, ovde se na milimetru zvuka desi više nego u hipsterskim saloncima Animal Collective. Pozadinski vokali nekad samo provire, možda pevaju, možda dobacuju, možda se usuđuju. I ništa ne deluje kao da je neko seo na prašnjave stepenice svoje kuće i uzeo gitaru u ruku. Ova cura stoji pred istim onim virtualnim prozorom kao Neil deGrasse Tyson u rimejku Cosmos i muzicira kosomosu, naročito onom u svom srcu.

Teško da će me ove godine ijedan album više odvući do ivice provalije.

SELEKTAH: 9/ 10

CREED

Crni Rocky

Nazvati ovaj film "crnim Rocky-jem" (ili na jeziku PC-ija, "afro-američkim Rocky-jem") ne znači omalovažiti njegov kvalitet i smisao, naprotiv. On je "rokijevski" na neke od najboljih načina- ima priču unutar koje borba nalazi svoje mesto, i u životu junaka i u ringu. On je, iako je scenario ko-pisao sam reditelj, Ryan Coogler, "staloneovski" u onoj potrebi da priča sebi obezbedi realističnu melodramu života unutar koje je svaki trijumf junaka "veći od života". On je vrlo "oldskul" u meri u kojoj su Rocky V i Rocky Balboa tražili načina da se vrate sopstvenim korenima nakon hiper-senzacionalističkog iskorakak kakav je bio Rocky IV. U tom smislu, visoko cenim što Creed pokušava da ostane u ravni sa Stalloneovom vizijom priče o bokseru, umesto da pokušava da se nakači na neki od holivudskih trendova (Creed je opušteno mogao da bude i klon Apolla, zar ne?!...).
Ali, to ne znači da Coogler ne pokušava da mu udahne i nešto svoje.

Michael B. Jordan, koji se već proslavio saradnjom sa Cooglerom u tragičnom Fruitvale Station, u Creed stiže kao mlada afro-američka nada na talasu sve glasnije potrebe za afro-američkim "nadama" na svim poljima američkog života. Otuda je odluka da priča o Rocky-ju skrene sa "belog Italijana" na "kalifornijskog Afro-Amerikanca" i dramaturška, i strateška i politička (mislim, društevno-anagažovana). I sasvim legitimna. Coogler se svakako ovde oseća kao svoj na svome i sumnjam da bi se u drugom slučaju uopšte pozabavio ovim materijalom.
U ostalom, njegov sledeći projekat se zove Black Panther.

Creed, sa dosta lakoće otvara put "najčešćem" modelu afro-američkog odrastanja u Americi- otac nepoznat (u ovom slučaju Apollo je umro pre rođenja sina), dete je vanbračno stečeno, majka rano umire, dete završava u domu, postaje delikvent... Mala izmena je da ga ne spasava Sandra Bullock, već Apollova udovica, koja preuzima brigu o njemu. Mladi Adonis jedno vreme šegrtuje u nekoj firmi, ali ubrzo shvata da je rođen za boksera. Ostavlja Kaliforniju i u Filadelifiji pronalazi svog "ujaka" Rocky-ja, koji pristaje da mu bude trener.

Ostatak priče na različite načine kombinuje dve priče, dve borbe za preživljavanje, Rocky-jevu i Adonisovu, tokom koje obojica moraju da pobede sopstvene demone i tvrdoglavost.

Kao Adonisov rival pojavljuje se daleko manje pompezno pozicioniraniji protivnik, kroz koga Coogler ne propušta priliku da da komentar na "tvrdi, muški" život ovih ljudi. "Pretty" Ricky Conlan, engleski bokser, uhvaćen je sa vatrenim oružem i čeka ga višegodišnja kazna zatvora. Borba sa Adonisom njegova je prilika da svojoj porodici zaradi neke pare pre nego što ode u zatvor.

Creed je dobar film, na momente čak i vrlo dobar, ali nije odličan. Jer za razliku od prvih delova Rocky-ja, pa čak i Rocky IV, ne pokušava da se nametne kao ikonografski na bilo koji način. OK, zato se priča i ne zove Rocky, već Creed, ali to ne menja moj utisak da mi je slična priča već jednom ispričana i da sa ovom nisam dobio skoro ništa novo, iako mi je prijala.

SELEKTAH: 7minus/ 10

99 HOMES

A šta ćemo s kućom?!

Iako nekome neće delovati tako, reditelj Ramin Bahrani rođen je u Severnoj Karolini (dakle, ne u Južnoj kao Aziz Ansari). Ako ste gledali bilo koji od njegovih prethodnih filmova (najbolji je Chop Shop, a koliko me sećanje ne vara ni Goodbye Solo nije bio loš) primetili ste da je njemu, kao i svakom potomku sveže emigracije, društveni angažman na ljudskim pravima veoma bitan. Za razliku od prethodnih filmova, u kojima su ne-beli Amerikanci bili u centru pažnje, ovaj put Bahrani problem sa gubljenjem kuća usled neisplaćenih hipoteka lomi preko leđa "prosečnog Amerikanca", dakle belog Amerikanca.

