FLIGHT

Propuštena prilika da se napravi neo-noviholivudski film koji je redefinisao mejnstrim krajem sedamdesetih

Iskreno se nadam da ste pročitali šta je Crippled Avenger imao da kaže na ovu temu. Sad ja.

Nisam naročiti fan Roberta Zemeckisa, a sve manje volim i Denzela Washingtona. Gledajući Flight rekao bih da se ovaj prvi potrudio više nego ovaj drugi, iako komentari koje sam čitao oskarovski favorizuju ovog drugog. I dok je dobro što se Zemeckis manuo animiranih filmova, mislim da bi Denzel u budućnosti morao da jedno vreme provede u žanrovima atipičnim za njegov opus (komedija, romansa, parodija), kako bi svom nespornom talentu pružio malo više izazova od surih pogleda i Ishouldsaythisonlyonce intoniranih replika.

Flight ne želi da bude holivudski blokbaster, ali to na kraju, ipak, biva (doduše, za blokbaster ćemo još videti, jer se keš i dalje broji, ali "Holivud" je tu). Inicijalno oduševljenje time što ovo nije holivudski film katastrofe o hrabrom pilotu koji provodi ceo film spasavajući film od rušenja uz prateću saradnju "sa zemlje", uz kolaž putničkih drama, ubrzo je pobeđeno time da je ovo holivudski film iz žanra tzv angažovanih drama koje koriste psihološki portret junaka kao pesnicu za borbu sa problemom koji, očigledno, mori celo društvo. A ne samo njega. 

Moj prvi problem odnosi se na period u koji je ovaj film smešten. Uvodna sekvenca sa raskalašnim životom pilota, sa"buš-fleš"-om njegove partnerke, uz prateći šmek koji ga prati (čak i po kišnom danu!) dok ulazi u pilotsku kabinu, sve sa njegovim slobodnim izlaskom iz kokpita i obraćanje putnicima van istog ukazuju na lajfstajl i ponašanje jednog doba davno pre "mera opreza" koje je doneo "NajnIleven" i prateća PiSi industrija. Drugim rečima, Flight deluje kao nešto što je zamišljeno da se dešava u sedamdesetim, a realizovano danas. S obzirom na glamur i važnost koju je avio industrija odn "erlajn" industrija imala u Americi doba pre nego što su avioni postali oruđe samoubica deluje kao pogodnije za priču o njenom moralnom urušavanju. Simbolika i konotacije koje bi sa sobom nosila činjenica da je u tom periodu glavni junak "crni" pilot imale bi daleko veću težinu, jer bi se na njih gledalo kroz prizmu rasizma koji izaziva "ostvareni" Afro-Amerikanac, poput Obame. Ovako, kapetan Whip Whitaker (Denzel) kao svoju konstitutivnu crtu ima samo to što je alkoholičar.

Drugo, efektnost njegovog spasavanja aviona koji se ruši, odnosno efektnost same avionske katastrofe u nastavku filma (odnosno "leta") nigde nije izbalansirana odgovarajućim "neviđenim" (a mislim "neklišeiziranim") dramskim postupkom. Osim ako dva majstorska pojavljivanja Johna Goodmana ne želite da na silu uporedite sa spektakularnošću prizora putničkog aviona koji leti naopačke. Zemeckis od nečega što bi mogli da nazovemo očekivanim tokom "intervencije" (prema engl. "intervention") beži mešanjem nekakve polumrtve festivalske (sve vreme gorim da kažem arthaus) drame sa tipičnim žanrovskim rešenjima korporativnog/sudničkog trilera. Dok se avion ruši, jedna devojka "na zemlji", Nicole (Kelly Reilly) overdozira na dopu (još jedan neveseo simbol Amerike sedamdesetih). U okolnostima koje bi se mogle opisati kao seting ultimativnog festivalskog filma, Whip je upoznaje u bolnici dok jedan oboleli od raka pravi kontrast spram onoga što oni "zdravi & pravi", dok ih bog još voli, izvode gluposti u životu tj prepuštaju se zlim porocima. Nakon toga, ženskaroš Whip počinje da se vezuje za Nicole, ali u njenoj borbi sa svojim porokom on ne nalazi dovoljno inspiracije za sopstvenu borbu.

Pritisnut istragom koja treba da dokaže da je bio pijan dok je vozio avion (pa čak i tako dobro), Whitaker  sve više pije i serija klišea, od izlaska sa AA sešna do svađe sa Nicole, kulminira upadanjem u dom svoje bivše žene i pravljenja scene sa "bivšim" sinom. I kada nas, nakon događaja u hotelskoj sobi, Zemeckis obraduje da će ovo biti film poput Leaving Las Vegas u kome naš junak sa svojim porokom proleće ogradu iznad provalije, Zemeckis nas podseća na to da ovaj holivudski film mora da se završi "inspirativno" i poučno, i film pravo niotkuda postaje priča u priči (koju Whitaker priča okupljenim zatvorenicima i time duplira edukativni momenat iste), da bi odmah zatim stigao i epilog u vidu izmirenja sa sinom koji je došao po svoje parče priče i otvorio prostor da Whitaker još jednom (!) ispriča ono što smo čuli (čime je insistiranje na poučnosti ove priče zacementirano u pločnike Holivuda). 

Moram priznati da sam pomalo bio začuđen i Zemeckisovim krajnje banalnim uplitanjem hrišćanskih motiva, od tipičnih satanskih iskušenja kojima Whitaker nije odoleo (poroci, kurve), preko činjenice da prilikom pada avion ruši toranj crkve i prekida baptistički ritual krštenja (definitvni raskid sa bogom?) do momenta na suđenju na kome Whitaker izgovara "God help me" i nakon čega prvo priznaje istinu, a potom njegov život kreće u boljem i ispravnijem smeru. Dodajte na to i činjenicu da je film prigodno u Americi pušten u predbožićnom periodu i možda će u vaše razočaranje kapnuti ona kap koja će preliti čašu. Kao u mom slučaju.

Flight je propustio priliku da na način autora koji su redefinisali Holivud tokom sedamdesetih obnovi ideju dobrog, lošeg (psihotičnog) momka i da kroz poznatu žanrovsku matricu ponudi atipičnu priču o individui koja strada pod udruženim teretom sopstvenih slabosti i korporativnog amorala. Bez mogućnosti za iskupljenje. I to sve pred Božić! Eh.

SELEKTAH: 4minus/10

LJUBAV JE... kad voliš istu stvar na različite načine

WEEZER - Raditude (DGC/Interscope, 2009)

piše: Crippled Avenger

Posle svakog self-titled albuma, Weezer je navikao publiku da isporuči jedan intimistički, ispovedni. Posle debitantskog Plavog albuma usledio je Pinkerton, koji se na duže staze može smatrati verovatno i najuticajnijim koji je ovaj bend proizveo. Posle Zelenog, usledio je Maladroit na kome je Rivers Cuomo pokazao autodestruktivnu lakoću pravljenja pop pesama koja ga je na toj konkretnoj ploči skupo koštala pošto je opijen vlastitim talentom na kraju sam leakovao sve pesme u demo formi a u pokušaju da završeni album učini remek-delom usput zaboravio da ga učini naprosto odličnim i da kroz aranžman, produkciju, razdvajanje kvalitetnog od slabijeg uradi finalne zahvate koji će izuzetan demo pretvoriti u dobru ploču. I upravo negde od ove tačke, odnosno od Zelenog albuma američki Loša luta u potrazi za novim masterpisom...

