U oštroj konkurenciji filmova "od kojih vam se želudac okreće" u kojoj ruski film Иди и смотри verovatno zauzima čeono mesto, The Painted Bird je trebalo da bude njegova mlađana odmena...
Za film, pa za knjigu The Painted Bird čuo sam čitajući (pokušavam da se setim da li je bilo tako) izveštaj sa nekog fimskog festivala gde me je, iz samo meni znanih razloga, zanimao neki azijski film o, recimo, položaju rudara (vrlo, vrlo lošem), uz koji je kao parametar za "nepodnošljivost prikazanog" dat ovaj češki film (tad još nisam razlikovao Poljsku i Češku). Kako me je priča veoma zainteresovala, a film je bio daleko od dostupnog na bilo koji način, prionuo sam na traženje knjige i tu je moja draga Vesna (pus-pus), "kraljica Limunda i svih alternativnih oblika trgovanja knjigama", pomogla da stignem do svog primerka, na srpskom, Obojene ptice, Jerzy-ja Kosinskog.
Sad bih napravio pauzu da podsetim sve vas zajapurene ovakvim uvodom da je ovo i dalje moj blog na kome mogu da pišem šta hoćuKaKoHoĆu kome hoću i sve to na boli me uvo i boli me k.
Ne znam da li sam ikada ijednu knjigu u životu pročitao u dahu i generalno su mi strani svi ti ekstremni doživljaji ljudi i stvari koji se drugim ljudima ukaže i dožive. Pročitao sam Obojenu pticu možda čak i malčice na silu, s obzirom da mi je njen roud muvi dramaturški princip i repetativnost dešavanja postao neinteresantan, otprilike koliko mi i gledanje desete saobraćajne nesreće za redom ne bi više bilo zanimljivo.
Delo poljsko-jevrejskog pisca, izbeglog u Ameriku posle Rata, izazvalo je brojne kontroverze svojevremeno, te daleke 1965. kada je prvi put objavljeno. Najveći deo njh ticao se poljskog revolta. Iako je krajolik kroz koji pratimo najnesrećnije dogodovštine najnesrećnijeg dečaka na svetu, Joške, u romanu ostao neimenovan, zbog poljskog porekla autora i navodnih aluzija da se radi o autobiografskom materijalu, ta zemlja se osetila prozvanim zbog ekstremnog anti-semitizma istog. Nešto kasnije, brojni kritičari su doveli u pitanje autentičnost romana tj njegovog autora, navodeći da su brojni delovi preuzeti iz drugih spisa, kao i da je fascinantno u kojoj meri Jerzy vlada engleskim jezikom (na kome je roman napisan), s obzirom da ga nije govorio pre dolaska u Ameriku. No, to sve nas ne zanima, ali je zanimljivo.
Mislim da sam negde pročitao da je Luis Bunuel izjavio da mu je ovo najbolji roman koji je u životu pročitao, a postoje, nešto pouzdanije priče da je filmskom adaptacijom istog trebalo da se pozabave baš on ili Fellini. No, sve to nas ne zanima, ali je zanimljivo.
The Painted Bird je na kraju realizovan od strane češkog glumca i reditelja, Vaclava Marhoula (koji je i adaptirao roman), a u filmu se pored brojnih čeških glumaca pojavljuju i zvezde nezavisnog evropskog (i američkog) filma: Udo Kier, Harvey Keitel, Julian Sands i Stellan Skarsgard.
The Painted Bird je film koji pokazuje kako mali Joška, koji je možda Rom, ili Jevrejin, ili mešavina ta dva, preživljava rat potucajući se, bukvalno, od mila do nedraga, kroz neimenovani istočnoevropski krajolik. Put počinje u kući baba-tetke kod koje je ostavljen, a nastavlja se po, obično, zabačenim farmama raznih baba-vračara, nastranih farmera, sadista, pedofila, dobronamernih popova, koji svi, na različite načine zlostavljaju malog Jošku. U čitavom tom putešestviju, Joška će verovatno najbolje proći u kratkom susretu sa nemačkim vojnikom, od svih ljudi!
Iako je Marhoul relativno dosledno ispratio tok Jerzy-jevog romana, i tu i tamo, koliko sam primetio, uglavnom ublažio neka dešavanja ili nas poštedeo njihovih eksplicitnih egzekucija, mislim da on nije rešio i najveći problem romana- a to je nekakvo "objašnjenje" koje na okupu drži sve te mučne epizode. Joška ostaje sam i kreće na put. Ali tokom tog puta, sem nekog bazičnog instinkta koji gura čoveka da opstane nema ničeg drugog što vuče priču napred. Usled čega gledalac, koliko i čitalac, ubrzo oseća nelagodu što je uvučen u neku vrstu "eksploitejšna", možda "opravdanog", ali svejedno, u kome se oseća kao voajer spram raznih, verovatnih i nezamislivih odvratnosti.
Marhoul je svoj film realizovao kao crno-beli, pokušavajući da ublaži senzacionalizam nekih prizora i da ga poetski ublaži, ružeći svoje junake koliko i njihova dela, da na momente sve liči i na Eisensteinovog Ivana Groznog u toj nekoj ekspresionističkoj devijaciji. Dobra nema, tu i tamo tek neka indiferentnost prevagne nad nemilim i čistokrvnim zlom. Seljani u čije živote Joška zađe ponekad deluju skoro mehanički neuverljivi, poput mašine, koja usisava plen. Sve to, pored repeticije, na kraju čini da vaša osetljivost tupi, a prizori postaju uzaludno gnusniji. Jer poenta je shvaćena.
Inače, naslov knjige potiče od "prirodne reakcije" ostatka jata na pticu koja je veštački obojena, koja je veštački markirana- jato je brutalno napada i ona ako preživi više nema pristup istom. Metafora je više nego jasna.