U nekom smo mestu na Floridi. Film počinje kadrom čoveka koji leži u svojoj kuhinji nakon što je sebi razneo glavu sačmarom. Njegova supruga i dve maloletne ćerke stoje ispred sa policijom. Kućom se šeta "njen novi vlasnik", agent za nekretnine, Rick Carver, koji u ime banke koja je upravo ostvarila pravo nad vlasništvom treba da iseli bivše stanare i kuću u što kraćem roku dovede u red za prodaju.
Kao što vidite Bahrani nema milosti i odmah nas baca u srce problema. Toliko duboko, da kada Carver sutradan zakuca na vrata našeg junaka, sitnog građevinarca Dennisa, mi nećemo ni osetiti njegovu bol za domom u kome je odrastao i koji sada, sa svojom majkom i sinom, mora ekspresno da napusti.

Ono gde Bahranijev film postaje zanimljiv jeste naredni segment filma, onaj u kome Dennis, u potrazi za bilo kakvim poslom, postaje jedan od Carverovih "iselitelja", a potom i njegova desna ruka u ekspolataciji svih zakonskih rupa koje Carveru dodatno pune džepove. Propušten kroz Carverovu priču o tome kako Amerika ne toleriše žrtve i sve radi isključivo i samo za potrebe pobednika, on Dennisu pruža mogućnost da za relativno kratko vreme ne samo povrati stari dom, već i kupi novi, mnogo lepši.

Ali, ovo ostvarenje "američkog sna" po "američkim principima" dolazi za skupe pare. Dennis sada mora da proguta ne samo svoju "sitnu sudbinu", već stotine sličnih njegovoj i da skupi srce na njihove molbe, žalbe, pretnje, nade, suze, patnje... Kao što mu Carver savetuje da se ne vezuje emocionalno za kuću (obratite pažnju da se film ne zove 99 Houses, već 99 Homes), tako je još važnije da se ničim ne vezuje ni za njene stanovnike. On i Carver samo rade svoj posao, na najameričkiji od svih načina. I što je najbitnije, cenu ne plaćaju ti "bivši stanari", oni su ionako najebali, već banke i država koja takvu politiku sprovodi. Dakle, u izvesnoj meri Dennis i Carver su samo malo sebičniji robinhudovi.

I do tog trenutka, ovaj film je imao muda i ja sam bio spreman da me mlati njima u čelo.

Međutim, na kraju dolazi do melodramskog tvista, koji je indukovan dosta traljavo realizovanim "kriminalnim činom" (po prvi put uperenim protiv "bivših  stanara"!), koji Dennisa od "pravog Amerikanca" pretvara u "moralnog čoveka", koji nije dozvolio sebi da zaradi onaj "prvi milion dolara". Iako razumem Bahranijeve plemenite namere i Dennisovu muku, više bih voleo da ga je pustio da nastavi život kako je započeo, jer na taj način bi se barem nešto promenilo. A ovako deluje da je samo uspešno odsekao granu na kojoj sedi. Dok drvo i dalje stoji kao i pre.

I Andrew Garfield (kao Dennis) i Michael Shannon (kao Carver) dosta su dobro dočarali svoje junake, uprkos relativno repetativnim situacijama, sa tek par efektnih, dijaloških situacija koje su nam dodatno osvetlile njihove biografije i karaktere.

SELEKTAH: 7minus/ 10

ŠTA DA RADIŠ U NEDELJU KAD NISI KOD KUĆE

UPDATE:

Bili ljudi, nisu bežali. Gazdarica zadovoljna (btw, Nataša, kraljice, fala na svemu i mega-smoothieju!). Bili poznanici i prijatelji. Bili razni neki ljudi i svašta mi rekli, neverovatne stvari (ako me nisu zajebavali, iskreno im hvala). Puštao sam muziku i surfovao. I tvitovao! Nisam znao da DJ sad sve to može. Osećao sam se kao da svim onim ljudima puštam muziku na svojoj gajbi. Što se mene tiče, bolje od toga ne može. Po mene.

Hvala svima.
Ako nam okolnosti budu išle na ruku, možda za mesec dana ponovo nešto. Isto ovako, kućno, polugej. polunegej.

A za zainteresovane, evo i kompletne plejliste od sinoć.

Pet Shop Boys - Thursday (Radio Edit)
Big Boi - Shutterbug
Malcolm McLaren  - Buffalo Gals
Daft Punk - Veridis Quo
Julien Clerc - La cavalerie
Lou Reed - Walk On The Wild Side (Holtoug Bootleg)
Jay-Z & Santogold - Brooklyn Go Hard
Grace Jones - Corporate Cannibal (Dan Donovan Remix)
Yeasayer - Madder Red (Radio Mix)
Blur - Death of a Party (7'' Remix)
DJ Shadow - Nobody Speak feat. Run The Jewels
Raggio Di Luna (Moon Ray) - Comanchero
Grace Jones – My Jamaican Guy (12“ Version)
Fever Ray - When I Grow Up (Version By Lissvikk)
M.I.A. - Borders
Soho - Hippychick (Extended)
Roxanne Shante  - Have A Nice Day
Madonna - Justify My Love (Hip Hop remix)
Army Of Lovers - My Army Of Lovers
Pet Shop Boys - We're The Pet Shop Boys
Raf - Self Control
Lana Del Rey - Ride (Photek Remix)
Matia Bazar - Ti Sento
Lata Ramasar - The Greatest Name That Lives (Alessandro Adriani Remix)
Katy B & Chris Lorenzo - I Wanna Be
Rihanna - Only Girl (In The World) (Gewurztraminer Remix)
Big Ben Tribe - Tarzan Loves The Summer Nights (12'' Mix)
Gorillaz - El Manana (TTC Remix)
Jessica Jay - Casablanca
Primal Scream - Where the Light Gets In (feat. Sky Ferreira)
Justin Bieber - Sorry
Soul II Soul - Back To Life (Monsieur Adi Remix)
Gary Low  - La Colegiala
Edu K - Bundalele Baile Jean
The Jellies - Jive Baby on a Saturday Night
Public Image Ltd. - Shoom
Consolidated - This Is Fascism [Edit]
the Clash vs the Bug & Spaceape - Guns of Brixton (the Bug remix)
Billy Fury - Deborah
The Music - The People
Rekid - Next Stop Chicago
Mujava - Township Funk (Radioclit Remix)
Bomb The Bass ft Merlin & Antonia - Megablast
Fever Ray - Triangle Walks (Rex The Dog Remix)
Elissa - Mesh Keteer Aleek
Museum of Bellas Artes - Who Do You Love
Charlie - Spacer Woman (Vocal Version)
Music Go Music - Light Of Love

