LE MONDE EST A TOI

Lepo je videti da Romain Gavras nije krenuo putem koji je njegov debi, Notre jour viendra, sugerisao. U pitanju jeste bila interesantna, lična i bizarna intelektualna pustlovina, ali, bojim se, da bi produbljivanje takvih tematika pokazala tankost i površnost (prečestu kod milenijalskih) autora, stilistu iznad sadržaja. Nedovoljno snažan intelekt naspram nesigurnih, ako i uopšte, emocija.

Sa svojim novim ostvarenjem, Le monde est a toi, Gavras je uradio sve suprotno. Stavio je srce u prvi plan, priču podredio emocijama, kao i njen ishod, a sve uobličio u nešto što bi se moglo opisati kao emotivniji, egzistencijalističkiji pristup krimi-komediji koju je devedesetih patentirao za post-(post...)moderno korišćenje Guy Ritchie.

Gavrasova priča o sitnom krimosu s juga Francuske, Faresu, koji pokušava da izađe iz ilegalnih voda u kojima će zauvek ostati sitna riba u nešto više obećavajući svet biznisa. Za sve to trebaju mu pare koje je njegova majka, nešto krupnija ribica u istom krimi svetu, prokockala. Zbog čega se Fares sa jednim prijateljem i dva momka iz bande za koju je radio prihvata prljavog posla šverca i prodaje gudre. Skoro nešto kao "poslednji" posao, koji potom treba da iskupi junaka...

Gavrasov kast, Vincent Cassel koji je skoro perfektan kao autistični "debil" Henri, savršeno pomaže da se film bez mnogo truda većma doima kao (satirična) komedija, iako po čestim, i oporim, detaljima, on može da parira bilo kojoj Kusturicinoj drami. Le monde est a toi prikazuje na komičan način jedan svet u kome su fundamentalni odnosi, između roditelja i dece, između prijatelja, ruinirani pohlepom i jurenjem za novcem.

U nekom trenutku, Gavras će Faresu kontrirati Brittany, desetogodišnju ćerku krimosa koji ga je prevario, i koju Fares potom mora da kidnapuje da bi povratio svoje pare, samo da bi ih udružio preko istih briga i muka koje im donose njihovi roditelji.

Na kraju trijumfuje pravda, dobri ljudi i, kao i kod Ritchieja, taj trijumf ne deluje jadno i jeftino, već kao zaslužena nagrada za sve ono što su im priredili očigledno nepopravljivi gadovi.

Gavras ne egzibicioniše režijom, niti pričom. Naprotiv, ona ima postmodernistički retro-ton, sa blagim koketiranjem sa festivalskim filmom u svim ne-komičnim scenama, koje donose neprijatno osveženje realnosti. Cassel verovatno najviše od svih vuče film ka nekakvoj arthausičnijoj postavci, ali Gavras sve vreme tok priče drži pod kontrolom, realizujući jedan dinamična, duhovit, zabavan i rezeći film koji prepoznatljivu matricu o poslovima velikih, nestačnih dečaka, dočarava iz ugla najslabijeg (ali najpametnijeg) od njih, i iz vrlo nezahvalnog ugla "deteta".

SELEKTAH: 8/10