Vozdignimo ovaj film u više od "meToo filma"
The Assistant je debitantsko igrano ostvarenje rediteljke i scenaristkinje Kitty Green koja je karijeru započela dokumentaracem zanimljivog naslova Ukraine Is Not a Brothel, koji, nažalost, nisam gledao. Film prati jedan a/tipičan dan u životu Jane, jedne od tri lična asistenta moćnog filmskog producenta ili "studio bosa".
Dan počinje noću, nakon radnog vikenda, kada Jane prva stiže na posao, čisti, posprema, printa, razlistava. Potom stižu ostali zaposleni. Kolege koje rade sa njom, obojica muškarci, su snishodljivi i umereno prijateljski prema Jane koja je počela da radi tek pre pet nedelja. Međutim, već posle "pola dana" jasno je da i oni trpe temperament svoga šefa i tenziju koju njegovo prisustvo, kao i odsustvo, donosi, s tim što na momente deluje da su, zbog svog pola, malo više u njegovom "krugu" nego Jane. Jane je superpedantna, disciplinovana, oprezna, "dablčekerka", ali nakrcana rutina njenog dana neprekidno je protkana i privatnim momentima bosovog života koji se nepotrebno prelivaju na nju.
A onda, kada se pojavi nova asistentica, koja je doletela iz Ajdaha, i za koju je rezervisana soba u hotelu, Jane pomisli da tu nešto nije u redu i ode u PR službu... Ne bojte se, ovo nije film o "meToo" procesu. I on je ovde sravnjen nemilosrdnom rutinom šou biznisa i poravnat u uniformisani fletlajn poslušničkog službovanja.
The Assistant ima sve predispozicije "meToo" filma, koji se bavi "svim bosovima" (jer ovog našeg nikada ne vidimo, samo ga naziremo, čujemo i najviše od svega- osećamo) i dočaravanja klime unutar koje je nasilje nad ženama na različite načine svakodnevica (i dalje!) u brojnim kompanijama "naprednog sveta".
Meni je daleko zanimljiviji bio onaj, uslovno rečeno, nad-nivo filma, a to je slika "rutine u kapitalizmu", skoro mašinizovane egzistencije čoveka koja se neprekidno širi na vreme i prostor njegovog privatnog života. Napredovanje biznisa je jedini cilj i svi i sve su podređeni njemu, pa i ljudski odnosi, pa i neprimereni ljudski odnosi. "Navikni se ili odjebi" je tiho izgovoreni postulat. Iako se radi o šou biznisu (ovi ljudi prave serije i filmove očigledno), i to u manje glamurizovanom "njujorškom" delu industrije, za ne-umetnički deo tima deluje da je sve igranje komplikovane verzije "Čoveče ne ljuti se" gde mora da se pazi na svaki korak, sve je u mudroj anticipaciji i neminovnoj nameri da se onaj ispred tebe sruši. PR (fenomenalni Matthew Macfadyen iz Succession, koji je izbriljirao i u mini-seriji Quiz) kaže da svi novodošli imaju problem da se aklimatizuju, i da ovaj dan deluje kao prelomni i tranzicioni u Janeinom životu- onaj u kome prihvata neopiranje sistemu, ima nekakvu potvrdu da je ta njena žrtva notirana na višim nivoima, a pred sobom vidi "kako su i oni koji su uspeli" i dalje "na raspolaganju" sistemu, bez vidljivog zadovoljstva životom koji žive. Što možda važi i za bosa, koji je setom devijacija, kako u životu, tako i u odnosu prema poslu, našao satisfakciju ili način da preživi.
Drugim rečima, ovo je insertić iz jednog odvratnog života koji ima sertifikat "američkog sna" koji ne bih želeo da doživim ni u snu, ni na javi. Halal im.
Iako se radi o debitantskom ostvarenju, Kitty demonstrira impresivnu disciplinu i kontrolu nad konceptom kojim je pristupila ovoj materiji. Julia Garner koja igra Jane je odličan kast i njeno lice je pričljivije ogledalo za sve što se dešava nego ono što sami vidimo. Iako ne traje drugo, film možda staromodnije nego što bi očekivali provodi previše vremena u dočaravanju Janeine rutine i neprekidnom podsećanju na to čime je sve ona okovana. S druge strane, izostanakom te rutine ništa ne bi moglo da u sebe usisa sve neobičnosti tog "običnog" dana.
Ako pak poželite da pogledate ultimativni pre-meToo film u kome je svirepo prikazano kako žene prolaze u poslu, pustite sebi Neil LaButeov debi In The Company Of Men.
