Drugi film Rubena Ostlunda
Ukoliko niste pogledali treći film Rubena Ostlunda, Play, o kome sam pisao pre par nedelja, moj vam je savet da prvo pogledate ovaj, pa tek onda taj, jer Nesvesno (da ne ukucavam sad krivudavi švedski naziv svaki put) deluje kao njegova sirovija i neizbrušena varijanta.
Ako smo u Play posmatrali jednu priču, sa uvek slične i statične distance, ovde smo voajeri u nekoliko, uslovno rečeno, paralelnih priča kojima je zajedničko da njihovi junaci rade, ili ne rade, nešto u interesu svoje neposredne sredine. U nekoj "linearnijoj" postavci, ovo bi bio verovatno smrtno dosadan film sa previše dokumentarističnosti i premalo humora, ali ga je Ostlund izlomio u začudne komadiće narativa i izmešao tako da gledalac u prvo vreme pokušava da shvati o čemu se radi, onda nastoji da pronađe zajedničku crtu, junaka ili temu paralelnim pričama i vreme provodi nagađajući kako bi one mogle da se spoje. Što kreira solidnu post-hanekeovsku faux-trilerovsku dinamiku i drži interesovanje za film.
Pričice se bave jednim ostarelim muškarcem koji ne želi da prizna da ga je vatromet koji ga je pogodio u oko tokom rođendanske proslave ozledio više nego što on to pokazuje, pratimo dve bahate tinejdžerke koje imaju više sreće nego pameti, jednu autobusku turu koja pravi neplaniranu pauzu, jer niko od putnika ne želi da prizna da je pokidao zavesicu u toaletu, zatim grupu mladih prijatelja koja ima dosta čudna "ne-homofobna" ponašanja i jednu učiteljicu koja se nosi sa ne baš ispravnim postupcima svojih kolega. Baš na njenom času biće nam ponuđena moguća metafora iz koje se može iščitati ceo film, ali nisam siguran koliko ona funkcioniše- naime, devojčica treba da na crtežu pokaže koja je duža crta i ona svaki put pokazuje ispravnu, ali njeno odelenje na njeno iznenađenje uvek veću dužinu pripisuje drugoj, kraćoj crti. Na kraju, devojčica pritisnuta njihovim (prethodno dogovorenim) reakcijama pristaje da pokaže na pogrešnu crtu kao dužu, jer joj to nameće sredina.
Ostlund na raznim primerima morališe na temu šta, na ličnom i društvenom planu, parališe pojedinca da se ponaša razumno, moralno i ispravno, kreirajući potom i reperkusije takvih postupaka. U nekim segmentima Ostlundovo ostvarenje deluje previše didaktično i skoro kao "školski program" za slične diskusije i slabije zainteresovan gledalac teže će pronaći razlog da se upeca i pozabavi ovim kolažom. Iako sam Ostlundu naklonjen, moram da priznam da sam se i sam osećao pozamašno izneverenim ishodom nekih priča tj ne baš naročitim umetničkim potencijalom istih. Mislim da je Nesvesno značajniji kao stepenik ka masterpisu kakav je Play gde je ta namera ispeglana i maksimalizovana na svakom nivou.
SELEKTAH: 5/10
Ukoliko niste pogledali treći film Rubena Ostlunda, Play, o kome sam pisao pre par nedelja, moj vam je savet da prvo pogledate ovaj, pa tek onda taj, jer Nesvesno (da ne ukucavam sad krivudavi švedski naziv svaki put) deluje kao njegova sirovija i neizbrušena varijanta.
Ako smo u Play posmatrali jednu priču, sa uvek slične i statične distance, ovde smo voajeri u nekoliko, uslovno rečeno, paralelnih priča kojima je zajedničko da njihovi junaci rade, ili ne rade, nešto u interesu svoje neposredne sredine. U nekoj "linearnijoj" postavci, ovo bi bio verovatno smrtno dosadan film sa previše dokumentarističnosti i premalo humora, ali ga je Ostlund izlomio u začudne komadiće narativa i izmešao tako da gledalac u prvo vreme pokušava da shvati o čemu se radi, onda nastoji da pronađe zajedničku crtu, junaka ili temu paralelnim pričama i vreme provodi nagađajući kako bi one mogle da se spoje. Što kreira solidnu post-hanekeovsku faux-trilerovsku dinamiku i drži interesovanje za film.
Pričice se bave jednim ostarelim muškarcem koji ne želi da prizna da ga je vatromet koji ga je pogodio u oko tokom rođendanske proslave ozledio više nego što on to pokazuje, pratimo dve bahate tinejdžerke koje imaju više sreće nego pameti, jednu autobusku turu koja pravi neplaniranu pauzu, jer niko od putnika ne želi da prizna da je pokidao zavesicu u toaletu, zatim grupu mladih prijatelja koja ima dosta čudna "ne-homofobna" ponašanja i jednu učiteljicu koja se nosi sa ne baš ispravnim postupcima svojih kolega. Baš na njenom času biće nam ponuđena moguća metafora iz koje se može iščitati ceo film, ali nisam siguran koliko ona funkcioniše- naime, devojčica treba da na crtežu pokaže koja je duža crta i ona svaki put pokazuje ispravnu, ali njeno odelenje na njeno iznenađenje uvek veću dužinu pripisuje drugoj, kraćoj crti. Na kraju, devojčica pritisnuta njihovim (prethodno dogovorenim) reakcijama pristaje da pokaže na pogrešnu crtu kao dužu, jer joj to nameće sredina.
Ostlund na raznim primerima morališe na temu šta, na ličnom i društvenom planu, parališe pojedinca da se ponaša razumno, moralno i ispravno, kreirajući potom i reperkusije takvih postupaka. U nekim segmentima Ostlundovo ostvarenje deluje previše didaktično i skoro kao "školski program" za slične diskusije i slabije zainteresovan gledalac teže će pronaći razlog da se upeca i pozabavi ovim kolažom. Iako sam Ostlundu naklonjen, moram da priznam da sam se i sam osećao pozamašno izneverenim ishodom nekih priča tj ne baš naročitim umetničkim potencijalom istih. Mislim da je Nesvesno značajniji kao stepenik ka masterpisu kakav je Play gde je ta namera ispeglana i maksimalizovana na svakom nivou.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment