Vestfalenska džez banda s
Hofmanove sahrane koja bi preuzela odgovornost za teroristički napad na
olimpijsko selo (daleko bilo)
obezbeđuje: Pera Subota
Očito je da sam podnaslovio pre
večere, ali ipak naglašavam. Sada sam sit, svega, i bežim dok sam živ.
Pre nego što sam ogladneo rekao
bih da je reč o pozadinskoj muzici produženog kursa popunjavanja eksel tabela.
U kapeli. Pijane noći, s polukoncertnim klavirom tamo otpremljenim iz sobe
pored moje. Sa saksofonom za seks (s leševima iz kojih raste cveće; istina je,
taj stih lepše zvuči kada ga Entoni prepeva).
Kad pominjem seks, da kažem i da
je reč o orkestru koji mi je bivši bivši paša (samo bivši i ne može da bude)
istrajno preporučivao, a ja dosledno odbijao jer ko bi do sebe držeći slušao
nešto ovako rogobatno nazvano (o čemu jedino tako i može da se piše). A onda je
došlo popunjavanje eksel tabela i lakoća klika na link koji ti se nepozvan nađe
na zidu i pre nego što Play It Again, Sam otpremi album u prodavnice.
Neko ko je spremao Matematiku II
uz divljaštva kakva su Gustafsonovo ili makar Zornovo, bio je spreman da
edituje deset hiljada eksel polja (otprilike) i uz nešto što nije pitomije,
kakvo je očekivao da ovo ne bude. Štaviše, očekivao se nemački džez manirizam
sličan japanskom shvatanju nojza. I svega ostalog. A to što se slikarski
manirizam javio u Italiji (s ekspoziturom na Kritu, između renesanse i baroka),
nema nikakve fašističke implikacije. Trojni pakt manirista, u krajnjem, i
hiperbarokni, kako me je domaćin opisao, pokušaj opisa ovog nemačkog, izašlog
dvadeset sedmog januara (u zemljama onemogućenog torenta).
Dekadu slušanja kasnije, čije
jedinice od aktuelne deli sedmično odsustvo albuma s mog harda (jer šta prvo
obrišeš kad ti ponestaje mesta nego ono o čemu si najavio da ćeš da pišeš?), jedina
srcovana ostaje izvodna pesma, Komm zurück zu mir, jer skoro samo kad ona traje
pogledam kako se zove, i uvek se zove isto. Dođi odmah k meni, rekao bih bez
prevodioca današnjeg LGBT Gugla. Ostale kompozicije idu mi i dolaze, i odlaze
bez zadržavanja, dosledno podražavajući izmešteni ambijent koji, jednom kada se
navikneš ili se naviknut rodiš, prosto (p)ostaje ambijent, ne uznemirava (i smiruje)
kao Vorpejnt. U toku ove rečenice počela je Ganz leise kommt die Nacht. Ponekad
pogledam i kad ona počne, ali u međuvremenu sam pogledao i video spot, a izbegavam
da izdvajam ono što je izdvojeno. Posebno lošije.
Soap&Skin, u čijoj postojbini
su krajem marta, dostojnije predstavlja zajedničkog im izdavača. Ona je taj
Warpaint koji ipak odluči da ne uđe u bekstejdž magazina Rolling Stone i uputi
se u kapelu gde je čekaju ovi.
Ako ste u fazonu da je potražimo
u nekom bečkom parku, snabdeveni martinijem i pršutom za tamošnje labudove, te
skupa odemo na koncert, Zoran Reisen kreće iz Jagodine. Play it again, Szoran,
biće usput.
SELEKTAH: 7,18/ 10