Raditude koji je usledio posle Crvenog je na neki način bliži pop kanonima koji su svojstveni Weezerovim self-titled albumima. Ploču otvara odličan punokrvni hit (If You're Wondering If I Want You To) I Want You To u kome distorzirane 70s gitare u strofama zamenjuje Paul Weller meets Violent Femmes svirka, da bi u refrenu do izražaja došao tipičan Riversov Buddy Holly meets Rush stil. Već u stihovima se kroz pominjanje refrenci kao što su Slayer majice i gledanje Titanic-a u bioskopu, pop boji nostalgičnom notom odnosno Rivers ni ne pokušava da pravi power pop koji se obraća savremenoj publici ili barem ne pokušava da ih laže kako im komunicira neko savremeno iskustvo. Već u drugoj pesmi I'm Your Daddy, Rivers pravi čist power pop kakav odavno nije tako dobro sačinio, sa skladom svih potrebnih detalja, a u trećoj The Girl Got Hot pravi jedan od onih Weezer komada koji nisu jaki u melodiji ali su nenadmašni na nivou čiste power pop mehanike - u ranijem opusu takav singl je recimo bio Beverly Hills.

Što se stvari laganih tiče, Rivers je i u tom aspektu na nivou nekih ranijih pogodaka. Pre svih tu je predvidljiva ali efektna Put Me Back Together, a odmah do nje I Don't Want to Let You Go u kojoj Rivers zna šta radi čak ni kad nije previše inspirisan.

Kao na Pinkertonu, Rivers ima izlete u tvrđe, dramatičnije gitarske komade sa Pixies/Dinosaur Jr teritorije, i na ovom albumu to je pesma In the Mall, a toj grupaciji suštinski pripada i Turn Me Round. Ipak, čini se da je Rivers ubedljivije simulirao Blacka i Mascisa ranije nego sada.

U svakom slučaju, ono što je uvek najrizičnije kod Riversa jesu pokušaji da uvede nešto novo. Iako poznavaocima njegovog muzičkog ukusa i kolekcija demo snimaka, interesovanje za hip-hop nije nepoznato (na kolekciji Alone ima čak i obrada Ice Cubea), gostovanje Lil Waynea na pesmi Can't Stop Partying jeste zvučalo zastrašujuće. Međutim, sama pesma nije zastrašujuća, u njoj Rivers govori o svom potonuću u svet beskrajnog i besciljnog provoda a stilski je na liniji novih britanskih gitarskih koketiranja sa plesnom muzikom. Čak ni Lil Wayneovo gostovanje nije skandalozno, samo je nekako, hm, nepotrebno. Ipak, ako imamo u vidu da su Riversa kao malog zbog astme zvali Weezy, možda to sve ima neke veze...

Drugi pokušaj inovacije kroz uvođenje indijskih post-beatleoidnih toucheva u pesmi Love Is the Answer paradoksalno u teoriji deluje kao manji rizik od Waynea, ali se u praksi pokazao kao potpuni promašaj. Naime, dok se od Riversove pop kulturne eklektičnosti očekuje da se zaigra i zaluta u refertencama, njegovom žanru i konceptu zaista ne odgovara ta indijska pseudomistična dimenzija. Nije Rivers prvi koji je neumesno koketirao sa njim, ali za razliku od Blura, on kao američki geek patriarch nema imidž koji može da apsorbuje takvo iskliznuće. Naprosto, Weezer je grupa koja je svoju muzičku ograničenost podigla na nivo koncepta i sada je prekasno da proširuju polje borbe. Rivers je kao stari metalac u svojoj karijeri ne samo kroz namecheckovanje već i kroz lični primer istrajavanja u besmislenim stvarima dokazao da je veran ideji. I sada je malo kasno da traga za smislom.

U svakom slučaju, ako se izuzme ovaj jedan sramotan komad, Raditude je povratak Weezera u formu, sada u jednom novom kontekstu omatorelih ljudi koji su se poslednji put osećali srećno početkom devedesetih, i nemaju problem sa tim. Uostalom i oni koji su svoj coming of age imali između sredine dedesetih i početka dvehiljaditih imaju pravo na sreću i veseli power pop.

Sledeći na redu za reinvenciju su Blink-182 koji su mudro iskoristili Weezerovo tržište dok je Rivers bio u mirovini (mada kod Blinka ne treba zanemariti ni faktor Offspringove krize), a povratničku turneju odradili zajedno.

selektah: ***1/2/ *****

NB još improvizacija na Weezer omot ovde.

