UNTIL THE END OF THE WORLD (DIRECTOR'S CUT)

Neko je morao

4 sata i 47 minuta.

Navodno je Wim Wenders još 1994. isporučio "director's cut" verziju svog "neslavno brejktru" filma iz 1991, koja je bila dva sata duža od one puštene u bioskope. On je osećao da je tek na ovaj način adekvatno upotpunjena vizija njegove "putujuće avanture" koja se protezala na nekoliko kontinenata i desetine zemalja.

Te 1991. Wim Wenders je, "nekom šesanestogodišnjaku", mogao da izgleda kao Yorgos Lanthimos danas- perspektivno festivalsko ime sa solidnim opusom filmova na granici da napravi svoj internacionalni hit. Svoj veliki internacionalni hit. Ili svoj "intimni Heaven's Gate" što je Until The End Of The World, i u onoj kraćoj verziji, bio. Ja ga nisam naročito voleo. Ultrahvaljeni Der Himmel uber Berlin do dana današnjeg nisam pogledao, samo zato što mi se nisu dopadali ljudi koji su ga "tooooliko" voleli. Par godina kasnije, njuejdžovsko sranje Lisbon Story skoro sasvim je satrlo moje interesovanje za njega i u ovom milenijumu jedva da sam i odgledao neki njegov film.

Koliko uspevam da se setim, meni je onomad Until... izgledao prazno i prilično dosadnjikavo. Pored apsurdne minutaže nove verzije, pomislio sam da možda u "svoj svojoj lepoti" film danas može nešto da mi kaže što onda nije, ali zapravo deluje još bednije i besmislenije.

Ne znam odakle da počnem sa vređanjima.

Prvo, neverovatno mi je da je iko pristao da finansira film koji bi u idealnoj varijanti trebalo da traje skoro 5 sati, a u manje idealnoj skoro 3. Until... je sa 20 miliona spucanih dolara bio (i ostao) najskuplji Wendersov film, ali za one prilike to je bila ambiciozna suma i ja bukvalno ne znam primer da su ta dužina i taj budžet ikada do tada (a i od tada) urodili komercijalnim, pa i kritičarskim hitom.

Drugo, Solveig Dommartin (RIP), koja igra glavnu ulogu i gledamo je u skoro svakom kadru najvećeg dela filma (pre nego što on u poslednja dva sata ove verzije skrene u sasvim drugi film) je očajna glumica. Prvo sam mislio da je to zbog toga što glumi na engleskom jeziku, ali i kad bi dobila prostora "na francuskom" stvari su bile iste- drvenaste, prezasićene tim pušačko-pseudostrasnim izgovorom, nesposobne ni za jednu emotivnu reakciju. Nisam morao ni da guglam da bih sebi potvrdio da je "verovatno bila Wendersova riba", pa je tako dobila ulogu.

Iako film traje 3 odnosno 5 sati, bilo bi zgodno da ima jednu priču, a ne tri. U ovom filmu prvo pratimo kako se Claire zaljubljuje u Sama i juri za njim preko pola sveta, zatim pratimo kako ona i Sam zajedno pokušavaju da stignu do njegovih roditelja u najzabačenijem, aboridžanskom delu Australije, nakon čega se bavimo eksperimentom njegovog oca, koji se tiče i njegove majke, a nakon čega, zapravo počinje i četvrta priča- ona koja se tiče toga kako su Claire i Sam prošli u tom eksperimentu. Ako vam sve ovo nije bilo dovoljno, tu je i indijski nuklearni satelit (wtf?!!) koji se otkačio i preti da se sruši na zemlju i kreira nuklearnu katastrofu svojim padom. Tako da je svet u panici da će to biti baš u njihovom dvorištu, iako se sve vreme plasira situacija da će njegov sunovrat biti fatalan po celu planetu gde god da se desi.
Sad bi bilo zgodno da kažem da se ono "end of the world" ne odnosi na vreme, nego na mesto. Iako znači jedno i drugo. Ali Claire i Sam stižu "na kraj sveta". Tj ona zbog njega.

Stilski, mogli bi da kažemo da film u svom retro-futurizmu želi da bude stripovski i da u tom smislu reciklira distopijske ugođaje nekih prethodnih ostvarenja (Blade Runner, Brazil), ali zapravo sve vreme ima problem da uspostavi jedan ton. Na početku sve je šik, sa sirotom Solveig koja se ubi da zadeluje kao neka femme fatale problematične naravi i istorije, nakon čega film svojim komičnim razvojem deluje kao neka krimi komedija i ta komičnost boji dobar deo evro-azijskog potucanja (od Francuske preko Nemačke do Rusije, Kine i Japana), da bi stizanjem na australijski kontinent postao pseudo sci-fi drama koja kako ide ka svom kraju sve više i jadnije biva festivalski apstraktna varijanta iste. Sa Solveiginim nepodnošljivim šmiranjem u želji da nam dočara jednu i u snu i na javi izgubljenu ženu.

Wendersov pokušaj da kreira neku vrstu "planetarnog eventa" koji na ekološki način kroz jednu ljubavnu dramu promišlja "smak sveta" pretvorio se u film u kome, kao u nekoj lošoj komediji Petera Bogdanovicha (a on kad promaši...), junaci neprekidno imaju problema tj žickaju pare i sredstva da nastave put. Dok deo te okupljene ekipe na okupu drži apsurdni ton filma, na onom psihološkom apsolutno nema opravdanja zašto ljubavnici putuju, kao treći točak, sa bivšim ljubavnicima, zašto neki, navodno, profesionalni detektivi gube vreme sa očigledno ne-fatalnim ženama, zašto Sama niko ne proziva zato što je samoživi narcis, već svi gledaju da mu pomognu...
Kad stignemo u Australiju, među oca i majku, i njihovu mini-dramu, stvari postaju još gore, i još tužnije realizovane. Wenders jednostavno nema materijal ni za strip-junake, ni za psihološki postavljenu dramu, a hteo bi i jedno i drugo.

Wenders je očigledno želeo da skroji "veliki film" i bio je u panici da li će isti imati dovoljno "velikih" tema. Nažalost, Until... se ne bavi nijednom od njih. Ovo nije priča o ljubavnicima u suton sveta, jer oni jedva i da polažu pažnju na to (baš kao i sasvim neuspaničeni svet oko njih). Ovo nije priča o žrtvama zarad ljubavi, jer sve priložene (Claira za Sama, Sam za roditelje, Samov otac za Samovu majku, Clairein bivši ljubavnik, Gene, za Claire...) deluju skoro retardirano i neopravdano u svom žrtvovanju, ili se pak radi o nepotrebno velikom žrtvovanju. Nije ni o mogućnosti da snimimo i potom gledamo svoje snove (čime se eksperimentalno bavi Samov otac), niti o gubljenju realnosti zarad navučenosti na iste- zapravo jeste, na načine uvredljive i smešne, i to u poslednjih sat i po (ove verzije). Utisku trideset godina kasnije ne pomaže ni infantilno i staromodno dočaravanje futurističkih aspekata života (film je smešten u 1999) koji su već onda delovali nepraktično i glupo (video-govornice) ili rezonuju neplaniranom zlokobnošću (prizori snova).

Prigodni i iskreni info na početku filma kaže da je saundtrak filma bio daleko uspešniji i, zaista, impresionira kakvu je ekipu Wenders ovde okupio (U2, REM, Nick Cave, Julee Cruise, David Byrne...) i kakve vrhunske pesme su mu oni isporučili! Prava je šteta što u ovoj petosatnoj verziji saundtrak bude ispucan u prvih dva-tri sata, pa u drugoj polovini dobijamo samo Days, Kinksa, u izvedbi aboridžansko-evropskog orkestra sa nesrećnom Solveig na vokalu. Ili je to utisak.

Na kraju mi je bilo tužno kada sam video da je ovaj (i ovakav) film Wenders posvetio mami, tati, deci... valjda u želji da budu ponosni na njega.

SELEKTAH: 4.47/10