SELEKTAH: 6plus/10
The Assistant je debitantsko igrano ostvarenje rediteljke i scenaristkinje Kitty Green koja je karijeru započela dokumentaracem zanimljivog naslova Ukraine Is Not a Brothel, koji, nažalost, nisam gledao. Film prati jedan a/tipičan dan u životu Jane, jedne od tri lična asistenta moćnog filmskog producenta ili "studio bosa".
Dan počinje noću, nakon radnog vikenda, kada Jane prva stiže na posao, čisti, posprema, printa, razlistava. Potom stižu ostali zaposleni. Kolege koje rade sa njom, obojica muškarci, su snishodljivi i umereno prijateljski prema Jane koja je počela da radi tek pre pet nedelja. Međutim, već posle "pola dana" jasno je da i oni trpe temperament svoga šefa i tenziju koju njegovo prisustvo, kao i odsustvo, donosi, s tim što na momente deluje da su, zbog svog pola, malo više u njegovom "krugu" nego Jane. Jane je superpedantna, disciplinovana, oprezna, "dablčekerka", ali nakrcana rutina njenog dana neprekidno je protkana i privatnim momentima bosovog života koji se nepotrebno prelivaju na nju.
A onda, kada se pojavi nova asistentica, koja je doletela iz Ajdaha, i za koju je rezervisana soba u hotelu, Jane pomisli da tu nešto nije u redu i ode u PR službu... Ne bojte se, ovo nije film o "meToo" procesu. I on je ovde sravnjen nemilosrdnom rutinom šou biznisa i poravnat u uniformisani fletlajn poslušničkog službovanja.
The Assistant ima sve predispozicije "meToo" filma, koji se bavi "svim bosovima" (jer ovog našeg nikada ne vidimo, samo ga naziremo, čujemo i najviše od svega- osećamo) i dočaravanja klime unutar koje je nasilje nad ženama na različite načine svakodnevica (i dalje!) u brojnim kompanijama "naprednog sveta".
Meni je daleko zanimljiviji bio onaj, uslovno rečeno, nad-nivo filma, a to je slika "rutine u kapitalizmu", skoro mašinizovane egzistencije čoveka koja se neprekidno širi na vreme i prostor njegovog privatnog života. Napredovanje biznisa je jedini cilj i svi i sve su podređeni njemu, pa i ljudski odnosi, pa i neprimereni ljudski odnosi. "Navikni se ili odjebi" je tiho izgovoreni postulat. Iako se radi o šou biznisu (ovi ljudi prave serije i filmove očigledno), i to u manje glamurizovanom "njujorškom" delu industrije, za ne-umetnički deo tima deluje da je sve igranje komplikovane verzije "Čoveče ne ljuti se" gde mora da se pazi na svaki korak, sve je u mudroj anticipaciji i neminovnoj nameri da se onaj ispred tebe sruši. PR (fenomenalni Matthew Macfadyen iz Succession, koji je izbriljirao i u mini-seriji Quiz) kaže da svi novodošli imaju problem da se aklimatizuju, i da ovaj dan deluje kao prelomni i tranzicioni u Janeinom životu- onaj u kome prihvata neopiranje sistemu, ima nekakvu potvrdu da je ta njena žrtva notirana na višim nivoima, a pred sobom vidi "kako su i oni koji su uspeli" i dalje "na raspolaganju" sistemu, bez vidljivog zadovoljstva životom koji žive. Što možda važi i za bosa, koji je setom devijacija, kako u životu, tako i u odnosu prema poslu, našao satisfakciju ili način da preživi.
Drugim rečima, ovo je insertić iz jednog odvratnog života koji ima sertifikat "američkog sna" koji ne bih želeo da doživim ni u snu, ni na javi. Halal im.
Iako se radi o debitantskom ostvarenju, Kitty demonstrira impresivnu disciplinu i kontrolu nad konceptom kojim je pristupila ovoj materiji. Julia Garner koja igra Jane je odličan kast i njeno lice je pričljivije ogledalo za sve što se dešava nego ono što sami vidimo. Iako ne traje drugo, film možda staromodnije nego što bi očekivali provodi previše vremena u dočaravanju Janeine rutine i neprekidnom podsećanju na to čime je sve ona okovana. S druge strane, izostanakom te rutine ništa ne bi moglo da u sebe usisa sve neobičnosti tog "običnog" dana.
Ako pak poželite da pogledate ultimativni pre-meToo film u kome je svirepo prikazano kako žene prolaze u poslu, pustite sebi Neil LaButeov debi In The Company Of Men.
SELEKTAH: 6plus/10
Julia Garner, moj omiljeni lik iz serije "Ozark". Samo zbog nje bi se možda razmišljao da gledam ovako nešto, ali tvoj tekst mi je već dovoljan...
ReplyDelete