PRISONERS

I bog stvori veru

Počinjem sa rafalnom paljbom spojlera. Upozoreni ste.

Da Keller (besan kao Wolverine, ali bez kandži- Hugh Jackman) nije sproveo svoja ubeđenja do kraja veliko je pitanje da li bi događaji u ovom filmu stigli do svog srećnog kraja. Njegovi džekbauerovski metodi stizanja do istine možda nisu rezultirali saznanjima koja su direktno razrešila zločin, ali su direktno pokrenula stvari u tom smeru. Možda se to desilo zato što je on od svih likova najčešće razgovarao sa bogom i od njega očekivao "spas", a možda zato što je od svih likova jedino on imao mentalitet "preživljavača". Kako god, Keller ima moj blagoslov za sve što je uradio. Rođeno dete nema alternativu.

Nažalost, film Denisa Villeneuva (želim da zaboravim njegov Incendies, a po sugestiji Cripplea trebalo bi da pogledam Polytechnique) nepotrebno je razigrao priču oko kidnapovanja dvoje dece, ukidajući vreme Kelleru da ostvari maksiumum svog tragičn/kog lika i poklonio ga licima koji, zapravo, više služe kao potporni stubovi trileroznoj priči koju pratimo, nego što sami uspevaju da urade "nešto za sebe". Tu pre svega mislim na potpuno nepotrebnog glavnog detektiva koji se bavi rešavanjem slučaja (žmirkavi Jake Gyllenhaal), zatim na potpuno zanemarenog i neiskorištenog "drugog oca" (Terence Howard) koji se u drugoj polovini sasvim izgubio i čak nije ni bilo namere da oba oca posluže za formiranje ravnopravnih, ali različitih pristupa problemu. A ne treba zaboraviti ni segment koji se odnosi na popa ("oca") koji je navodnog serijskog ubicu ubio i ostavio u podrumu svoje kuće. Ako u teksturi ovog kolača sve i nije išlo kako treba, Villeneuve se svojski potrudio da to sakrije efektnim filom kišne i depresivne atmosfere neke tamo (nagađam) nebraskijanske nedođije, kao i umešnim gaženjem po ključnim momentima trilera koji su dodali na tenziji i dinamičnosti materijala.

Dodatno, i sam naslov ne pomaže fokusiranju na to šta je tema ovog filma. Jer zatvorenici ovog filma su (očigledno) oteta deca koje neko drži zatvorene negde, ali zatvorenik je i mučeni Alex (Paul Dano) koga Keller drži zatvorenog duboko uveren da je on kriv za tu otmicu. Ali, povlačiti bilo kakvu paralelu između ovih zatvorenika i njihovih tamničara, meni deluje suludo. Jer ovi prvi su očigledni bolesnici i psihopate, dok je ovaj drugi samo čovek sateran u bezizlaznu situaciju i to na vrlo limitirano vreme. Možda je Villeneuve mislio na "zatvorenike" sopstvenih odluka i zlih životnih sudbina, ali čak i tako Keller nikako ne može biti član tog kluba. A ne bih u razmatranje uzeo ni pretpostavku da su svi likovi "zatvorenici" situacije u koju ih je otmica dovela, jer po istom ključu film je mogao da se nazove i: zločinci, fazani, mesožderi, božji ljudi... Mislim da je naslov glup.

Mislim da je i sam kraj glup.

