Što kažeš "amerikana" kad možeš da lomiš jezik sa "vojvodinana" ili "panonijana"?
Rebel Star su u mom srcu. Već par godina. Od kako su Ptice poletele. Sećate se? Udavio sam vas tim prosvetljenjem svojevremeno.
Njihov novi album stiže čak pet godina nakon skoro remekdeličnog Reka koji je kanonizovao srpsku (dobro u slučaju Rebel Star i madžarsku) verziju "amerikane". Stiže kao proleće, kao omiljeni rođak, kao bakine oblande, kao miris njiva, kao odlazak iz velikog grada u rado posećivano mestašce u detinjstvu. Ono malo informacija na Bandcampu kaže da je frontmen Milan Glavaški iskomponovao i odsvirao sve na albumu sem glasa Zvonke Obajdin (iz Svemira) koja je zapevala sa njim na uvodnoj Nema kantrija za starce. Bend je zbog šaroliko rasprostranjenih članova tavorio poslednjih godina uglavnom bivajući solo-poligon Glavaškog, a s pristizanjem korone mirovanje je izgleda postalo toliko nepodnošljivo da je on morao da uradi nešto. Poput ovog albuma.
Demoni, sa verovatno najblekmetalskijim omotom naše indi estrade ikada, na istom mestu/zahvatu demonstriraju svoje najveće vrline, ali i potencijalno najveću manu. Deset pesama na ovom albumu su maksimalno istesani i usavršeni solo modus Milana Glavaškog, možda ne toliko kao kompozitora, koliko kao muzičara i aranžera. Mid-tempo, lagano muziciranje i fina, popodnevna atmosferica krase skoro sve pesme, bez obzira koliko se melanholije, nostalgije ili (pop)depresije ne krije u njima. Lako je i lepo uživati u njima. Računam da bih s čašom vina ili viskija u ruci u dvorištu neke prizemne vojvođanske kuće mogao da ispratim i godine korone, uz ovu muziku, uz ovu slatkogorkastu sliku života. Ali to ne znači da pesme, manje-više, ne dobacuju na sličan način do skoro istih kreativnih visina, i da su blago monotone i blago reprizirajuće u svom pristupu, pre svega muzičkom i aranžerskom.
Glavaški i Rebel Star su sa Rekom dosegli neslućene visine ruralne Eve Braun, tog finog i sočnog panonskog pristupa američkom bespuću, amerikani u "Borovo" papučama. Rasviranost i aranžmanska sofisticiranost pesama bile su impresivne koliko i emocije u njima. Demoni ipak pate od toga što su "napali" samog jednog člana, što je ovo, ipak, solo-projekat i u egzekuciji, a ne samo u zamisli. Nedostaje ovde narednog koraka, nekih neobičnih momenata ili postupaka, ničeg radikalnog, ali dovoljno prisutnog da kažemo da je Glavaški, iako i dalje zarobljen u svojoj sredini, duhom i interesovanjima otplovio negde dalje, malo dalje. Da se našalio, na svoj račun. Baš kao i muzika i emocije su ovde prilično ujednačene, ponekad se čini da jedno te isto osećanje slušamo u desetak verzija. Iako nije tako. Ali deluje.
Magla je čudesna ljubavna pesma, Vlada Divljan u svom najopuštenijem izdanju, bosonog i zaljubljen. Ljubav je neočekivano vesela, brza, kao Bajaga u najboljim danima, zaglavljen u vojvođanskom sevdahu, umesto u Rusiji, sa predivnim pasažima na gitari. Ove pesme su nesumnjivi vrhunci albuma, koje ostatak materijala, naročito u svojim suvoparnijim, akustičnim izvedbama, ne doseže u onoj meri u kojoj bi trebalo (sem možda još u arhaičnoj i belendsebastijanastoj Odi moru).
Rebel Star su pelcere jednog žanra (da ne ponavljam više) koji se povlači Srbijom (i Madžarskom) od devedesetih na ovamo usavršili toliko da su postali njegov sinonim. Što je kompliment sa dve oštrice. Jer su sad zarobljeni u njemu, osećaju se dobro, čak odlično, i moraju da razmišljaju kako da ga privremeno "napuste" ili renoviraju, a da ne naprave prevelik, a naročito ne neiskren iskorak iz njega. Demoni je u tom kontekstu možda najbolje percipirati kao neki među-korak, intimnu pauzu, pa čak i kao ličniju, "solo-interpretaciju" dosadašnjeg rada, plovidbu čamcom po rečicama i kanalima, pre raskošnog povratka na panonsko more u nekom impozantnijem jedrenjaku.
SELEKTAH: 7plus/10
Rebel Star su u mom srcu. Već par godina. Od kako su Ptice poletele. Sećate se? Udavio sam vas tim prosvetljenjem svojevremeno.
Njihov novi album stiže čak pet godina nakon skoro remekdeličnog Reka koji je kanonizovao srpsku (dobro u slučaju Rebel Star i madžarsku) verziju "amerikane". Stiže kao proleće, kao omiljeni rođak, kao bakine oblande, kao miris njiva, kao odlazak iz velikog grada u rado posećivano mestašce u detinjstvu. Ono malo informacija na Bandcampu kaže da je frontmen Milan Glavaški iskomponovao i odsvirao sve na albumu sem glasa Zvonke Obajdin (iz Svemira) koja je zapevala sa njim na uvodnoj Nema kantrija za starce. Bend je zbog šaroliko rasprostranjenih članova tavorio poslednjih godina uglavnom bivajući solo-poligon Glavaškog, a s pristizanjem korone mirovanje je izgleda postalo toliko nepodnošljivo da je on morao da uradi nešto. Poput ovog albuma.
Demoni, sa verovatno najblekmetalskijim omotom naše indi estrade ikada, na istom mestu/zahvatu demonstriraju svoje najveće vrline, ali i potencijalno najveću manu. Deset pesama na ovom albumu su maksimalno istesani i usavršeni solo modus Milana Glavaškog, možda ne toliko kao kompozitora, koliko kao muzičara i aranžera. Mid-tempo, lagano muziciranje i fina, popodnevna atmosferica krase skoro sve pesme, bez obzira koliko se melanholije, nostalgije ili (pop)depresije ne krije u njima. Lako je i lepo uživati u njima. Računam da bih s čašom vina ili viskija u ruci u dvorištu neke prizemne vojvođanske kuće mogao da ispratim i godine korone, uz ovu muziku, uz ovu slatkogorkastu sliku života. Ali to ne znači da pesme, manje-više, ne dobacuju na sličan način do skoro istih kreativnih visina, i da su blago monotone i blago reprizirajuće u svom pristupu, pre svega muzičkom i aranžerskom.
Glavaški i Rebel Star su sa Rekom dosegli neslućene visine ruralne Eve Braun, tog finog i sočnog panonskog pristupa američkom bespuću, amerikani u "Borovo" papučama. Rasviranost i aranžmanska sofisticiranost pesama bile su impresivne koliko i emocije u njima. Demoni ipak pate od toga što su "napali" samog jednog člana, što je ovo, ipak, solo-projekat i u egzekuciji, a ne samo u zamisli. Nedostaje ovde narednog koraka, nekih neobičnih momenata ili postupaka, ničeg radikalnog, ali dovoljno prisutnog da kažemo da je Glavaški, iako i dalje zarobljen u svojoj sredini, duhom i interesovanjima otplovio negde dalje, malo dalje. Da se našalio, na svoj račun. Baš kao i muzika i emocije su ovde prilično ujednačene, ponekad se čini da jedno te isto osećanje slušamo u desetak verzija. Iako nije tako. Ali deluje.
Magla je čudesna ljubavna pesma, Vlada Divljan u svom najopuštenijem izdanju, bosonog i zaljubljen. Ljubav je neočekivano vesela, brza, kao Bajaga u najboljim danima, zaglavljen u vojvođanskom sevdahu, umesto u Rusiji, sa predivnim pasažima na gitari. Ove pesme su nesumnjivi vrhunci albuma, koje ostatak materijala, naročito u svojim suvoparnijim, akustičnim izvedbama, ne doseže u onoj meri u kojoj bi trebalo (sem možda još u arhaičnoj i belendsebastijanastoj Odi moru).
Rebel Star su pelcere jednog žanra (da ne ponavljam više) koji se povlači Srbijom (i Madžarskom) od devedesetih na ovamo usavršili toliko da su postali njegov sinonim. Što je kompliment sa dve oštrice. Jer su sad zarobljeni u njemu, osećaju se dobro, čak odlično, i moraju da razmišljaju kako da ga privremeno "napuste" ili renoviraju, a da ne naprave prevelik, a naročito ne neiskren iskorak iz njega. Demoni je u tom kontekstu možda najbolje percipirati kao neki među-korak, intimnu pauzu, pa čak i kao ličniju, "solo-interpretaciju" dosadašnjeg rada, plovidbu čamcom po rečicama i kanalima, pre raskošnog povratka na panonsko more u nekom impozantnijem jedrenjaku.
SELEKTAH: 7plus/10
'Ljubav' je Popcycle
ReplyDelete