Dosta sentimentalno za Kaufmana
Charlie Kaufman je filozof srca. On vidi crno svuda oko sebe, ali, poput osobe koja je naglo ustala, vidi i trunčice svetlosti i pokušava da uživa u njima. I njihovom nevečnom sjaju. I skoro uvek, ljubav je ta i jedina koja čoveku može da pruži neku utehu i smisao. U ovom filmu, Kaufman se namerio da otkrije šta se dešava kada se bez te ljubavi ostane i kakav nam je život u tom slučaju preostao da ga preživimo. Nažalost, u toj poslednjoj etapi filma, kada starovremenska, holivudska magija preuzme dominaciju nad realnošću, njegov je najslabiji i nepodnošljivo sentimentalni momenat.
Isprva sve obećava. Jake (fenomenalni Jesse Plemons) i Lucy su par, koji je u vezi tek nekoliko nedelja. Iz samo njima znanih razloga oni po vrlo neprijatnom i olujnom zimskom danu kreću da se upoznaju s njegovim roditeljima na farmi na kojoj je Jake odrastao. Lucy od samog početka razmišlja da li je Jake i ova veza ono što joj treba i naslov filma je, čini mi se, i (njena) prva replika u filmu. Skoro pola sata klaustrofobično smo saterani u unutrašnjost njihovog automobila i pod lavinom sumornog realizma koji neprekidno žari tenziju u njihovom odnosu, skoro kao da je Lucy kidnapovana i prisiljena na ovaj put. Usput Kaufaman sipa svoj eruditizam gradeći lik vrlo obrazovanog Jakea u odnosu na kog Lucy deluje vudialenovski blesavo i ženskasto. I u ovom napornom minimalizmu Kaufman briljira kao reditelj koji, kao i u prethodnom uratku, Anomalisa, diše sa svojim junacima.
Kad stignemo kod roditelja, počinje "kaufmanijada", teatar apsurda, igranje s vremenom i prostorom, i, možda prerano, za Kaufmanove standarde, relativno pouzdano naslućujemo o čemu se radi- tj šta je ono što gledamo. I'm Thinking Of Ending Things je sećanje na jedan ključan trenutak u jednoj ljubavnoj vezi (a naslov sugeriše u kom pravcu se priča razvila dalje...), koje se i dalje, zapravo, po poslednji put, odvija u glavi jednog od aktera... Nemilosrdni Kaufman gubi od Sentimentalnog Kaufmana koji u filmu/"Holivudu" nalazi snagu da ishod realnosti prebaci u fantaziju i makar tu trijumfuje. Ako je prvi, pa i centralni deo filma, bio autentičan i virtuozan u pogledu razigravanja psihologije i sećanja, ovaj poslednji i u ideji i u egzekuciji (sem ako manjkam znanjem da razumem nešto) deluje presladunjavo romantično i klišeizirano i ima nekoliko krajeva od kojih svaki naredni pokušava da spase prethodni i melodija filma dosta se razvodni, pored toga što Jake i nepotrebno sažvaće poruku filma gledaocima koji su možda zaspali, u svojoj zahvalnici pred publikom.
Sjajno je da je Netflix producirao ovako nešto, jer ovaj film košta koliko prvih sedam sekundi onog užasa sa CharlizeTheronJamieFoxeomMarkWahlbergom. Neko će sigurno zabasati slučajno u svet Charlieja Kaufmana i više neće znati da izađe. Što je lepo. I dobro po svet.
SELEKTAH: 7minus/10
Charlie Kaufman je filozof srca. On vidi crno svuda oko sebe, ali, poput osobe koja je naglo ustala, vidi i trunčice svetlosti i pokušava da uživa u njima. I njihovom nevečnom sjaju. I skoro uvek, ljubav je ta i jedina koja čoveku može da pruži neku utehu i smisao. U ovom filmu, Kaufman se namerio da otkrije šta se dešava kada se bez te ljubavi ostane i kakav nam je život u tom slučaju preostao da ga preživimo. Nažalost, u toj poslednjoj etapi filma, kada starovremenska, holivudska magija preuzme dominaciju nad realnošću, njegov je najslabiji i nepodnošljivo sentimentalni momenat.
