Sve počne kao da su Fellini, Kusta i Marquez odlučili da nešto zajedno urade u Brazilu. A završava u krvi. Ili nečemu što bi Fellini, Kusta, Marquez i Sergio Leone, koji im se u međuvremnu pridružio, uradili u Brazilu.
Kleber Mendonca Filho je na ovim virtuelnim stranama pominjan u dva navrata- prvi put povodom svog solidnog debija Neighbouring Sounds, a drugi put povodom intimističkog, oniričnog remek-dela Aquarius. Sudeći po onome što je počnio Bacurau obezbeđeno mu je doživotno pominjanje, iako ga
rediteljsko-scenaristički potpisuju Filho i Juliano Dornelles, koji je radio kao scenograf na Aquarius.
Što manje znate o ovom filmu, sem da obavezno treba da ga pogledate, to bolje i zato pažljivo čitajte naredne redove.
Bacurau je toliko malecno mesto negde na severu Brazila da postoji samo na mapi koju su nacrtali njegovi stanovnici. Google Maps ovde nikada nije zašao. Njegovi stanovnici žive u neobičnom socijalističkom i oniričnom skladu, koji ne podseća na Marquezova mesta samo time što počinje sahranom "velike mame", već i nekakvom istorijskom zalutalošću u kojoj obitava. Pa, ipak, i tako zaturen, on smeta lokalnom moćniku iz susednog mesta (Sierra Verde, beše?), koji je Bacurau ukinuo vodu, pa je stanovništvo prinuđeno da se snabdeva cisternama, koje potom postaju mete napada njegovih bandita. A onda se on odvažuje i na drugi, krvavi korak...
Prva polovina Bacurau deluje skoro kao Amarcord, serija scena koja počinje vrlo neobičnom sahranom, a potom se nastavlja epizodama koje nas upoznaju sa junacima. Brutalnost i nasilje sve burnije počinju da provejavaju i Filho i Dornelles su majstori da zatreskaju naša srca reskim, "meksički kasapničkim" potezima koji neprekidno remete idiličnost i nostalgičnost koju Bacurau, kao komuna, želi da probudi u nama. A onda stvari zaliče na "špageti vestern" ili nešto što bi braća Coen potegla, pre nego što se razmere priče protegnu u nešto što bi moglo da bude Once Upon a Time in Bacurau...
Bacurau je možda priča o sudaru socijalizma i kapitalizma na večito opirućem terenu Latinske Amerike. Možda je to priča o prirodnom skladu koji želi da naruši onaj neprirodni, kapitalistički. Možda je ovo priča o metodu samoodržanja ili nekakvoj primalnoj, nepobedivoj snazi urođenika/lokalaca/zajednice spram "globalnog".
Bacurau je nepredvidljiv, očaravajući u detaljima i konceptu, sa likovima koji su jurodivi, divlji i kao Marquezovi duboko melanholični, pobeđeni i nepobedivi. Nežnost je retka, ali upečatljiva. Nasilje podjednako surovo i kad je skoro iz hobija, kao i kada je odbrambeno. Scena u kojoj par razbojnika napada par nagih, sredovečnih ljubavnika ostaće na mom bioskopskom platnu zauvek.
SELEKTAH: 9plus/10
Kleber Mendonca Filho je na ovim virtuelnim stranama pominjan u dva navrata- prvi put povodom svog solidnog debija Neighbouring Sounds, a drugi put povodom intimističkog, oniričnog remek-dela Aquarius. Sudeći po onome što je počnio Bacurau obezbeđeno mu je doživotno pominjanje, iako ga
rediteljsko-scenaristički potpisuju Filho i Juliano Dornelles, koji je radio kao scenograf na Aquarius.
Što manje znate o ovom filmu, sem da obavezno treba da ga pogledate, to bolje i zato pažljivo čitajte naredne redove.
Bacurau je toliko malecno mesto negde na severu Brazila da postoji samo na mapi koju su nacrtali njegovi stanovnici. Google Maps ovde nikada nije zašao. Njegovi stanovnici žive u neobičnom socijalističkom i oniričnom skladu, koji ne podseća na Marquezova mesta samo time što počinje sahranom "velike mame", već i nekakvom istorijskom zalutalošću u kojoj obitava. Pa, ipak, i tako zaturen, on smeta lokalnom moćniku iz susednog mesta (Sierra Verde, beše?), koji je Bacurau ukinuo vodu, pa je stanovništvo prinuđeno da se snabdeva cisternama, koje potom postaju mete napada njegovih bandita. A onda se on odvažuje i na drugi, krvavi korak...
Prva polovina Bacurau deluje skoro kao Amarcord, serija scena koja počinje vrlo neobičnom sahranom, a potom se nastavlja epizodama koje nas upoznaju sa junacima. Brutalnost i nasilje sve burnije počinju da provejavaju i Filho i Dornelles su majstori da zatreskaju naša srca reskim, "meksički kasapničkim" potezima koji neprekidno remete idiličnost i nostalgičnost koju Bacurau, kao komuna, želi da probudi u nama. A onda stvari zaliče na "špageti vestern" ili nešto što bi braća Coen potegla, pre nego što se razmere priče protegnu u nešto što bi moglo da bude Once Upon a Time in Bacurau...
Bacurau je možda priča o sudaru socijalizma i kapitalizma na večito opirućem terenu Latinske Amerike. Možda je to priča o prirodnom skladu koji želi da naruši onaj neprirodni, kapitalistički. Možda je ovo priča o metodu samoodržanja ili nekakvoj primalnoj, nepobedivoj snazi urođenika/lokalaca/zajednice spram "globalnog".
Bacurau je nepredvidljiv, očaravajući u detaljima i konceptu, sa likovima koji su jurodivi, divlji i kao Marquezovi duboko melanholični, pobeđeni i nepobedivi. Nežnost je retka, ali upečatljiva. Nasilje podjednako surovo i kad je skoro iz hobija, kao i kada je odbrambeno. Scena u kojoj par razbojnika napada par nagih, sredovečnih ljubavnika ostaće na mom bioskopskom platnu zauvek.
SELEKTAH: 9plus/10
No comments:
Post a Comment