18 June 2018

GHOSTLAND


Prvo smo gledali Ghostland (ime filma je skraćeno sa ovoga koji čitate na plakatu).
A onda je Žozefina priznala da nije gledala "kultno" ostvarenje Pascala Laugiera, Martyrs, pa sam to (ponovo) reprizirao dva dana kasnije (u međuvremeno smo overili Antonionijev The Passenger...wtf?!!).

Sećam se, te 2008, čini mi se da su svi (meni) znani hipsteri i filmofili ovog grada čekali da konačno procuri Laugierovo ostvarenje koje je bilo toliko ishajpovano da smo u najmanju ruku očekivali da ćemo pogledati najbolji film ikada i malo više od toga. Što ovaj nije bio, niti je mogao da bude (er ste kliknuli gore na moju recenziju?).

Deset godina kasnije zanimljivo je porediti ova dva, verovatno i najbolja, Laugierova ostvarenja. Ne samo zbog toga što u oba imamo dve mlade žene kao junakinje koje su u zatvorenom prostoru "jedne sasvim obične kuće" izložene brutalnom maltretiranju, već i zbog toga što se u međuvremenu desio MeToo pokret i feminizam nikada nije bio jači u Holivudu, pa je interesantno videti kako se Laugier dovija novim trendovima.

Iskreno, najviše od svega bih voleo da sa Jessicom Chastain, primadonom MeToo pokreta, pogledam Martyrs. Jer u tom filmu ne samo da su dve žene izložene ultra-nasilnom tretmanu, koji dominatno sprovode muškarci (kako se to samo u najboljem kućnom zlostavljanju dešava), već čitavoj stvari kumuje jedna baš zla žena.

Slično je i u Ghostland, gde (počinju spojleri!!!) majka sa dve ćerke tinejdžerke dolazi u kuću koju je nasledila od tetke i ubrzo potom sve tri postaju žrtve brutalnog (dakle "Laugier brutalnog") tretmana od strane (pa sad teško je reći) "majke" i njenog retardiranog, golemog sina. Neobičan dramaturški sklop, efektno igranje sa flešbekovima i flešforvardima (od kojih ništa nije što se čini) čini film napetim i zanimljivim za gledanje, iako se, kao i u slučaju Martyrs, dobar deo dešavanja ponavlja u različitim kontekstima i sam po sebi ne predstavlja naročito originalno horor štivo.

Ono što, u poređenju sa Martyrs, Ghostland čini zanimljivim jeste koliko je feministička agenda (možda) uticala na razvoj događaja. Pre svega, junakinje više nisu (samo) žrtve. One se od početka "muški" nose sa problemima i odbijaju da budu samo "lutke" u horor predstavi (razumećete bolje komentar kad zavirite u dom i Laugierovu možda bezobrazno simplifikovanu metaforu). Muškarci u filmu se i dalje ponašaju nasilno kao "pravi muškarci", ali i jedan i drugi imaju snažne tendencije ka "ženskom"- prvi se travestira u ženu (a možda je i u izvesnoj trans tranziciji), a drugi "voli da se igra sa lutkama"). Na delu je, možda i ne toliko implicitno, sudar dva ženska koncepta- ovaj moderan u kome žena nema definisanu ulogu i "kostim" i ovaj drugi, definisan najčešće rabljenim klišeima.

Dodajte tome da (opet slede spojleri!!!) i da lažni flešforvardi glavne junakinje sugerišu još jedno ostvarenje izanđalog klišea "ženske sreće" i ostvarenosti- supruga, dete, posao i veče na trosedu uz teve program. Činjenica da naša junakinja mora da beži u tako definisan svet jedino može biti motivisana nasiljem aktuelnog sveta nad njenim željama i životnim planovima. To je svet iz koga ona mora da se "probudi", vrati u realnost, izbori sa njom i pobedi- da bi mogla da smišlja priče, kako na kraju priznaje bolničaru (eto nenajavljenog spojlera!). Činjenica da je na kraju, ipak, spasava muški policajac, ostaje u senci snažnog otpora koji je mala Beth pružala do tada.

Dakle, nasilje nad ženama više ne može biti samo sebi cilj (ili cilj nekakve skoro idiotske naučnofantastične pretpostavke) kao u Martyrs, niti može biti iskupljeno time što glavna junakinja čini ultimativnu žrtvu zarad ultimativne osvete (ja sam tako shvatio kraj Martyrs, kao da je Anna samo tako navukla Madam). U Ghostland nasilje je legitimisano kao borba sa "izopačenim muškim", ne samo kao komentar na poziciju žene u svetu, već i kao dramsko sredstvo koje redefiniše žanrovsku ulogu žene kao žrtveu hororu . Beth ovde ne samo da pobeđuje, već live to write the tale o tome tj ona postaje autor priče koja će se tek ispričati. I, možemo to slobodno da pretpostavimo, koja neće ličiti na idilu isporučenu u sanjarenju koje ju je prinudno štitilo od stvarnosti.

Inače, u filmu glumi i urnebesno najebava kanadsko-francuska diva Mylene Farmer, Koja očigledno ima smisla za humor.

Ako bi Jessica Chastain pristala, pogledao bih i ovaj film sa njom. Pa da razmenimo koju.

SELEKTAH: 7plus/10


1 comment:

  1. Bolje da si recenzirao Antonjonija

    ReplyDelete