Isprva sve obećava. Jake (fenomenalni Jesse Plemons) i Lucy su par, koji je u vezi tek nekoliko nedelja. Iz samo njima znanih razloga oni po vrlo neprijatnom i olujnom zimskom danu kreću da se upoznaju s njegovim roditeljima na farmi na kojoj je Jake odrastao. Lucy od samog početka razmišlja da li je Jake i ova veza ono što joj treba i naslov filma je, čini mi se, i (njena) prva replika u filmu. Skoro pola sata klaustrofobično smo saterani u unutrašnjost njihovog automobila i pod lavinom sumornog realizma koji neprekidno žari tenziju u njihovom odnosu, skoro kao da je Lucy kidnapovana i prisiljena na ovaj put. Usput Kaufaman sipa svoj eruditizam gradeći lik vrlo obrazovanog Jakea u odnosu na kog Lucy deluje vudialenovski blesavo i ženskasto. I u ovom napornom minimalizmu Kaufman briljira kao reditelj koji, kao i u prethodnom uratku, Anomalisa, diše sa svojim junacima.
Kad stignemo kod roditelja, počinje "kaufmanijada", teatar apsurda, igranje s vremenom i prostorom, i, možda prerano, za Kaufmanove standarde, relativno pouzdano naslućujemo o čemu se radi- tj šta je ono što gledamo. I'm Thinking Of Ending Things je sećanje na jedan ključan trenutak u jednoj ljubavnoj vezi (a naslov sugeriše u kom pravcu se priča razvila dalje...), koje se i dalje, zapravo, po poslednji put, odvija u glavi jednog od aktera... Nemilosrdni Kaufman gubi od Sentimentalnog Kaufmana koji u filmu/"Holivudu" nalazi snagu da ishod realnosti prebaci u fantaziju i makar tu trijumfuje. Ako je prvi, pa i centralni deo filma, bio autentičan i virtuozan u pogledu razigravanja psihologije i sećanja, ovaj poslednji i u ideji i u egzekuciji (sem ako manjkam znanjem da razumem nešto) deluje presladunjavo romantično i klišeizirano i ima nekoliko krajeva od kojih svaki naredni pokušava da spase prethodni i melodija filma dosta se razvodni, pored toga što Jake i nepotrebno sažvaće poruku filma gledaocima koji su možda zaspali, u svojoj zahvalnici pred publikom.
Sjajno je da je Netflix producirao ovako nešto, jer ovaj film košta koliko prvih sedam sekundi onog užasa sa CharlizeTheronJamieFoxeomMarkWahlbergom. Neko će sigurno zabasati slučajno u svet Charlieja Kaufmana i više neće znati da izađe. Što je lepo. I dobro po svet.
SELEKTAH: 7minus/10
Mozda bi ti se ovo dopalo, upravo citam https://www.penguinrandomhouse.com/books/546823/antkind-by-charlie-kaufman/
ReplyDeletehvala na korisnoj, nisam znao za ovo. možda i probam, iako mi pynchon nikada nije bio posebno zanimljiv.
Deleteintelektualna onanija bez ikakvog efekta na mene. samo ameri znaju da naprave ovakve new age art filmove. kao žvaka koja je izgubila ukus. jedino onaj kabare kod roditelja je bio donekle zabavan,a i veličina domarevih sisa.
ReplyDeletekako da ti kažem, ne oseća se ovde istinska strast da podrži taj pseudo nihilizam. više je manirizam samog kaufmana u pokušaju da održi svoj intelektualni manirizam ili ti moderno rečeno brend.
a možda sam samo mator i već sam se ovakvih me, myself and I tripova nagledao za ceo život.