Drugi prošlogodišnji film Jayra Bustamentea
Nedavno sam vam pisao o skoro odličnom ostvarenju ovog Gvatemalca, La Llorona, a već par dana kasnije u prilici sam da se zapljunem i ispod njegovog drugog filma iz 2019. Ne mrzi me da naglašavam da je ovaj Gvatemalac (još tražim tu državu na mapi) snimio DVA filma u istoj godini, dok bulumenta srpskih reditelja i proizvođača filmova čeka da im Filmski centar Srbije padne na glavu. Zaista sramno za zemlju Živku Nikolića i Jovana Jovanovića.
U ovom filmu, Bustamente pokušava da očiglednu hiper-festivalnost svog filma ublaži traženjem originalnog dramskog ugla iz koga se može, umetnički kredibilno, pozabaviti društveno-korisnim radom, što je, nažalost, sva tema ovog filma.
U Temblores, Bustamente adresira opaku (skoro srpsku) konzervativnost gvatemalskog društva u kojoj se homoseksualci i dalje tretiraju kao samovoljno odabrani put u pakao koji svim njihovim bližnjima donosi isključivo i samo sramotu, kastraciju iz društva i praktične komplikacije. U svom filmu, Bustamente nas odmah uvodi u srce oluje, kišovitu noć kada porodica očigledno saznaje da je sin/suprug/otac gej, koji je na sve to i odlučio da živi sa svojim ljubavnikom. Društveni seting ove priče predstavlja bogata, višeklasna porodica koja u lokalu predstavlja jedan od moralnih stupova, dok je sam Pablo obrazovani i uspešni advokat.
Tata, mama, brat, sestra i naročito zet ga se odriču, dok sirota supruga i dalje misli da ima neki način da se situacija zaleči. S druge strane, Pablo, u svojim kasnim četrdesetim, oseća da mu je laknulo i počinje da živi sa svojim ljubavnikom, koji NGO-iše u nekom svratištu za ostarele (gejeve) i čiji stan generalno služi kao svratište za sve gejeve s problemom. Usklađivanje njihovih životnih stilova ne ide lako.
Bustamenteov film praktično ima dve celine- prvu u kojoj se problem otkriva i počinje privikavanje na njega, sa sve opakijim odbacivanjem Pabla, zabranama da viđa decu, kao i otkazom na poslu, uz moralnu superviziju božjom voljom inspirisanih dobrih katolika. U drugoj polovini, nažalost, svedoci smo Pablovog sloma (ili kukavičluka) i crkvenog preporodnog procesa, koji mu organizuje porodica, čiji je cilj da se on izleči od "svega" i vrati u prvobitno igrane uloge, kao da se ništa nije desilo.
Iako je Bustamenteov film opasuljujući u pogledu razotkrivanja fatalne uloge koju katolička crkva igra u diskriminaciji gej populacije u Gvatemali, sam film ima dosta praznog hoda, ne uspeva da postavi dramski zanimljive junake, niti da prodre u Pablovu situaciju dublje i zanimljivije i objasni razloge njegove prvobitne odluke i potonje kapitulacije. Anđeoski pogled njegove ćerke na kraju slab je nagoveštaj objašnjenja za ovo drugo.
Dva zemljotresa u filmu sugerišu (nedovoljno) potresanje zemlje i države i možemo ih čitati i kao božji bes iz jednog razloga, kao i iz drugog. Ja sam srećan što ovi pompezni simbolični gestovi nisu upleli prste u finale filma, već su mahom osvetlili Pabla kao oca, kome je to, možda, najbitnija uloga, kad zagusti.
SELEKTAH: 6plus/10
Nedavno sam vam pisao o skoro odličnom ostvarenju ovog Gvatemalca, La Llorona, a već par dana kasnije u prilici sam da se zapljunem i ispod njegovog drugog filma iz 2019. Ne mrzi me da naglašavam da je ovaj Gvatemalac (još tražim tu državu na mapi) snimio DVA filma u istoj godini, dok bulumenta srpskih reditelja i proizvođača filmova čeka da im Filmski centar Srbije padne na glavu. Zaista sramno za zemlju Živku Nikolića i Jovana Jovanovića.
U ovom filmu, Bustamente pokušava da očiglednu hiper-festivalnost svog filma ublaži traženjem originalnog dramskog ugla iz koga se može, umetnički kredibilno, pozabaviti društveno-korisnim radom, što je, nažalost, sva tema ovog filma.
U Temblores, Bustamente adresira opaku (skoro srpsku) konzervativnost gvatemalskog društva u kojoj se homoseksualci i dalje tretiraju kao samovoljno odabrani put u pakao koji svim njihovim bližnjima donosi isključivo i samo sramotu, kastraciju iz društva i praktične komplikacije. U svom filmu, Bustamente nas odmah uvodi u srce oluje, kišovitu noć kada porodica očigledno saznaje da je sin/suprug/otac gej, koji je na sve to i odlučio da živi sa svojim ljubavnikom. Društveni seting ove priče predstavlja bogata, višeklasna porodica koja u lokalu predstavlja jedan od moralnih stupova, dok je sam Pablo obrazovani i uspešni advokat.
Tata, mama, brat, sestra i naročito zet ga se odriču, dok sirota supruga i dalje misli da ima neki način da se situacija zaleči. S druge strane, Pablo, u svojim kasnim četrdesetim, oseća da mu je laknulo i počinje da živi sa svojim ljubavnikom, koji NGO-iše u nekom svratištu za ostarele (gejeve) i čiji stan generalno služi kao svratište za sve gejeve s problemom. Usklađivanje njihovih životnih stilova ne ide lako.
Bustamenteov film praktično ima dve celine- prvu u kojoj se problem otkriva i počinje privikavanje na njega, sa sve opakijim odbacivanjem Pabla, zabranama da viđa decu, kao i otkazom na poslu, uz moralnu superviziju božjom voljom inspirisanih dobrih katolika. U drugoj polovini, nažalost, svedoci smo Pablovog sloma (ili kukavičluka) i crkvenog preporodnog procesa, koji mu organizuje porodica, čiji je cilj da se on izleči od "svega" i vrati u prvobitno igrane uloge, kao da se ništa nije desilo.
Iako je Bustamenteov film opasuljujući u pogledu razotkrivanja fatalne uloge koju katolička crkva igra u diskriminaciji gej populacije u Gvatemali, sam film ima dosta praznog hoda, ne uspeva da postavi dramski zanimljive junake, niti da prodre u Pablovu situaciju dublje i zanimljivije i objasni razloge njegove prvobitne odluke i potonje kapitulacije. Anđeoski pogled njegove ćerke na kraju slab je nagoveštaj objašnjenja za ovo drugo.
Dva zemljotresa u filmu sugerišu (nedovoljno) potresanje zemlje i države i možemo ih čitati i kao božji bes iz jednog razloga, kao i iz drugog. Ja sam srećan što ovi pompezni simbolični gestovi nisu upleli prste u finale filma, već su mahom osvetlili Pabla kao oca, kome je to, možda, najbitnija uloga, kad zagusti.
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment