Četvrti Leejev masterpis*
Na početku moram da kažem da sam ovaj film gledao u "kućnom bioskopu", a ne u bioskopskom okruženju u kome 120 frejmova i 3 D HD tehnologija kurac pička u kojoj je Ang Lee snimio ovaj film (i tvrdi da će ovako biti snimani svi filmovi u budućnosti) mogla još nešto da mi pokaže. A za istu sam saznao kada sam otišao da vidim zašto su (više) cenjeni svetski kritičari (od mene) ovom remek-delu dali loše i prosečne prolazne ocene. Inače, ne bih. Niti bih vas davio time, ali za slučaj da u životu čitate samo moje recenzije da znate.
Negde na kraju ovog filma, kad sve izvesno postane još izvensije, Albert, ad-hok menadžer "Bravo" tima američke vojske, koja je na turneji usled herojskog čina jednog od njih, nakon što su propali svi planovi da Holivud realizuje "njihovu priču" kaže da će ona kad tad biti ekranizovana, makar se i "Kina uključila u njegovu produkciju".
I tako i bi.
Dok se Kina, tj Ang, nije uključio, nije bilo ni ovog filma. Međutim, ovaj metafilmski momenat nosi i posebnu gorčinu, jer Amerika pored autsorsovanja svoje ekonomije, sada u Kinu, izgleda prebacuje i adekvatno filmovanje svoje bolne istorije. Ili stvarnosti.
Mnogi ljudi ne vole da im u filmu sve bude nacrtano. Ja volim. Jer volim da uživam u crtežu, majstorstvu linija, kompoziciji, upotrebljenim bojama. Skladu. Volim sklad.
Billy Lynn's Long Halftime Walk je vrhunska satira američkog patriotizma, vrhunski postavljena i realizovana priča, bravurozna igra sa stvarnošću i flešbekovima, portret heroja u nemilosti. Sklon sam da verujem da ni liberalna Amerika nije mogla da podnese ovoliko oštru i oporu kritiku, pa "još od jednog Kineza!" (OK, Tajvanca, ne smarajte!), da je ovaj film nekako interno zbunkerisan, uz par reda-radi pominjanja u "nagradnom periodu", dok su svi čekali da mu vide leđa. Što pre.
Billy Lynn iz naslova ovog filma ima 19 godina i pre nego što je mogao da u Americi popije viski ili pojebe nešto, mogao je da ode u rat, da ratuje protiv Iraka, odmah nakon "najn-ilevena" (radnja filma smeštena je u 2004). Billy Lynn je teksaški treš. Lep, mlad i beo, idealan da bude đulad i da mu kače ordenje (ako preživi). Iz siromašne porodice, od obolelog oca, i sa sestrom koja kuburi sa reparacijom tela i duha, nakon saobraćajne nesreće.
Billy Lynn je stvarni heroj. Billy Lynn je stvarno skočio u vatru u želji da spase nekoga, Billy Lynn je stvarno pogledao smrti u oči i inicirao se u vojnika, koji će to još dugo ostati.
Billy Lynn je postao heroj, i ubio, pre nego što je sazreo za mnoge druge stvari.
Ovaj "dugački hod" iz naslova zapravo je ceo film, jer Billy i njegov "Bravo" tim treba da budu poslastica tokom poluvremena, zajedno sa Destiny's Child, na utakmici dva fudbalska tima, od kojih jedan drži bogati milijarder koga igra naduti, ali dovoljno zli Steve Martin.
(Kad smo kod Stevea, menadžera Alberta igra Chris Tucker i ja zaista mislim da je i kastingom Ang ostvario svojevrsno podjebavanje Amerike i Holivuda).
Verujem da je Clint Eastwood pustio suzu gledajući šta se sve dešava Billy-ju i ekipi s ove strane rata, u domovini. A Lee je sa neviđenom lakoćom, ponekad i u skoro parodičnom tonu, prikazao da se za veterane, po povratku kući, borba samo nastavlja. Sa istim onim dobrim, lošim i zlim ljudima, samo je upotreba oružja zabranjena. Očekivano, svi gledaju da se ogrebu o bednih 15 minuta "Bravo" slave i ovi na kraju završavaju bukvalno kao mete na bini, a moram da priznam da malo ko neće razumeti Leejevu oporo ukrštanje vatrometa sa vatrometom eksplozija u Iraku.
Tokom svojih dva sata, Billy Lynn biva i ostaje pitak i duhovit. A meni lično kao najzabavnija i najpotresnija scena ostaje ona u kojoj Billy, dok himna svira i suze mu klize niz lice i sve izgleda kao da se otvorio patetični ponor, zamišlja kako ulazi u svoj dom i hoda kroz sobe i stiže do spavaće sube u kojoj vatreno kreše čirlidersicu sa kojom se kako malo pre smuvao. A mi svi osećamo da se tako nešto nikada neće desiti. I razumemo Billy-jeve suze.
I ako vam se učini da je Ang možda malo previše nefer prikazao domaćine kao licemerne, a gostujuće kao anđelčiće u uniformi, ne zaboravite da je "Bravo" tim samo-nerazmišljujući i samo-održavajući instrument za ubijanje. Oni su, pa skoro po difoltu, "nehumani" (ima par scena divljanja po privatnosti Iračana i na tu temu). Ali se bore za ono što misle da im pripada. Pa, kao skoro svi u filmu.
SELEKTAH: 10/ 10
* u slučaju da vas zanima, preostala tri su: Ice Storm, Brokeback Mountain i Taking Woodstock.
Na početku moram da kažem da sam ovaj film gledao u "kućnom bioskopu", a ne u bioskopskom okruženju u kome 120 frejmova i 3 D HD tehnologija kurac pička u kojoj je Ang Lee snimio ovaj film (i tvrdi da će ovako biti snimani svi filmovi u budućnosti) mogla još nešto da mi pokaže. A za istu sam saznao kada sam otišao da vidim zašto su (više) cenjeni svetski kritičari (od mene) ovom remek-delu dali loše i prosečne prolazne ocene. Inače, ne bih. Niti bih vas davio time, ali za slučaj da u životu čitate samo moje recenzije da znate.
Negde na kraju ovog filma, kad sve izvesno postane još izvensije, Albert, ad-hok menadžer "Bravo" tima američke vojske, koja je na turneji usled herojskog čina jednog od njih, nakon što su propali svi planovi da Holivud realizuje "njihovu priču" kaže da će ona kad tad biti ekranizovana, makar se i "Kina uključila u njegovu produkciju".
I tako i bi.
Dok se Kina, tj Ang, nije uključio, nije bilo ni ovog filma. Međutim, ovaj metafilmski momenat nosi i posebnu gorčinu, jer Amerika pored autsorsovanja svoje ekonomije, sada u Kinu, izgleda prebacuje i adekvatno filmovanje svoje bolne istorije. Ili stvarnosti.
Mnogi ljudi ne vole da im u filmu sve bude nacrtano. Ja volim. Jer volim da uživam u crtežu, majstorstvu linija, kompoziciji, upotrebljenim bojama. Skladu. Volim sklad.
Billy Lynn's Long Halftime Walk je vrhunska satira američkog patriotizma, vrhunski postavljena i realizovana priča, bravurozna igra sa stvarnošću i flešbekovima, portret heroja u nemilosti. Sklon sam da verujem da ni liberalna Amerika nije mogla da podnese ovoliko oštru i oporu kritiku, pa "još od jednog Kineza!" (OK, Tajvanca, ne smarajte!), da je ovaj film nekako interno zbunkerisan, uz par reda-radi pominjanja u "nagradnom periodu", dok su svi čekali da mu vide leđa. Što pre.
Billy Lynn iz naslova ovog filma ima 19 godina i pre nego što je mogao da u Americi popije viski ili pojebe nešto, mogao je da ode u rat, da ratuje protiv Iraka, odmah nakon "najn-ilevena" (radnja filma smeštena je u 2004). Billy Lynn je teksaški treš. Lep, mlad i beo, idealan da bude đulad i da mu kače ordenje (ako preživi). Iz siromašne porodice, od obolelog oca, i sa sestrom koja kuburi sa reparacijom tela i duha, nakon saobraćajne nesreće.
Billy Lynn je stvarni heroj. Billy Lynn je stvarno skočio u vatru u želji da spase nekoga, Billy Lynn je stvarno pogledao smrti u oči i inicirao se u vojnika, koji će to još dugo ostati.
Billy Lynn je postao heroj, i ubio, pre nego što je sazreo za mnoge druge stvari.
Ovaj "dugački hod" iz naslova zapravo je ceo film, jer Billy i njegov "Bravo" tim treba da budu poslastica tokom poluvremena, zajedno sa Destiny's Child, na utakmici dva fudbalska tima, od kojih jedan drži bogati milijarder koga igra naduti, ali dovoljno zli Steve Martin.
(Kad smo kod Stevea, menadžera Alberta igra Chris Tucker i ja zaista mislim da je i kastingom Ang ostvario svojevrsno podjebavanje Amerike i Holivuda).
Verujem da je Clint Eastwood pustio suzu gledajući šta se sve dešava Billy-ju i ekipi s ove strane rata, u domovini. A Lee je sa neviđenom lakoćom, ponekad i u skoro parodičnom tonu, prikazao da se za veterane, po povratku kući, borba samo nastavlja. Sa istim onim dobrim, lošim i zlim ljudima, samo je upotreba oružja zabranjena. Očekivano, svi gledaju da se ogrebu o bednih 15 minuta "Bravo" slave i ovi na kraju završavaju bukvalno kao mete na bini, a moram da priznam da malo ko neće razumeti Leejevu oporo ukrštanje vatrometa sa vatrometom eksplozija u Iraku.
Tokom svojih dva sata, Billy Lynn biva i ostaje pitak i duhovit. A meni lično kao najzabavnija i najpotresnija scena ostaje ona u kojoj Billy, dok himna svira i suze mu klize niz lice i sve izgleda kao da se otvorio patetični ponor, zamišlja kako ulazi u svoj dom i hoda kroz sobe i stiže do spavaće sube u kojoj vatreno kreše čirlidersicu sa kojom se kako malo pre smuvao. A mi svi osećamo da se tako nešto nikada neće desiti. I razumemo Billy-jeve suze.
I ako vam se učini da je Ang možda malo previše nefer prikazao domaćine kao licemerne, a gostujuće kao anđelčiće u uniformi, ne zaboravite da je "Bravo" tim samo-nerazmišljujući i samo-održavajući instrument za ubijanje. Oni su, pa skoro po difoltu, "nehumani" (ima par scena divljanja po privatnosti Iračana i na tu temu). Ali se bore za ono što misle da im pripada. Pa, kao skoro svi u filmu.
SELEKTAH: 10/ 10
* u slučaju da vas zanima, preostala tri su: Ice Storm, Brokeback Mountain i Taking Woodstock.
ma daaaj, deset od deset ?!?!?! really...REALLY
ReplyDelete"Mnogi ljudi ne vole da im u filmu sve bude nacrtano. Ja volim. Jer volim da uživam u crtežu, majstorstvu linija, kompoziciji, upotrebljenim bojama. Skladu. Volim sklad." Slatko. Inače, ja čitam, isključivo mmg recenzije. Blago meni, a?
ReplyDelete