THE IRON LADY

Jao, majko, pa ova Phyllida Lloyd nije režirala onaj užas Julia Julia kao što sam ja mislio već onu užasetinu (prema reči "prasetina") Mama Mia!

Zašto je ovo trebalo Meryl Streep? Zar najveća živa glumica (tvrdnja by me) nije mogla da prepozna da je Iron Lady u tumačenju jadne Phyllide samo hardkor Hallmark film na koji je dosta nedostojanstveno zalepljena biografija jedne od najkontroverznijih političarki XX veka? Zar je Meryl zaista bila pred Sofijinim izborom kada je trebalo da izabere da li da glumi ili da ne glumi u ovom, zovimo ga za potrebe ove recenzije, filmom?

Mislim da razumem šta je Phyllida želela da uradi. Ona je želela da sve ono zbog čega Morrissey mrzi Čeličnu lejdi manje-više izbaci iz filma i pokuša da se pozabavi ženom, a ne političarkom Margaret. Da bi otvorila put našim simpatijama ona nas u priču o MT pušta kroz vrata jedne bakutanerke koja je usled Alchajmera dobrano pogubila veze sa realnošću. Ali i tu je lukava Phyllida dodatno doradila svoj Hallmark pristup uvodeći Margaretinog mrtvog muža kao "živog duha" koji i dalje "živo" učestvuje u životu svoje supruge. Za potrebe tog staračkog igrokaza Meryl je preparirana u babu čiji visoki glas na momente testira i najdeblje živce. Phyllida je simbolično to alchajmerovsko maglovenje ograničila trenutkom u kome Margaret shvata da supruga više nema i da je ostala sama. Do tog trenutka ona pakuje i prepakuje njegove stvari i seda po stolicama svoga stana pored stolova sa slikama koje potom iniciraju flešbekove koji nam u hronološkom nizu pričaju o jednoj političkoj karijeri i jednoj ljubavnoj vezi.

Ovo na papiru možda deluje kao jedan do često korišćenih i samim tim legitimnih načina za ekranizaciju jedne biografije, ali Phyllida je poželela umetnost, još umetnosti! Pored toga što je poželela da nam Margaret dočara kao prototip feministkinje koju su surove okolnosti "muškog okruženja" pre svega učinile čeličnijom nego što je želela da bude. Što lako može biti istina, što lako može biti legitiman pravac, ali ovo nije film o čeličnoj lejdi, ovo je film o jednoj senilnoj babi sa čijom borbom za malo zdravog razuma saosećamo ljudski kao što bi i sa bilo kojom drugom, dok Phyllida flešbekovima paradira uporno izbegavajući da nas pusti da se dramski zaglibimo u to kako se kalio čelik. Momenti koji Margaret promovišu u femino-heroinu su toliko rutinski i bledi (večera sa nadmenim konzervativcima sa pedigreom "koji se ni za šta u životu nisu borili"), preko fascinacije njenog budućeg muža "oštrim umom" svoje dragane... Sve je to nekako pamfletski dato i tek toliko duboko da podmiri potrebe domaćica koje će ovo gleduckati na televiziji jednim okom (a drugim paziti da li su se kifle dovoljno digle za rernu).

Sva sadašnjojst Margaret Thatcher je sasvim nebitna. Jer u starosti smo/ ćemo biti svi isti. Dve banalne tirade u parlamentu ne mogu biti to što ju je učinilo prvom premijerkom u britanskoj istoriji, buljenju u mapu sa brodovima i naredba "Sink them!" ne može biti sav njen doprinos Folklandskom ratu. Konačno, sve ono zbog čega ju je Engleska mrzela, sav njen beskompromis sa radničkom klasom, sve je to dato u par dokumentarnih kolaža i par dvorskih cena u kojima joj ovi najbliži njoj savetuju da smanji doživljaj. Nije jasno da li je ona bila ohola, da li je radila pravu stvar ili nije imala pojma šta radi. Mislim, nije bilo jasno Phyllidi, pa nije ni nama.

Ali, ovaj film najviše mrzim zbog onoga što je urađeno Meryl i zbog onoga što je ona uradila sama sebi. Kunem vam se, Meryl kao Margaret kao baba je smešnija i grotesknija od Robina Williamsa u Mrs Doubtfire. Ne znam da li je do zadrigle maske ili do samog konteksta u kome bi svaka senilna baba izgledala groteskno, ali teško je ostati zainteresovan za besmisao njenih dana. Margaret je, kako sama kaže, bila žena od ideja i misli, i kada joj je to bolešću oduzeto, ona je umrla. Međutim, Meryl, nažalost, ne briljira ni kao Margaret u "najboljim danima". Za nekoga ko je dobio nadimak "čelična dama" Meryl je u Pradi izgledala deset puta čeličnije, ali samo zbog toga što joj Phyllida nije dala ni dve scene u kojima je mogla da se oseti čvrstina njenih stavova. A za sticanje takve percepcije o njoj naročito je bio poguban trenutak u kome se Margaret kao "čelična dama" konstituiše, svetijebem, na isti način kao Miss Congeniality!!! Konačno, insistiranje na Margaretinom pijukavom glasu predefinisalo je našu percepciju o njoj više nego što je trebalo. Iako je već nagrađena Zlatnim globusom Meryl Streep ozbiljno ljulja "svoju" Margaret držeći je na kursu jedne žene koja je nekako vladala sa onoliko slobode koliko su joj muškarci dopustili, sem kada su interesi bili "čisto muški" kao u Folklandskom ratu.

Manji mi je problem što Iron Lady ne daje portret Margaret Thatcher kakav sam očekivao ili želeo, a veći to što ovaj deluje i neverovatno i neuverljivo, a u Phyllidinoj režiji i skoro nepodnošljivo nezanimljivo.

This is not England.

SELEKTAH: 3minus/ 10