M83 - Junk (Mute)

I like Chopin. Do you?

Novi Gonzalezov album (jer M83 još Nicolasovog odlaska jeste Gonazlezov solo projekat) stiže u pomalo markismitovskim okolnostima. Tek što je preko infostada primio mlađanog Jordana "J.Laser" Lawlora i po prvi put mu ukazao priliku da i kompozitorski doprinese nekom izdanju M83, iz benda je otišla Gonzalezova višegodišnja pevačica i klavijaturistkinja Morgan Kibby, a na njeno mesto je došla Teksašanka Kaela Sinclair. U izvesnom smislu, ovaj reorganizacioni reset opravdava i dominaciju novog, retro-fetišističkog, "zvuka osamdesetih".

Ne znam da li je to do podsvesnog prezira prema mejnstrimu osamdesetih, ali bilo koji autorski povratak u osamdesete, inspiracija ili omaž istim, uvek dolazi uz neke kemp ograde, intelektualno objašnjenje i skoro nikad se ne tumači kao čisto muzička odluka. Jer, božemoj, ko bi normalan želeo da tako nešto uradi?!! Dok s druge strane, autorski osvrti na folk (pa čak i onaj grčkih jevreja s početka prošlog veka), zatim bluz, rokenrol pedesetih, kalifornijski kantri itd... manje-više uvek sami sebe opravdavaju i gotovo nikada ne dovode kredibilitet autora u pitanje. Ne kažem da za takav zlosrećan tretman osamdesetih nije bilo razloga, ali ono što (recimo) Ryley Walker radi za bluz i folk skoro pa je isto kao ono što M83, na ovom albumu, rade za sint-pop, osamdesetih.

Junk već svojim nazivom nepotrebno zauzima odbrambeni gard i priprema nas (mislim- vas!) za to da će ponuđena muzika biti potrošnija nego inače i namenjena onim trenucima koje obično krijete od drugih ili uz dosta intelektualnog napora koristite da ispromovišete koliko je vaš ukus viši od ostalih (što je možda i ovde, nenamerno, slučaj).

Gonzalez je napravio besramno dobar i stilski perfektan pop album. Koji je miljama udaljen od izvornog post/sint/roka M83 i njegovih daftpankizovanih varijanti na kasnijim izdanjima. Iako on sam (negde) priča da je bio inspirisan TV serijama sedamdesetih i osamdesetih (ne nužno i saundtracima istih) i da je svojim albumom pokušao da napravi omaž istim, kao i da pokaže koliko su današnje serije "sve iste i rađene bez strasti" (wtf'?!!). Ono što je za nas/ vas bitno jeste da iako na Junk ima nekoliko instrumentala, on je daleko od nečega što bi nazvali "imaginarnim saundtrakom" ondašnjih ili nekih budućih serija.

Junk je one-man-Evrovizija. Kultivisano, elegantno, brajanferijevsko kretanje kroz postdaftpank sint-pop. Uvodna Do It, Try It bukvalno zvuči kao najbolja stvar na preizvikanom Discovery. I super sažima Eden Mie Hansen-Love svojom sladunjavom nostalgijom. Bilo je početkom milenijuma ovakvih stvari i skoro sve su završile na Lolipop listi MTV Balkan/ TV B92. A sličnim tretmanom sličnih emocija na nešto drugačiji način bave se i Gorillaz. Koji su kul. I pozamašni nostalgičari za osamdesetim koji se sa tim bremenom i dobro nose i još bolje provlače.

U Road Blaster M83 su najbliži svojim zemljacima Air i duhu Kelly Watch The Stars i sličnih 80s pastiša u kojima su Smiths i Vangelis našli zajednički jezik. U tom kontekstu, Junk se može posmatrati ne samo kao de/re-konstrukcija osamdesetih, već i svih onih pre i post milenijumskih izdanja koja su to pre njega radila. Za one rođene krajem osamdesetih to će svakako biti relevantnija referenca. Naročito kad čuju Becka u Time Wind i neki bezobraznik ih ubedi da su on, Nik Kershaw i Paul Young bili najveće pop zvezde osamdesetih.

Poput Bananarame, samo sa Mai Lan na vokalima (i Steve Vaijom na gitari!), M83 u Go! serviraju još jedan odličan pop singl koji će se u letu valjati kao Srbin na grčkoj plaži. U Bibi The Dog, imamo isto to samo sa Mai na francuskom. Pet Shop Boys već trideset pet godina pokušavaju da naprave ovakvu pesmu. Najslabija od četiri njena gostovanja je Laser Gun u kojoj nije baš na najbolji način zaživeo Buffalo Gals Malcolma Mclarena.

Sa Walkaway Blues, Solitude i Atlantique Sud malčice više smo na terenu novoromantičara poput Spandau Ballet, ABC ili Cock Robin koji su pop servirali sa stanovitom dozom dramatizacije. Plastičnog soula. I saksofona. Tuga Miami Vicea, drugim rečima.
A ima i dosta stvari (Moon Crystal, Tension, Ludivine) koje podsećaju na Wham! Ili muziku za liftove, teško je odlučiti.
A ima i balada sa Susanne "od Norveške" u kojoj proslavljena folk diva indi scene poput krhke Agnethe Faltskog krči sebi put kroz generičku 80s baladu i nekakvo zlosutno šaputanje malog kejtbušastog dečaka.

Album zatvara zašećereni klavirski soul, sve sa pratećim saksofonom, koji zvuči kao noćna mora How To Dress Well. Nema šanse da Gonzalez nije svestan ne samo ovog autogola, nego i ostalih postignutih na ovom albumu. Do te mere, da vi, a ne on, morate da se pitate pa da li se tu uopšte igra neka utakmica ili su fudbaleri samo srećni što smeju da šutiraju loptu kako im je drago i u čiji god gol žele.

Junk je impresivan na načine koji će vam možda biti teški da ih prihvatite. Ili neinteresantni, nakon toliko projekata koji su svoje vremeplove usmerili kao osamdesetim. Ali to ne menja osećaj da u slučaju nekakve društvene katastrofe u kojima osamdesete i sećanje na njih nestaju, a Junk preživljava, ostajemo sa albumom koji je njihova čistokrvna esencija.

SELEKTAH: 8(0s)/ 10

NOVE SERIJE

Penjući se televizijskim merdevinama sve sam manje siguran da me na vrhu čeka da sun always shines on TV. Najgore od svega je što neki ljudi počinju da veruju da postoje "uspešni sastojci" za uspešnu seriju. Ovo je priča o tome, na B/A, ofkors.

PRIMAL SCREAM - Chaosmosis (First International/ Ignition)

Ovako se stari

Kapiram da Stonesima nije bilo lako kada su 1978. izbacili Miss You. A Primal Scream tako celu karijeru. Kao veći rok kameleoni od izvikanog Bowieja, PS praktično sa svakim narednim albumom testiraju šta od njih samih može da preživi (i kako) ako promene fazon (imate prilično dobru opservaciju na tu temu Stuarta Bermana u Pitchforkovoj recenziji Beautiful Future). Iako ne mogu da im odreknem stanovitu želju za pomodnošću, ne mogu ni da ne konstatujem da su PS (naročito sa Screamadelica) imali istanačan njuh za prave (buduće) stvari, kao i spremnost da rizikuju sa pionirima tih novih trendova. Paradoksalno, ja bih abnormalne pojave poput njihovog osmog albuma Riot City Blues iskoristio da poduprem rečeno, pre nego da ga dezavuišem.

Bobby Gillespie ima 53 godine.
Primera radi, a otprilike u tim godinama, Mick i Keith su objavili Bridges To Babylon.
Chaosmosis upućuje na barem upola mlađeg autora.

Ovaj put Primal Scream su se odlučili za pop. Ne za gitarski C86 pop prva dva izdanja ili pro-Stonesovski pop kao na pomenutom Beautiful Future, već za pop ovde odabranih saradnica poput Sky Ferreire ili Haim, pop Fleetwood Mac i ostalih sunčanih bendova.

Naravno, tu su i dalje saksofoni, gospel vokali, drugmusictodancetotakingdrugs atmosfera i Gillespiejeve polu-prebijene ispovedi.
Ali, ili volite ili ne volite Primal Scream.

Iako Chaosmosis sam po sebi ne predstavlja revoluciju (čak mi mini) kakva je bila Screamadelica ili radikalne renesanse poput Vanishing Point i XTRMNTR, u kontekstu Primal Scream on je neočekivano osvežavajuće i mladalačko izdanje benda. I to ostvareno bez mnogo muke.
Bobby je vanserijski kameleon. Od koga je Bowie mogao mnogo da nauči.

Chaosmosis u odnosu na sve ostale albume Primal Scream zvuči poletno, prolećno ili letnje (zavisi kad ste najaktivniji i najraspoloženiji). Zvuči kao New Order na momente (u 100% or Nothing i Autumn In Paradise), a čak i omot aludira na estetiku Petera Savillea.
Proverio sam ga i kao suvozača na putu i odličan je. Ima dinamiku i otvara krajolike.

Uvodna Trippin On Your Love i svojim kraut-dabom i hipijevskom popevkom ne naslućuje da je ovo album na kome će PS uraditi mnoge stvari koje do sada nisu. Ali, već sa (Feeling Like A) Demon Again smo u šizikinoj diskoteci, a Bobby skorom šapatom podražava Kim Wilde. I Can Change je soul šlager i treba očekivati da ga Al Green vine još više.

Čak i u tipičnim Gillespijevskim baladama, poput Private Wars, imate osećaj da je neka organskija seta ili melanholija našla mesto. Da više nije sve inhibirani ponor. Vezano za baš ovu pesmu, preporučujem vam kompilaciju Bobby Gillespie presents Sunday Mornin' Comin' Down na kojoj je ovaj sakupio pesme koje su ga dizale i spuštale kroz život. Pored toga što se radi o vrhunskoj kompilaciji, mislim da je ona dobar "intro" za Primal Scream. Kao neku vrsta rezimea te kompilacije ovde imate Carnival Of Fools u kojoj se pored četiri godišnja doba promeni i nekoliko muzičkih žanrova od post-Beach Boysovskih pesmica preko Laurel Canyon folka do skoro Pet Shop Boysičnog popa.

Duet sa Sky Ferreirom u Where The Lights Gets In donosi erotičnost koju PS baš i nisu raspaljivali (čak ni u skandaloznoj Some Velvet Morning) i jedan od njihovih najboljih singlova. Jednostavnost je nova reč u muzičkoj postavci Primal Scream. Jednostavnost koja je zamenila retro imitiranje.

Where the Blackout Meets the Fallout stiže kao zaostali materijal sa (takođe fenomenalnog) More Light i svojim tmurnijim raspoloženjem sabotira atmosferu letnje žurke. Nešto bolje, poput letnje oluje, se uklopila Golden Rope u kojoj su (čak i) gajde podivljale.

More Light je bio albumčina. Ali na Chaosmosis Primal Scream mi zvuče kao bendčina. Koja po prvi put ima same sebe za uzor. I nikoga više.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

PS Ako volite Primal Scream (recimo kao ja), obavezno pročitajte Quietusov intervju sa Gillespiejem na temu ploča koje su mu obeležile život. On nije samo fan, već i "ozbiljan igao gledanja na stvari".

DRAUGNIM - Vulturine (Debemur Morti)

Ovo je album koji sam ove godine najviše puta preslušao

U jednom od poslednjih mejlova koje smo razmenili, maare mi je prijavio da ga nisu naročito dotakli ovi finski blek metalci. Ali, siguran sam da bi im sad dao drugu šansu kad bi video da sam otišao čak dotle da probam i da napišem recenziju ovog izdanja.

Ne znam da li je do mene, ali ja obožavam da se davim u Vulterine. Uhvatim sebe kako mi se osmeh iskrao na lice dok mi se prže uši. 

Pribavio sam sebi i ranije albume ovog benda, ali još uvek ne želim da ih slušam. Jer šta ako su još bolji od ovoga?! 

Pročitao sam razne recenzije upućenijih ljudi, ali ne želim da se bavim referencama (Moonsorrow, rani Bathory), iako neke već znam i baš volim (Primordial), jer šta ako su bolji od ovoga?!

Sa Draugnim i Vulterine ja želim da povučem crnu crtu.

Ovo mi je dovoljno. Ne želim da pravim sebi drugog idola niti kakvog lika, ne želim da im se klanjam niti da u njima uživam.

Šest višeminutnih simfo-blekmetal pesama na ovom albumu su sve što želim od crnog ili bilo kako drugačije ofarbanog metala.

Draugnim nastupaju epski. Ritam koji melje raspaljuju gitare, ali sintisajzeri pružaju ogromnu amoralnu podršku. Skoro kao da vojska zombija gazi po leševima Vangelisa, M83 ili Daft Punk. Klanica je umivena melodijom.

Skoro kemp, usudio bih se da kažem.

Ali, najviše od svega očaran sam melanholijom koju donosi vokal. Čija razgovetnost možda i nije nemoguća misija nakon više desetina slušanja. Ali, ima nečeg debelo tužnog u njegovom prolomu. 

Ili meni.

U ostalom, naslovi pesama naslućuju da su ovi momci i Silvana Armenulić znali gde i šta tišti njihovu publiku: As in Hunger, so in Demise, Grief Unsung, Drums Of Black Death...

Kad slušam Vulterine osećam se kao da mi neko para dušu.

SELEKTAH: 9/ 10

SPECIAL CORRESPONDENTS

Možda ne treba da nas čudi što britanska Nacionalna lutrija i BBC ili Channel 4 ili Holivud nisu želeli da odreše kesu da ovo poslednje (i rediteljsko i scenarističko!) ostvarenje Ricky-ja Gervaisa vidimo na velikom platnu. Ali bi trebalo da nas čudi što je Netflix odlučio da to uradi.

Za razliku od svojih TV uradaka (progledao sam Dereku kroz prste), Gervais je na velikom formatu uglavnom bio katastrofalan, još više kao autor nego kao glumac. Ili među vama ima fanova takvih budućih kultnih ostvarenja kakva su Cemetery Junction, The Invention of Lying ili Ghost Town? Ali nakon Special Correspondents zaista treba da strepimo od toga šta nas očekuje u filmskom životu Davida Brenta (osim toga ovaj tip vraćanja u slavne dane retko je svedočio o zenitu nečije karijere).

Special Correspondents je na sve načine pogrešan.

Prvo, očigledno se radi o scenariju izvađenom iz naftalina evidentno razrađenom sa Engleskom, a ne Njujorkom na umu. Priča o novinarima koji “iz nehata” lažiraju svoje vesti i dovode do neplaniranih globalnih kretanja zvuči kao scenaristički evergrin, ali danas kad su whistlebloweri uzeli istinu u svoje ruke i kad nam posrednici maltene i ne trebaju i kada svaka šuša sa dovoljno folovera može da razglasi šta god joj milo, ovo je u najmanju ruku bajato kao uskršnje jaje od prošle godine. Ali, kao da mu to nije bilo dovoljno, Gervais je da bi u nastavku priče mogao da razvija svoj predložak kao glavne zvezde odabrao – radijske novinare! O, da i ja sam se iznenadio da tako nešto postoji. Pa još u Njujorku!!! Pa još tako jedna stanica, za koju sam urednik priča da i nije neka, ima dovoljno sredstava (ajd to), ali i interesa (!!!) da šalje svog lokalnog izveštača u Ekvador (!!!) da prati razvoj tamošnje revolucionarne situacije!!! Brate, pa i one Njujorčane koji znaju gde je Ekvador (er vi znate?!) isti ne zanima. A naročito ne toliko da bi se vestima iz istog bavili na radiju, a ne u retvitu nekog ekvadorskog studenta koji je greškom stigao do njih.

Ako koncept i progutate, njegovu razradu nećete. Gervais je zamislio da se on, kao audio tehničar, i (Eric) Banna, kao novinar Frank, kriju na spratu kafanice koja je direktno preko puta radija (i prvo deluje, a posle ne, da je svratište zaposlenih). I njih dvojica tamo stižu sve sa koferima i tehnikom par minuta nakon što su svima javili da su (lažno) odleteli za Ekvador!!! Nakon toga suočeni smo sa trećerazrednom egzekucijom dočaravanja Ekvadora i “bitki” koje se tamo vode, dok Frank izveštava.

Paralelno sa tim počinje, moram da priznam, daleko zanimljivija priča o Gervaisovoj supruzi koja nestanak svog supruga, a potom i (lažnu) priču da je kidnapovan koristi za ličnu promociju i karijeru. Ali uprkos šarmu i talentu (i lepoti!) Vere Farmige ono čime ona sprovodi svoju satiru američke idolatrije spram ratnih heroja, ipak, je samo serija već viđenih stvari.

Nakon sat vremena džudženja sa Gervaisom i Banom u stančiću iznad restorana uz ograničeno simpatičnu sprdnju sa neznanjem latino komune, Gervais nam (ne) otkriva gde je njegov film mogao da počne- kad novinari moraju da iz Amerike stignu do Ekvadora i prijave se tamošnjoj ambasadi nakon navodnog oslobađanja od strane otmičara. Taj film mogao je da bude duhoviti roudmuvi o nekim novim momentima života Zemalja trećeg sveta, ali ovde je to zbrzano, formalizovano i protkano željom svakog reidtelja-početnika- da snimi akcionu scenu sa sloumoušnom.

Ne znam da li bi bilo upitno o ostalim rupama u scenariju, ali teško da se ovde radi o izazovu tipa Malteški soko.

Za razliku od Bane koji deluje relaksirano i barem pokušava da nađe neki balans između želje da bude velika zvezda i činjenice da to nije, Gervais čak iritira svojim netrudom da svom junaku utka bilo kakvu novu grimasu, reč, ponašanje, gest koji od početka svoje karijere nije do sada reprizirao gde god i kad god je stigao.

Znam da Gervais igra za naš tim, ali ovo je takva serija autogolova da je bolno gledati.

SELEKTAH: 1/10

U BIOSKOPIMA: KLAN (EL CLAN)

Film kakav je potreban (i) Srbiji

Pod kraj tzv "Prljavog rata" u Argentini, sistematske političke čistke pro-komunistički orijentisanih građana od strane vojne hunte, jedna porodica započela je svoj privatni biznis terorisanja građana iz daleko "prizemnijih", ali takođe pro-kapitalističkih razloga. El Clan je priča o tome.

Na početku filma saznajemo da je pater familias, Arquimedes Puccio (koji izgleda kao mešavina Datae iz Star Treka i Rutgera Hauera), bivši saradnik ekipe koja je sprovodila pomenutu čistku, koji i dalje uživa veliku naklonost glavnog "komodora". Ali i da nije bilo tog direktnog linka sahuntom, El Clan je tako skrojen da otvara put tumačenju čitavog filma kao metafore za problematizovanje okolnosti u kojima su toliki zločini (a cifra varira od 8 do 30 hiljada žrtava) bili činjeni "na očigled" ostatka zemlje, koji sebe nikako ne doživljava kao saučesnike.

Dalje je nemoguće bez spojlerisanja, da znate.

Nakon toga, upoznajemo i njegovog srednjeg sina Alejandra, koji je uspešan ragbista u studentskom timu, pa i njihovu porodicu, mamu, još dve ćerke i jednog mlađeg sina. Vidimo da se svi fino slažu, jedu svi zajedno za stolom, mole se pre toga, tata asistira ne baš tako maloj ćerki u domaćem iz matematike. Sve normalno. Možda i više nego što treba.

A onda sutradan tata, njegova dva druga i Alejandro otmu njegovog drugara, "bogatog sina" lokalnog industrijalca.
I dovedu ga kući.
I drže ga u kupatilu na spratu.
I život porodice ide normalno dalje. Okolo.
Reditelj Pablo Trapero (čiji ste, možda Carancho, za razliku od mene gledali) se toliko ne trudi nam objasni šta se zapravo dešava, da kako film odmiče, realnost počinje da se krivi skoro do nivoa Yorghos Lanthimosovog Dogtooth ili Alexandros Avranasovog Miss Violence. Osećate da nešto žešće nije u redu, iako se svi ponašaju normalno, i sve više se čudite kako i zašto se svi ponašaju normalno.

