MEDIANERAS

Ako ste u srećnoj ljubavnoj vezi pogledajte ovaj film. Ako niste, nemojte nikako da ga propustite. Ljubav je dizajn. Za sve. Videćete...

Medianeras ili Sidewalls ili "Bočne strane zgrade" (kako ga ja ne bih preveo) je debitantsko ostvarenje četrdesetsedmogodišnjeg Argentinca Gustava Taretta. I predstavlja lep primer da je biti hipster bestežinsko stanje duha, a ne broj godina manji od minutaže žive verzije You Made Me Realize.

Film počinje duhovitom razglednicom Buenos Airesa tokom koje nam glas iz ofa priča o mešavini stilova, uticaja, prenatrpanosti i zatrpanosti, a sve to prati fenomenalna fotografija koja pokazuje baš to s čim of tera šalu. Vi uživate, ali i potajno strepite da ovo ne bude samo zanimljiv dokumentarac o arhitekturi grada, kada priča počinje da se razmotava i na dva lika koja ćemo pratiti, Martina i Marijanu. Istim tonom. Istim osećajem za traženje lepog u enterijeru, kostimu, na licu, grimasi, izgovorenoj reči. Tišini. Usamljenosti. Vremenu koje zuji dok prolazi.

Tarreto je napravio film koji je verovatno neostvareni san svakog dizajnera (i kopirajtera) čije je dupe barem jednom odsedelo desetak sati zarad dobra klijenta. To je film koji sa lakoćom predstavlja havarisanu intimu kao opsesivnokompulsivno uređeni prostor koji u isto vreme predstavlja lični trijumf nad Svetom s one strane, ali i poslednju utvrdu pred njegovim naviranjem. Tarretov film je o post-iPod generaciji koja se već dobrano srodila s idejom da život nije nešto što nužno donosi sreću, ali uvek može lepo da izgleda. Pardon, uvek može kul da izgleda. Marijana je arhitekta koji nikada ništa nije projektovala, sem magičnih rešenja za izloge prodavnica. Martin je veb dizajner čiji je svet postao još virtuelniji nakon što mu je devojka ostavila psa i otišla da traži sreću u Americi. Medianeras je film o tome kako su se njih dvoje (jedva, jebote!) upoznali, iako ih deli samo čitav jedan virtuelni svet i par metara onog stvarnog. Videćete.

Tarreto nikada ne dopušta da njegov humor, njegovo bavljenje likovima i njihovim najtraumatičnijim trenucima bude iznad ili ispod granice prihvatljivog za "neki kul kofitejbl magazin". To je ta, ako mene pitate, ispravno i promišljeno pogođena distanca (i najveći kvalitet ovog filma) koja postoji između samih junaka, reditelja i njih, nas i filma. To je taj mali zeitgeist. "@" od koga bi mogli malo da se pomerimo.

Ima mana. Ali one su vrline.

SELEKTAH: 9/ 10