SELEKTAH: 6minus/ 10

piše: Crippled Avenger (tekst preuzet uz blagoslov autora sa jednog foruma, otuda neformalan ton prikaza)

Pogledao sam PRISONERS Denisa Villeneuveal, prvi veliki ovogodišnji favorit za "Oskara". Nije reč o filmu za koji se može reći da je remek-delo, a kritika ga baš tako doživljava, ali reč je o prilično uspelom primenjivanju "smrtno ozbiljnog" pristupa na temu koja je do sada mahom bila zastupljena u žanrovskom šundu i ponekom studioznijem filmu. PRISONERS je u osnovi priča o serijskom ubici i najslabiji aspekt filma jeste upravo sam motiv serijskog ubice koji je više oslonjen na žanrovske osnove nego realizam. Sve ostalo je međutim pokušaj da se iz realističke vizure sagleda kako bi neki takav događaj zaista delovao na ljude i to čini ovaj film vrlo zanimljivim.

Villeneuve uzima motiv serijskog ubice i zadržava whodunit aspekt, vodeći ga vrlo vešto, i u pogledu žanrovskih praksi, to je vrlo uspeo aspekt ove priče. Međutim, ključna tema je pitanje sumnje i krivice, odlučivanja pod pritiskom, monstruma koji se budi u običnim ljudima suočenim sa izazovima, i u tom pogledu Villeneuve nastavlja svoje bavljenje vrlo pretencioznim temama, oslanjajući se na "teške" mitske matrice. Ovde nema toliko jasno čitljivog mita kao što je bio Edip u njegovom nagrađenom filmu INCENDIES, iako je deo kritike to pokušavao da mu "spočita", povezujući i PRISONERS sa nekim biblijskim motivima koji meni nisu bili prisutni u samim temeljima filma. Biblija je ovde pe svega prisutna kao "opijum za narod" i u onom pozitivnom i u onom negativnom aspektu te izjave, ali nije previše uticala na samu strukturu filma.

Hugh Jackman i dalje kanališe Mela Gibsona, ovog puta njegov rad iz filmova kao što je pre svih RANSOM a zatim jednim delom i SIGNS. Jake Gylenhaal, to je tradicionalistički indie. Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howad i ostali zaokružuju glumački ansambl bez slabog mesta. Iako radi sa All-Star ekipom, Villeneuve uspeva da vrlo jasno profiliše glavne likove, ne dopušta sporednim glumcima da zasene glavne što se često dešava u filmovima sa ovakvom podelom. u tom pogledu, PRISONERS ima fizionomiju indie filma ali ima i perspektivu a blagajnama kao razumljiv glavnotokovski produkt.

Villeneuve donosi blagu arty estetizaciju ambijenata i detalja, nudi filmu nešto upmarket atmosfere, ali ne iskoračuje iz okvira prihvaćenih mainstream konvencija u pogledu tempa. Neka rediteljska rešenja su blago sofisticiranija od tipičnog trilera, ali jasno je da Villeneuve namerava da se obrati široj publici. U tom smislu, reč je o dobro odmerenom holivudskom debiju reditelja sa art house reputacijom u kome je ispratio njihove zahteve a da nije izgubio identitet.

U pogledu tematskih izbora i autorskih ambicija, PRISONERS je zanimljiv uzor za onu vrstu materijala kojom se kod nas recimo bavi Srdan Golubović, i pokazuje kako se u za klasu većem dometu tretiraju podjednako bombastične teme i odnosi. Naročito je zanimljivo uporediti montažna rešenja na kraju KRUGOVA i PRISONERSa, gde Villeneuve ima neuporedivo superiornije rešenje na kraju.

Sam aspekt mučenja osumnjičenog svakako čini da PRISONERS odjekne i kao neprikrivena kritika američkih praksi u "ratu protiv terorizma". U tom smislu, PRISONERS je školski primer višeslojnog upmarket filma.

Ono što se međutim izdvaja kao osnovna mana je to što je u samoj osnovi scenarija Aarona Guzikowskog ovo ipak jedan triler koji svoje pogonsko goriva nalazi u tome što se ne tretira baš svaki detalj smrtno ozbiljno. Villeneuve sve to podiže na jedan znatno viši nivo, ali upravo neke "rupe" koje su sine qua non žanrovskog filma čine da u pojedinim detaljima PRISONERS pokaže blage znake neuravnoteženosti između materijala na kome je izgrađen i autorskih namera.

* * * / * * * *