Ova uobičajena porodična idila (sa mamom koja poslužuje, ćerkama koje se svađaju i mire...) prepliće se sa očevim sve agresivnijim otmicama, za koje dobija i po pola miliona dolara otkupnine (koju ne znamo na šta troši). Alejandro postaje sve nezadovoljniji, kako otmice rezultiraju smrću otetih, a lagano se menja i politička klima koja ovakvim Arquimedisove akcije gleda kroz prste (iako je teško poverovati u tako nešto, ali tako je).

Na kraju Arquimedes otme pogrešnu osobu.

El Clan je o hipokriziji. O mini-tiraniji kao modelu mega-tiranije. O sitnim interesima koji nisu dovoljno prigušili grižu savesti (kod nekih). O prividu normalnog života iza koga se kotrljalo brutalno nasilje. Kad tikva pukne, arogantno Arquimedesovo samopouzdanje da će se izvući verovatno je najneverovatnija i najodvratnija stvar. Kada u odjavnoj špici pročitate kako je on završio, vidite da život nastavlja svoje sumanute priče i nakon kraja filma.

Poslednja scena filma je neočekivano moćna. I svojom realizacijom, koja je brutalno sirova i uverljiva, i svojom simbolikom, koja uprkos epilogu, donosi gorku i zaslužujuću kaznu za krivce.

Traperov film ima odličnu dinamiku i skoro dva sata prođu neočekivano brzo. Argentinski film iz "mračne epohe" (El Secreto De Sus Ojos) već drži visoke standarde i El Clan ne pada mnogo ispod njih svojom produkcijom. Žao mi je jedino što začudnost koja dolazi iz ponašanja porodice nije raznolikije (pa čak i jasnije) elaborirana kao i deo priče koji se tiče kućnog pritvora otetih, jer mislim da tu film nije pokazao ono što ni sam nije umeo da objasni (ako me razumete).

SELEKTAH: 8/ 10

STURGILL SIMPSON - A Sailor's Guide To Earth (Atlantic)

Van Morrison za nas mlade

Ovako treba da izgleda "album".
Sturgill je tri godine mlađi od mene.
Ovako treba da zvuči moderni klasik.
Ovo je ono kad kažu starovremensko, a misle evergrin.
Van Morrison ovo čuje u ogledalu.
Ovoliko treba da traje "album".
Ovako zvuči zrelo doba, ali da mu srce i dalje lupa kao u dečaka.
Ovo je album koji bi Jack Nicholson ubacio u plejer automobila kao muziku za putovanje u nastavku As Good As It Gets.
Ovo je album kome se jebe za You Tube, Snapchat, Soundcloud, Instagram, #hashtag, broj vjuova i lajkova.
Ovo bi moglo da se čuje u kafani kod Horacea i Petea.

Tri godine mlađi od mene!
Porede ga sa Waylonom Jenningsom. Ne znam, nisam slušao Waylona.

Sturgilla sam zavoleo sa prethodnim albumom, Metamodern Sounds in Country Music. Jer skoro nisam čuo da je neko uspeo da rastopi toliko LSD-ija u kantri muzici. Plus, nazvati tako album u toliko konzervativnom žanrovskom okruženju graniči se sa ludilom. Srećom, Sturgill je na sve to i mega talentovan. Kompozitor, muzičar, aranžer, producent.
Njegov prvi album, High Top Mountain, još uvek nisam čuo. Što, od sramote, priznajem tek sada, prvi put.

A Sailor's Guide To Earth je album od oca sinu. Sturgill je postao otac pre godinu i po dana i veliki deo tog vremena proveo je na turneji, daleko od sina, što mu nije baš lako palo. U toj nostalgiji za kućom i željom da provodi vreme sa sinom rodila se ideja da sinu ispriča gde je bio, šta je radio i da album postane neka vrsta iskupljenja za propušteno.
Ne znam da li bih to osetio slušajući muziku. Ima ovde nežnih momenata, ali daleko od toga da je pred nama devet uspavanki.
Sturgillov sin ovde dobija lekciju iz života.

Najlakše mi je da počnem od najlepše pesme. I to je ovde balada Oh Sarah. Ne znam ko je Sarah i ne zanima me, ali i ja bih plakao za njom. Violine gude i najlakše mi je da zamislim kako se pismo samo piše. U refrenu, Sturgillu kao da glas klecne, nekom nadom. Ovo je suva esencija svih kantri žalopojki. Elegantna, kao vatra. It's the love that I feel in your arms/ It's the glow you wear around you like a charm/ It's the tender in your eyes/ That keeps me safe and warm at night/ From this life. Ajde, budi čovek i ne smrzni se. I ne pomisli na svoju dragu.

Iako počinje elegično sa Welcome To Earth (Pollywog) i pastoralnom Breakers Roar (o kakvima Bill Callahan sanja) utisak mi je da ostatkom materijala dominira Van Mo u kafani. Rasviran, raspevan i (iako je Sturgill kao lečeni alkoholičar trezan već godinama) raspoložen za još jednu času viskija. Ništa ne deluje retro, seljački, namerno, neprirodno, neiskreno. Sturgill je džentlmen i tako i muzicira.
Ja, možda za razliku od vas, ne mislim toliko da je obradi Nirvane (In Bloom) ovde bilo mesto. Ne zato što je ona loša, naprotiv, već zato što nepotrebno skreće pažnju na sebe, iako se fino uklapa u atmosferu. Sturgill je Kurtov pop bes pretočio u lejdbek amerikanu, Van Morrisonovskih vapajnih uvijanja glasom. U sličnom raspoloženju i daleko mi je draža All Around You koja, sve sa trubačima, plovi rekom haveItoldyoulatelythatIloveyou i ta reka je široka kao Nil i vi ne želite da putovanje ikada prestane.

Ovo je album kome treba poveriti one trenutke koje, inače, ne delite sa mnogima.

SELEKTAH: 9minus/ 10

HORACE AND PETE

Ako niste gledali Horace And Pete, prvo morate da pročitate zašto će vam biti teško da to učinite. Kao i zašto ćete nakon toga biti danima pod utiskom da je sve još dobro koliko loše može da bude. Začikajte sudbinu na B/A.

KATY B - Honey (Rinse)

Nemam BMW, ali imam Katy B

Nadam se da nisam u pravu, ali teško mi je da poverujem da Katy B-ina muzika ima uspeha kod (mnogo) mlađih od nje (ona, inače, za tri dana puni 27). Ne kažem to samo da bih izlajkovao samog sebe, ali iako se radi o vrhunskoj modernoj pop muzici i, na ovom izdanju, kolaboracijama sa nekim od najmlađih perjanica progresivnih plesnih/ elektronskih/ r'n'b žanrova, Honey je urađen sa stilom i zrelošću koji traži posvećenog slušaoca, naslušanog i- zadovoljnog?! On čak nema ni onu prvobitnu "urbanost" kojim je zračio njen debi, On A Mission, a koja je već na prethodnom izdanju, Little Red, sa piratskih žurki krenula da se premešta na mesta na kojima Kate Moss i Bryan Ferry mogu da se sretnu.

Kao i Jessie Ware pre nje, ili Adeva, Yazz, Lisa Stansfield u vreme njenog rođenja, Katy B je od alatke u rukama plesnih producenata realtivno brzo obgrlila pop/r'n'b karijeru. Zapravo, možda i najuspešnije od svih njih. Jer je, paradoksalno, i dalje svim srcem odana progresivnom tlu sa koga je potekla, a da pri tome pred nas izlazi sa albumom koji ne može više biti definicija (britanskog) pop/r'n'b zvuka. Bilo da je u ovom, trećem koraku, ostala bez ideja i inspiracije, i zato pribegla multiplim saradnjama (svaka pesma je urađena sa drugim izvođačem ili producentom) ili je izazvala samu sebe tim činom, Honey je trijumf Katy B i "Katy B zvuka". I retro-futuristički pop prve klase.

Nebitno je da li se muzičkom podlogom pozabavio Kaytranda, Major Lazer, Craig David, Chris Lorezno, Four Tet, Floating Points ili neko drugi od 15 preostalih saradnika, Katy B drži pesme pod kontrolom. Savršeno svesna granica unutar kojih njen zvuk ostaje nekompromitovan željom da bude blizak mejnstrimu, ali i dalje interesantan i uzbudljiv ljudima koji od pop muzike traže mnogo više.

Oni mlađi, mladi, koji ne traže više, samo treba da puste leto u svoj život i vrlo brzo shvatiće kako sve neviđeno prija.
A ako imaju BMW i kako teško da može bolje.

Da li sad treba išta više da vam kažem?

E, da, I Wanna Be (sa Chris Lorenzom) mi je trenutno najbolja stvar.
Pre toga je bila diphausična Calm Down (sa Four Tet i Floating Points).
Ali mi i grajm balade Heavy (sa Mr Mitchom) i Water Rising (sa Mssingno i Geeneusom) cepaju srce.
Kad mi ga ne raspaljuje diskohausična Dark Delirium (sa Jamie Jonesom i Katie Simko).

SELEKTAH: 9minus/ 10

MOĆ VEŠTICA 03.05.2016: Pleasure Princeples

(ako ne prepoznajete pesme, onda šaznam shazam)

Joacim Lund
Christer Knutsen
of Montreal
Lukestar
Soulwax
Fol Chen
The Residents
Sufjan Stevens
Egil Olsen
The Twilight Singers
Hefner
Craig Wedren
7 Hurtz With Peaches
Dinosau
Casiotone For The Painfully Alone
Broadway Project Feat. Jeb Loy Nichols
Arto Lindsay
Kaada
LB
Desert Sessions
Jake Ziah
Sølvguttene feat. Hilde Marie Kjersem & Peder Kjellsby
Charlotte & The Co-Stars
Erlend Ropstad
Mavis Staples
Richard Swift
Sharleen Spiteri
Rod Stewart
Richard Thompson
Eels
Laibach
Robyn
Jellica & Dr Dru
Op:l Bastards
Fitts For Fight
Sigue Sigue Sputnik
Ost & Kjeks feat. Mungolian Jet Set
The Dynamics
Sister Sonny
Ulver
Kynan
Kode 9 And Space Ape
The Coconutz
Prince