SELEKTAH: 6minus/10
Za film, pa za knjigu The Painted Bird čuo sam čitajući (pokušavam da se setim da li je bilo tako) izveštaj sa nekog fimskog festivala gde me je, iz samo meni znanih razloga, zanimao neki azijski film o, recimo, položaju rudara (vrlo, vrlo lošem), uz koji je kao parametar za "nepodnošljivost prikazanog" dat ovaj češki film (tad još nisam razlikovao Poljsku i Češku). Kako me je priča veoma zainteresovala, a film je bio daleko od dostupnog na bilo koji način, prionuo sam na traženje knjige i tu je moja draga Vesna (pus-pus), "kraljica Limunda i svih alternativnih oblika trgovanja knjigama", pomogla da stignem do svog primerka, na srpskom, Obojene ptice, Jerzy-ja Kosinskog.
Sad bih napravio pauzu da podsetim sve vas zajapurene ovakvim uvodom da je ovo i dalje moj blog na kome mogu da pišem šta hoćuKaKoHoĆu kome hoću i sve to na boli me uvo i boli me k.
Ne znam da li sam ikada ijednu knjigu u životu pročitao u dahu i generalno su mi strani svi ti ekstremni doživljaji ljudi i stvari koji se drugim ljudima ukaže i dožive. Pročitao sam Obojenu pticu možda čak i malčice na silu, s obzirom da mi je njen roud muvi dramaturški princip i repetativnost dešavanja postao neinteresantan, otprilike koliko mi i gledanje desete saobraćajne nesreće za redom ne bi više bilo zanimljivo.
Delo poljsko-jevrejskog pisca, izbeglog u Ameriku posle Rata, izazvalo je brojne kontroverze svojevremeno, te daleke 1965. kada je prvi put objavljeno. Najveći deo njh ticao se poljskog revolta. Iako je krajolik kroz koji pratimo najnesrećnije dogodovštine najnesrećnijeg dečaka na svetu, Joške, u romanu ostao neimenovan, zbog poljskog porekla autora i navodnih aluzija da se radi o autobiografskom materijalu, ta zemlja se osetila prozvanim zbog ekstremnog anti-semitizma istog. Nešto kasnije, brojni kritičari su doveli u pitanje autentičnost romana tj njegovog autora, navodeći da su brojni delovi preuzeti iz drugih spisa, kao i da je fascinantno u kojoj meri Jerzy vlada engleskim jezikom (na kome je roman napisan), s obzirom da ga nije govorio pre dolaska u Ameriku. No, to sve nas ne zanima, ali je zanimljivo.
Mislim da sam negde pročitao da je Luis Bunuel izjavio da mu je ovo najbolji roman koji je u životu pročitao, a postoje, nešto pouzdanije priče da je filmskom adaptacijom istog trebalo da se pozabave baš on ili Fellini. No, sve to nas ne zanima, ali je zanimljivo.
The Painted Bird je na kraju realizovan od strane češkog glumca i reditelja, Vaclava Marhoula (koji je i adaptirao roman), a u filmu se pored brojnih čeških glumaca pojavljuju i zvezde nezavisnog evropskog (i američkog) filma: Udo Kier, Harvey Keitel, Julian Sands i Stellan Skarsgard.
The Painted Bird je film koji pokazuje kako mali Joška, koji je možda Rom, ili Jevrejin, ili mešavina ta dva, preživljava rat potucajući se, bukvalno, od mila do nedraga, kroz neimenovani istočnoevropski krajolik. Put počinje u kući baba-tetke kod koje je ostavljen, a nastavlja se po, obično, zabačenim farmama raznih baba-vračara, nastranih farmera, sadista, pedofila, dobronamernih popova, koji svi, na različite načine zlostavljaju malog Jošku. U čitavom tom putešestviju, Joška će verovatno najbolje proći u kratkom susretu sa nemačkim vojnikom, od svih ljudi!
Iako je Marhoul relativno dosledno ispratio tok Jerzy-jevog romana, i tu i tamo, koliko sam primetio, uglavnom ublažio neka dešavanja ili nas poštedeo njihovih eksplicitnih egzekucija, mislim da on nije rešio i najveći problem romana- a to je nekakvo "objašnjenje" koje na okupu drži sve te mučne epizode. Joška ostaje sam i kreće na put. Ali tokom tog puta, sem nekog bazičnog instinkta koji gura čoveka da opstane nema ničeg drugog što vuče priču napred. Usled čega gledalac, koliko i čitalac, ubrzo oseća nelagodu što je uvučen u neku vrstu "eksploitejšna", možda "opravdanog", ali svejedno, u kome se oseća kao voajer spram raznih, verovatnih i nezamislivih odvratnosti.
Marhoul je svoj film realizovao kao crno-beli, pokušavajući da ublaži senzacionalizam nekih prizora i da ga poetski ublaži, ružeći svoje junake koliko i njihova dela, da na momente sve liči i na Eisensteinovog Ivana Groznog u toj nekoj ekspresionističkoj devijaciji. Dobra nema, tu i tamo tek neka indiferentnost prevagne nad nemilim i čistokrvnim zlom. Seljani u čije živote Joška zađe ponekad deluju skoro mehanički neuverljivi, poput mašine, koja usisava plen. Sve to, pored repeticije, na kraju čini da vaša osetljivost tupi, a prizori postaju uzaludno gnusniji. Jer poenta je shvaćena.
Inače, naslov knjige potiče od "prirodne reakcije" ostatka jata na pticu koja je veštački obojena, koja je veštački markirana- jato je brutalno napada i ona ako preživi više nema pristup istom. Metafora je više nego jasna.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment