Možda ni vi niste znali da je Matteo Garrone napravio svoju verziju Pinokija. Niti da je Roberto Benigni živ.
Čekaj, zar nije i Roberto Beningni pre nekoliko godina (2002) režirao svoju verziju Pinokija, u kojoj je i glumio (... Pinokija), i koja je bila satrta od strane kritike?!
OK, nema veze.
Matteo Garrone mu je oprostio. I pružio mu drugu šansu. Jer to je sva poenta priče o Pinokiju.
Ne znam koliko vi volite Garronea, ali meni je bilo potrebno da (mi) se vrati u naručje nakon Dogmana koji me je ostavio relativno hladnim. Isprva, pretrnuo sam od strepnje kada sam video da će istesani Pinokijo (stvarno ne mogu da pišem Pinocchio zarad samonametnutog OCD pravopisa) da izgleda malo više simpatično od onih lutaka za biologiju i anatomiju koje izgledaju kao da im je uklonjena "samo" koža da bi nam dočarale mišićnu teksturu našeg tela. Garrone očigledno eksperimentiše, sa živim glumcem i post-produkcijom, i trebaće malo vremena da se naviknete.
U ovoj verziji priče, Geppetto (Benigni) svog lutka teše od magičnog komada drveta koje mu je dao kolega stolar. Tako lutka oživi. Kao i u bajci, i ovde film predstavlja seriju avantura koje Pinokio prolazi na svom putu do (zaslužene) ljudskosti. Garrone je topao, dobronameran i dečiji. Ovo je film koji sam gledao sa Eli i Leonom bez problema i Leon me je čim je film završio pitao kad ćemo da gledamo "sledeći nastavak".
Sam Garrone dolazi do izražaja kroz stvari koje su učinile (između ostalog) njegov Il racconto dei racconti remek-delom- neobičnim miksom kronenbergovske fetišizacije ljudske anatomije i eksperimentisanja s istom i deltorovske blago sadističke potrebe da svoja bajkolika čudovišta učini malo jezivijim nego što žanr bajke nalaže. Ali na radost dece! Barem u mom slučaju. Baka-puž, riba čovek, "riba-kit-ajkula" (kako je Leon krstio kita) izgledaju vrlo bizarno, ali u suštini ne (bi trebalo da to bude mnogo) više nego što i dečak od drveta koji je oživeo. Garrone s dosta nežnosti gradi svirepi i brutalni svet oko Pinokija, tako da mala deca strepe za njega u "bajkoliko datim propozicijama", dok stariji gledaoci mogu da naslute i lepe (lepše) i ružne (ružnije) strane takvog pričanja, shvatajući koliko je Pinokio "samo" siroče prepušteno milostima i nemilostima jednog grubog sveta.
Sam Pinokio, u interpretaciji dečaka Federica Ielapija fenomenalno je dočarao priglupu i nepopustljivu naivnost ovoga, koji iz epizode u epizodu poput "ameboidnog" organizma uči na upravo viđenim greškama- što predstavlja fenomenalno funkcionalni edukativni aspekt za malu decu.
Benigni kao Geppetto ima malo prostora na početku i na kraju priče i nije divljao u pokušaju da preotme film za sebe. Garroneova vizija od početka do kraja je disciplinovana, blago ekspresionistička u tretmanu, prelepa za gledanje, dirljivo nemilosrdna i neusiljeno uzbudljiva.
Još jedan fenomenalan primer da autor kada je autor ume da bude prisutan i tamo gde zateknuta publika to od njega najmanje traži.
SELEKTAH: 8plusplus/10
Čekaj, zar nije i Roberto Beningni pre nekoliko godina (2002) režirao svoju verziju Pinokija, u kojoj je i glumio (... Pinokija), i koja je bila satrta od strane kritike?!
OK, nema veze.
Matteo Garrone mu je oprostio. I pružio mu drugu šansu. Jer to je sva poenta priče o Pinokiju.
Ne znam koliko vi volite Garronea, ali meni je bilo potrebno da (mi) se vrati u naručje nakon Dogmana koji me je ostavio relativno hladnim. Isprva, pretrnuo sam od strepnje kada sam video da će istesani Pinokijo (stvarno ne mogu da pišem Pinocchio zarad samonametnutog OCD pravopisa) da izgleda malo više simpatično od onih lutaka za biologiju i anatomiju koje izgledaju kao da im je uklonjena "samo" koža da bi nam dočarale mišićnu teksturu našeg tela. Garrone očigledno eksperimentiše, sa živim glumcem i post-produkcijom, i trebaće malo vremena da se naviknete.
U ovoj verziji priče, Geppetto (Benigni) svog lutka teše od magičnog komada drveta koje mu je dao kolega stolar. Tako lutka oživi. Kao i u bajci, i ovde film predstavlja seriju avantura koje Pinokio prolazi na svom putu do (zaslužene) ljudskosti. Garrone je topao, dobronameran i dečiji. Ovo je film koji sam gledao sa Eli i Leonom bez problema i Leon me je čim je film završio pitao kad ćemo da gledamo "sledeći nastavak".
Sam Garrone dolazi do izražaja kroz stvari koje su učinile (između ostalog) njegov Il racconto dei racconti remek-delom- neobičnim miksom kronenbergovske fetišizacije ljudske anatomije i eksperimentisanja s istom i deltorovske blago sadističke potrebe da svoja bajkolika čudovišta učini malo jezivijim nego što žanr bajke nalaže. Ali na radost dece! Barem u mom slučaju. Baka-puž, riba čovek, "riba-kit-ajkula" (kako je Leon krstio kita) izgledaju vrlo bizarno, ali u suštini ne (bi trebalo da to bude mnogo) više nego što i dečak od drveta koji je oživeo. Garrone s dosta nežnosti gradi svirepi i brutalni svet oko Pinokija, tako da mala deca strepe za njega u "bajkoliko datim propozicijama", dok stariji gledaoci mogu da naslute i lepe (lepše) i ružne (ružnije) strane takvog pričanja, shvatajući koliko je Pinokio "samo" siroče prepušteno milostima i nemilostima jednog grubog sveta.
Sam Pinokio, u interpretaciji dečaka Federica Ielapija fenomenalno je dočarao priglupu i nepopustljivu naivnost ovoga, koji iz epizode u epizodu poput "ameboidnog" organizma uči na upravo viđenim greškama- što predstavlja fenomenalno funkcionalni edukativni aspekt za malu decu.
Benigni kao Geppetto ima malo prostora na početku i na kraju priče i nije divljao u pokušaju da preotme film za sebe. Garroneova vizija od početka do kraja je disciplinovana, blago ekspresionistička u tretmanu, prelepa za gledanje, dirljivo nemilosrdna i neusiljeno uzbudljiva.
Još jedan fenomenalan primer da autor kada je autor ume da bude prisutan i tamo gde zateknuta publika to od njega najmanje traži.
SELEKTAH: 8plusplus/10
No comments:
Post a Comment