Prvi film Rubena Ostlunda
Prvi film Rubena Ostlunda veoma je sličan drugom, o kome sam vam nedavno pisao, slične je dramaturgije, koja u dramski nepovezanim scenama daje kolaž inserata iz života nekoliko junaka, samo nešto utegnutiji jednim, jasnijim tokom, o dečaku i njegovom učitelju gitare, samo zabavniji, raspojasaniji i, ako mene pitate (a zato ste ovde, er da?)- funkcionalnijim kao slikom "moderne Švedske".
Ostlund je u svoja prva dva filma pokazao nešto od jakih uticaja Roya Anderssona, u pogledu dramaturške kolažiranosti priče, statičnih kadrova i crnohumorne apsurdnosti dešavanja unutar njih. Ali tamo gde Roy prestilizuje svoje postavke bežeći od realnosti u "teatar života", Ostlund juri neku čudnu spontanu dokumentarnost i toliko je dobro režira da apsolutno nije jasno da li se ovde radi o vanserijski posrećenom radu s naturščicima ili isto toliko vrhunskom radu s glumcima. Ostlund je majstor vrlo precizno postavljenih scena čije trajanje bezgrešno traje i po par minuta bez prekida.
U ovom filmu, pratimo dečaka koji sa svojim učiteljem gitare zapravo uči da se dobro oseća, da iz sebe izbaci sva osećanja koja mu smetaju ili prijaju. Oni neprekidno psuju, vreme provode u lažnom i uzajamnom vređanju, a imaju trenutke koji bi u van-evropskom delu sveta, recimo Americi, verovatno bili zabranjeni ili sasvim sigurno pogrešno shvaćeni- kao kad recimo učitelj namešta svoj penis duboko između nogu, da bi izgledao kao žena, dok njegov pulen komentarima supervizuje uspešnost tog postupka. Ostlund je za svakoga ko dobro vidi jasno prikazao krajnji stadijum prijateljske opuštenosti, bez trenuke aluzije na pedofiliju ili bilo šta nastrano tog tipa.
Njihova priča, protkana je prizorima mladih i starih ljudi koje u velikom broju slučajeva imaju veze sa biciklima. Jedna grupa mladih izuzetno mrzi bicikle, možda i bicikliste, i na svaki način se kreativno iživljava nad njima- lomeći ih, bacajući ih itd... Za to vreme jedna sirota žena koja nikako ne može da nađe vrata u ovaj svet, traga za svojim ukradenim biciklom.
Sve njih prožima neki frust. Neka potreba da iz sebe izbace zabranjene ili neprikladne oblike ponašanja, da jure ludilo, da iskažu prezir prema konvencijama i društveno podobnom ponašanju. Ostlund je kroz dečaka i učitelja, za razliku od svojih narednih filmova, malo više upleteni posmatrač, on neoprezno i početnički pokušava da otkrije šta nam to nedostaje u našim modernim životima, kako stičemo bliskost i empatiju, koja nam nedostaje. On diskutuje otuđenje. On prkosi.
Naš Marko Đorđević, autor Mog jutarnjeg smeha, u Ostundu svakako ima internacionalog prijatelja i podršku. Možda i inspiraciju.
SELEKTAH: 7minus/10
Prvi film Rubena Ostlunda veoma je sličan drugom, o kome sam vam nedavno pisao, slične je dramaturgije, koja u dramski nepovezanim scenama daje kolaž inserata iz života nekoliko junaka, samo nešto utegnutiji jednim, jasnijim tokom, o dečaku i njegovom učitelju gitare, samo zabavniji, raspojasaniji i, ako mene pitate (a zato ste ovde, er da?)- funkcionalnijim kao slikom "moderne Švedske".
Ostlund je u svoja prva dva filma pokazao nešto od jakih uticaja Roya Anderssona, u pogledu dramaturške kolažiranosti priče, statičnih kadrova i crnohumorne apsurdnosti dešavanja unutar njih. Ali tamo gde Roy prestilizuje svoje postavke bežeći od realnosti u "teatar života", Ostlund juri neku čudnu spontanu dokumentarnost i toliko je dobro režira da apsolutno nije jasno da li se ovde radi o vanserijski posrećenom radu s naturščicima ili isto toliko vrhunskom radu s glumcima. Ostlund je majstor vrlo precizno postavljenih scena čije trajanje bezgrešno traje i po par minuta bez prekida.
U ovom filmu, pratimo dečaka koji sa svojim učiteljem gitare zapravo uči da se dobro oseća, da iz sebe izbaci sva osećanja koja mu smetaju ili prijaju. Oni neprekidno psuju, vreme provode u lažnom i uzajamnom vređanju, a imaju trenutke koji bi u van-evropskom delu sveta, recimo Americi, verovatno bili zabranjeni ili sasvim sigurno pogrešno shvaćeni- kao kad recimo učitelj namešta svoj penis duboko između nogu, da bi izgledao kao žena, dok njegov pulen komentarima supervizuje uspešnost tog postupka. Ostlund je za svakoga ko dobro vidi jasno prikazao krajnji stadijum prijateljske opuštenosti, bez trenuke aluzije na pedofiliju ili bilo šta nastrano tog tipa.
Njihova priča, protkana je prizorima mladih i starih ljudi koje u velikom broju slučajeva imaju veze sa biciklima. Jedna grupa mladih izuzetno mrzi bicikle, možda i bicikliste, i na svaki način se kreativno iživljava nad njima- lomeći ih, bacajući ih itd... Za to vreme jedna sirota žena koja nikako ne može da nađe vrata u ovaj svet, traga za svojim ukradenim biciklom.
Sve njih prožima neki frust. Neka potreba da iz sebe izbace zabranjene ili neprikladne oblike ponašanja, da jure ludilo, da iskažu prezir prema konvencijama i društveno podobnom ponašanju. Ostlund je kroz dečaka i učitelja, za razliku od svojih narednih filmova, malo više upleteni posmatrač, on neoprezno i početnički pokušava da otkrije šta nam to nedostaje u našim modernim životima, kako stičemo bliskost i empatiju, koja nam nedostaje. On diskutuje otuđenje. On prkosi.
Naš Marko Đorđević, autor Mog jutarnjeg smeha, u Ostundu svakako ima internacionalog prijatelja i podršku. Možda i inspiraciju.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment