MORRISSEY - I Am Not A Dog On A Chain (Etienne)

Poručeno mi je ovo, preko nekih ljudi... iz službe, nije bitno...

Moj drug, maare... Često sebe uhvatim kako priznajem da mi nedostaje iako smo se retko viđali i na taj, uobičajeni način, još manje družili. Ali smo zato kontinuirano i intenzivno bili u e-kontaktu preko jedne stvari o kojoj smo obojica, slično, ali na vrlo različite načine, jako maarili- preko pop kulture. Sa njim se moglo vrlo ozbiljno i vrlo duhovito o vrlo različitim aspektima pop kulture. Da naučim i da dobijem priliku da ispametujem.
Sa Starim sam jednom davno tako isto mogao.
Sa ljubljenom Sesilijom smo pop kulturom iz naših razgovora isterali svako bavljenje krizom srednjih godina. A možda i realnost.
Sa Krstevom ponekad, u nekoj miroljubivoj, kriptičnoj, rafalnoj razmeni.

Pop kultura je čudesna stvar. I sumnjam da će mi ijedan zaljubljenik u istu osporiti da najubedljivije i najstrasnije iskazivanje ljubavi prema njoj ide, pored neumorne konzumacije, isključivo i samo kroz želju za diskusijom o istoj. Kroz otkrivanje i krojenje sazvežđa domalopre nepovezivim kulturnim toponimima, kroz utvrđivanje korena i geneze pojmovima i fenomenima, kroz predviđanja i priviđanja trendova, kroz sugestije i anti-sugestije... Pop kultura je sebična konzumacija koja živi samo ako se neprekidno deli i širi, idealno sa slično pasioniranim isto- ili različito- mišljenicima, nije bitno.

Morrissey je jednom, kao ja, bio konzument te pop kulture.
A onda je postao jedan od njenih epicentara.
A onda je počeo da bledi u njen sve udaljeniji satelit koji i dalje kruži oko nje.
A onda je, izgleda, kenselovan, ne iz pop kulture (jer to je nemoguće, čak i moćnim soušal vorijorima), već iz dijaloga o istoj.
Ismejan je. Brendiran kao "moral slut" i "rizičan". Isključen kao isključiv (AHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHAFUCKINHA, svete koji me okružuje!).
Strašnije stvari nisu mogle da se dese pogrešnijem čoveku (uvek sam spreman da saslušam (vaš?) predlog koji je to sagovornik "u NME-smislu" zanimljiviji od Mozza, na sve teme ovog sveta).

I I Am Not A Dog On A Chain je najpogrešniji, ili retko neduhovit, odgovor na tu situaciju. On je izraz ljutnje i pokušaj da se svet koji ga je odbacio iskompromituje kao kukavički, pizdast i fundamentalno nespreman za dijalog (i to sve stoji). Ali ovo nije način.

Morrissey je prebukvalan. Pogledajte samo naslov albuma. On toliko potcenjuje svoju staru i novu publiku (ali i neprijatelje, što je još gore), da pred njih izlazi banalan i bukvalan kao neko ko i ne zna za bolje od ta dva. On provocira i u skoro svim tim provokacijama on manjka humorom i oštricom kojoj su zavideli svi, a najviše neprijatelji. Sugerisanje samoubistva u Jim Jim Falls je čak i za njegove standarde neukusa, neukusno. Ali neukusno neduhovito. "Skoči!" sugestija je ok. Naslovna tema ga opravdano vozdiže do nivoa ciničnog Isusa, ali on s te visine ne uspeva da nam poruči ništa preciznije od "listen out for what you're not being told". Čak i u (drugom) singlu, Knockabout World, koji sam nakon više slušanja prihvatio kao efektan i "singličan", on ne uspeva da kreira zavodljivog anti-heroja, kakav je bio Davey u National Front Disco, recimo.

"Opšti utisak" je da Mozz na albumu nastupa kao "Mad Max" koji kroz postapokaliptičnu panoramu modernog sveta, koji nije svestan (ni) koliko je srušen, propoveda fraze i opservacije kojih smo se nagledali u "prosvetljujućim" distopijskim fantastikama. Kad smo imali 10 i 12 godina, i kada je to zaista bilo najkompleksnije što smo mogli da pojmimo. Zaista je uvredljivo koliko Morrissey potcenjuje svog slušaoca i fana, koliko neizbrušeno i neposvećeno (detalju) prilazi diskusiji. Baratajući opštim mestima i izvlačeći se na šarm i par duhovitih provokativnih opaski.

Druga (B-) strana albuma (starija deca znaju o čemu pričam) je interesantnija i ličnija. Morrissey je najeksperimentalniji u The Secret Of Music, dok duhovitost na sopstveni račun ("I am out of tune") otvara put fantazmagoričnom nabrajanju instrumenata i njihovom dejstvu na našeg junaka. Darling, I Hug A Pilow i My Hurling Days Are Gone na tipično morisijevski način auto-jadikuju nad njegovom gorkom sudbinom, ali, ako ništa, on ne deluje gorko, već fokusirano i poetično. The Truth About Ruth, u duhu smitsovkih ruganja žrtvama za čiju se pravdu zapravo zalažemo, čini mi se, zbori o trans-osobama, i Mozz pokušava da njihovo katastrofalno neprihvatanje u društvu malkice uporedi sa svojom "gorkom sudbinom". Ne smeta (mi).

Više od svih njegovih solo-izdanja (o Smiths da i ne govorim) ovaj album koketira sa "elektronikom", sa plastičnim i sint materijalima i podlogama, i ja nisam siguran da Morrissey tu može da kreira bilo šta sem povoda da mu se poviče "Get off the stage!". Sav taj ugođaj čini ga staromodnijim nego što jeste. To nije njegov "retro", a još manje njegov "futur". U najboljem slučaju to je bila paralelna realnost kojoj je odoleo kada nije morao. Mislim, ništa ovde nije uvredljivo, niti zvuči kao "Moby feat Mozzy" (Darling... je dobar primer kako, a Once I Saw The River Clean jeziv kako ne).

I Am Not A Dog On A Chain bi trebalo da bude "grand statement" i u odnosu na to deluje još manje i nebitnije. U nekim drugim, manje nametljivim, okolnostima, ovo bi bio ćorsokak, svako zanimljiviji od skoro jezivog (albuma s obradama) California Son, u čijem (polu-)mraku bi mogli da se bavimo, recimo, naporima jednog čoveka da sebe i korpus "svojih" tema oživi i ponovo učini zanimljivim pop svetu, koji pokušava i da svoj "audio" izraz izmeni i unapredi, koji ne zna kako da pobedi (ne)ozbiljnost svojih godina neophodnim podmlađivanjem. Sam Mozz nam se isprečio na putu da tako nešto pokušamo.

Duet sa Thelmom Houston u Bobby, Don't You Think They Know štrči na svaki način i što se mene tiče ovde je jedini "greatest hit".

SELEKTAH: 5plusplus/10