18 June 2018

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: SVEMIRKO - Tunguzija (više manje zauvijek)


Svemirko, kvintet (ako sam ih dobro izbrojao) okupljen oko Marka Vukovića (koji kao sve smišlja u bendu), suočio se sa potencijalno ozbiljnim problemom na svom drugom izdanju- da li je sve zajebancija ili ne? I, ako se ja pitam, dao je pogrešan odgovor- ne.

Svemirko i njihov debi Vanilija, pre svega kupili su nas šarmom i duhovitošću svog "singla" Tajne svemira, a potom, u solidnoj meri, i ostatkom materijala koji je na autentičan način (umiksovanom "hrvatštinom") uspeo da se poigra sa nostalgijom za sint-popom osamdesetih, pa možda i jugoslovenskim nasleđem istog. Nešto što je delovalo kao ostvarenje nastalo iz fore, potkovanije dobrim namerama i humorom nego muzičkom elokvencijom (iako se ista u ostvarenim pastišima ne sme potcenjivati) na Tunguziji (čiji naslov odaje sasvim drugi pravac kretanja) pre deluje kao pokušaj da se kreirani stil legitimiše u ozbiljan muzički izraz, u kome je perfektizovana nonšalancija zapravo sredstvo za rad, a ne spontano stanje duha.

To je rezultiralo albumom koji s jedne strane pokušava da se čvršće veže za strano nasleđe osamdesetih i jugoslovenski novi talas, pre svega re-inkarnacijom muzičkih rešenja (igra sa sintisajzerom u 34.5) i pribranijom varijacijom tog (duha) vremena, a s druge znatno ujednačenijim pesmama, koje kao da su pravljene po nekakvoj pre toga skrojenoj matrici, nego inspirisane ludilom trenutka. Najviše od svega smeta što je Svemirko odlučio da malo više (ako ne i skroz) bude povampirena relikvija jedne ere, nego moderan bend koji voli da gura prste u teglu osamdesetih. Tako da na albumu nema neobičnih iskakanja u sadašnjost, pardon, budućnost na planu aranžmana ili produkcije, ali ima čudesnih retro igri sa melanholijom italo diska, kao u Zauvijek Zen (koja mi je možda i najbolja stvar nakon prvih par slušanja).

Šteta je što humor, kao naboj najboljih hrvatskih autora, obilato ostaje van muzike, pa tako bend na svojoj FB stranici piše da je iz Zagreba, iako je sa Zen Brda u Tunguziji. Njihovim menadžmentom se bavi Džingis Kan II, a bend svoju muziku opisuje kao "emo-macho pop", i ne greši.

Evo moj kolega Bora na moju primedbu da se radi o izdanju koje se (striktno) igra "elementima iz osamdesetih" kaže da njega sve podseća na francuski retro-chic talas iz druge polovine devedesetih, na Air i sve koji su zaličili na njih. Ima istine, naročito u tom muzičkom sanjarenju koje lagano teče kroz lenji dauntempo. Le soleil est pres de moi i u Hrvatskoj. Naročito tamo, trebalo bi.

Tunguzija, za koji bi bolje bilo da se zove Vanilija, će vam prijati u popodnevnim satima i trebalo bi da bude rado viđen gost čak i u beogradskim (šire, srpskim) kafićima u kojima u to doba boravi hipsterski džet set. Njegova suštinska anemičnost podmireće potrebe za nenametljivom, ambijentalnijom muzikom (čak i ako ovo to nije), dok će dozirane emocije fino parirati ledu u čašama.

Mislim da Svemirko treba da sluša Ensha i otkrije kako da se prošabaniše u svom lokalnom sektoru po istoj mustri i da onda snimi svoj treći, najbolji i najopušteniji album.
Puno sreće!

SELEKTAH: 6/10




1 comment:

  1. 34,5 /toliko topao je brat Pet/ https://youtu.be/X1HWM1mKrlc

    ReplyDelete