(Gej) film za (gej) ljude tj Gej film za gej ljude
Svet je, za razliku od mene, zavoleo Andrewa Haigha, nakon filma Weekend, koji se uprkos postojanju Greek Pete, radije vodi kao njegov "prvi" film. Ja sam to učinio tek nakon briljantnog 45 Years, a svoju ljubav sam utvrdio (i) sa Lean On Pete. Iako mi već više godina stoji na hardu i čeka da ga "obavezno" pogledam, Weekend je tek ovog vikenda došao na red. I možda je to zapravo ispalo i najbolje, jer da sam gledao ovaj film nakon 45 Years sigurno bih bio više razočaran i manje raspoložen za Lean On Pete.
Iako sam znao da je Weekend o vikendu dva gej momka tj samo obična gej ljubavna priča bez pretenzija da bude išta više (i Žozefina kaže i da jeste samo to), ne mogu da se složim.
Mislim da je Weekend serija lekcija, pre svega gejevima, o gej vezama, gej poznanstvima, gej ljubavima i budućnosti istih.
Priča je jednostavna. Skromno "autovani" Russell upoznaje jednog petka jednog Glenna, zaljube se, film nam prikazuje dva dana njihove romanse, a onda Glenn otkriva da u nedelju putuje u Portland, u Ameriku, gde će ostati dve godine na nekoj stipendiji. Russellu, a ni Glennu to ne pada lako.
Žozefina kaže da su svi zaljubljeni kad se smuvaju raspričani i/ili u krevetu, ali Haighovi ljubavnici iako pričaju o sopstvenim strepnjama i očekivanjima spram veze i vezivanja, ipak, previše zvuče kao glasnogovornici Haighovih stavova o tome. Nekako čitav film pre izgleda kao demonstracija kako stvari treba da teku, nego što to i jeste. Iako nisam bio naročiti fan njegove HBO serije Looking, moram da priznam da su mi tamošnja dešavanja (koja su se mahom svodila na looking & fucking) više delovala iskreno i dramski uobličeno.
Russell jeste siroče i to ga čini hronično ili sporo "vezljivim" za druge ljude. Glenn jeste ostavio iza sebe vezu u kojoj ga je partner uredno varao. Ali, nekako obojica previše osvešteno stupaju u diskusiju o svemu tome, umesto da rade sitne stvari koje bi bila refleksija svega toga. Pri tome, nijedan, ni drugi nisu sami po sebi naročito simpatični i kulise skromnog Russellovog života stvaraju skoro dokumentarni ugođaj koji njihovim pričama još više pojačava "neprirodan" naboj.
Ne znam da li ste gledali Victoria, u kome jedna devojka tokom jedne večeri upozna jednog momka u Berlinu i to je odvede u dosta riskantnu i sumantu avanturu, ali nešto od takvog razvoja priče, "gde se nešto dešava", bi više prijalo mom doživljaju Weekenda, nego zabašurenost junaka u Russellov stan i prepuštenost banalnim aktivnostima.
Pri tome Haigh je vrlo pametan i promišljen reditelj, ali upravo ta "skučenost" priče i junaka otkriva njegov kalkulantski mehanizam, gde svaka rečena ili odigrana stvar nosi neku jasnu poruku, i ne uspeva da nas iracionalnije dotakne, ili, makar, emotivno.
Možda gej publici prija jedna ovakva jednostavna priča, ali mi je teško da zamislim da će u njoj ljudi koji su odgledali desetine sličnih i bolje ispričanih priča (pomenimo samo Before... trilogiju Richarda Linklatera) uspeti da nađu nešto univerzalno što do sada nisu.
SELEKTAH: 5minus/10
Svet je, za razliku od mene, zavoleo Andrewa Haigha, nakon filma Weekend, koji se uprkos postojanju Greek Pete, radije vodi kao njegov "prvi" film. Ja sam to učinio tek nakon briljantnog 45 Years, a svoju ljubav sam utvrdio (i) sa Lean On Pete. Iako mi već više godina stoji na hardu i čeka da ga "obavezno" pogledam, Weekend je tek ovog vikenda došao na red. I možda je to zapravo ispalo i najbolje, jer da sam gledao ovaj film nakon 45 Years sigurno bih bio više razočaran i manje raspoložen za Lean On Pete.
Iako sam znao da je Weekend o vikendu dva gej momka tj samo obična gej ljubavna priča bez pretenzija da bude išta više (i Žozefina kaže i da jeste samo to), ne mogu da se složim.
Mislim da je Weekend serija lekcija, pre svega gejevima, o gej vezama, gej poznanstvima, gej ljubavima i budućnosti istih.
Priča je jednostavna. Skromno "autovani" Russell upoznaje jednog petka jednog Glenna, zaljube se, film nam prikazuje dva dana njihove romanse, a onda Glenn otkriva da u nedelju putuje u Portland, u Ameriku, gde će ostati dve godine na nekoj stipendiji. Russellu, a ni Glennu to ne pada lako.
Žozefina kaže da su svi zaljubljeni kad se smuvaju raspričani i/ili u krevetu, ali Haighovi ljubavnici iako pričaju o sopstvenim strepnjama i očekivanjima spram veze i vezivanja, ipak, previše zvuče kao glasnogovornici Haighovih stavova o tome. Nekako čitav film pre izgleda kao demonstracija kako stvari treba da teku, nego što to i jeste. Iako nisam bio naročiti fan njegove HBO serije Looking, moram da priznam da su mi tamošnja dešavanja (koja su se mahom svodila na looking & fucking) više delovala iskreno i dramski uobličeno.
Russell jeste siroče i to ga čini hronično ili sporo "vezljivim" za druge ljude. Glenn jeste ostavio iza sebe vezu u kojoj ga je partner uredno varao. Ali, nekako obojica previše osvešteno stupaju u diskusiju o svemu tome, umesto da rade sitne stvari koje bi bila refleksija svega toga. Pri tome, nijedan, ni drugi nisu sami po sebi naročito simpatični i kulise skromnog Russellovog života stvaraju skoro dokumentarni ugođaj koji njihovim pričama još više pojačava "neprirodan" naboj.
Ne znam da li ste gledali Victoria, u kome jedna devojka tokom jedne večeri upozna jednog momka u Berlinu i to je odvede u dosta riskantnu i sumantu avanturu, ali nešto od takvog razvoja priče, "gde se nešto dešava", bi više prijalo mom doživljaju Weekenda, nego zabašurenost junaka u Russellov stan i prepuštenost banalnim aktivnostima.
Pri tome Haigh je vrlo pametan i promišljen reditelj, ali upravo ta "skučenost" priče i junaka otkriva njegov kalkulantski mehanizam, gde svaka rečena ili odigrana stvar nosi neku jasnu poruku, i ne uspeva da nas iracionalnije dotakne, ili, makar, emotivno.
Možda gej publici prija jedna ovakva jednostavna priča, ali mi je teško da zamislim da će u njoj ljudi koji su odgledali desetine sličnih i bolje ispričanih priča (pomenimo samo Before... trilogiju Richarda Linklatera) uspeti da nađu nešto univerzalno što do sada nisu.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment