MOŽDA JE TREBALO I RANIJE

Ballad Of Narayama, Idi i smotri

Možda je trebalo ranije je nova rubrika u kojoj ću vam pisati o nekim "starim" filmovima koje sam "tek sad" gledao.

Ballad Of Narayama, iz 1983., je prvi film Shohei Imamure koji sam gledao u životu. A svakako neće biti ni poslednji. Ako Eli bude sarađivala uskoro bi mogli da se nanižu i Insect Woman, The Pornographers i Vengeance Is Mine.

U ovom filmu Imamura prikazuje "poetiku divljeg". U nekom seocetu, podno samog vrha planine Narayama "na kome žive bogovi", tokom bilo kojeg veka pre devetnaestog, u poluincestuoznoj zajednici živi nekoliko porodica. Oni se bave poljoprivredom i lovom, poštuju starije, opšte sa psima i lopove kažnjavaju "živim pokopom". Između svih tih aktivnosti zbog kojih Hezus suze roni, Imamura lukavo i sa dosta ljubavi provlači trenutke koštane srži ljudskosti- strasti, usamljenosti, starenja i smrti. Na ovako primitivnom nivou života te, od strane modernog čoveka posmatrane, izopačene aktivnosti izgledaju dirljivo u svom kost i koža autfitu. Iako većina balada ima jedan, i najčešće, neveseo kraj, Imamura zapravo prikazuje samo jedan od mnogih ciklusa koji se nemilosrdno vrte u seocetu, ali seta kojom je ovaj film natopljen odogovara senzibilitetu balade.

Nećete biti razočarani. O, ne, nikako.

SELEKTAH: 9minus/10

Come And See ili kako mu je ruski naziv Idi i smotri je (barem sudeći prema imdb-u) poslednji film Elema Kazimova. Snimio ga je sa 52 godine. Ne znam zašto, ali postalo mi je bitno koliko godina je imao reditelj kada je snimio neki film. Intrigira me ukrštanje moje predstave o njegovom psihološkom stanju u tim godinama sa onim čime se pozabavio. Idi i smotri nije nešto što biste očekivali od jednog pedesetogodišnjaka.

Pre svega on odiše, i dalje, sumanutom vizuelnom energijom i rediteljskim postupkom koji biste očekivali kao inovaciju kod nekog mlađeg reditelja, a ne na, kako se ispostavlja, samom začelju jedne karijere (ili njenom vrhuncu, svejedno). U Kazimovom filmu, glumci imaju tendenciju da čitavu scenu iskorače u pozorište obraćanjem u kameru, tj nama. Ovaj momenat koji razbija filmsku realnost paradoksalno upravo doprinosi našem uranjanju u istu. Time što nas provocira i direktno proziva, Kazimov nas grabi i ne pušta iz priče. A kako se priča bavi sa par nedelja iz života beloruskog dečaka tokom divljanja "nemaca" ovom zemljom 1943. jasno vam je da je to poslednje mesto gde želite da budete.

Sve do samog kraja, Kazimovljev film je briljantan. Iako sam na dosta načina video užase različitih ratova, Idi i smotri ima, za mene, novih i autentičnih momenata na pretek. Kazimovljevi šok-efekti uvek su u funkciji neke daleko podmuklije poezije i gledati kako se njegov lik probija kroz ledenu baru bežeći od jednog užasa ka drugom užasnom saznanju preraskošno dočarava tihu jezu rata. Isto važi i za scenu sa kravom. Koliko je ta krava besmisleno poginula... pitaćete se. I pitati...

Kraj, sa kakofoničnim psihoanalitičkim obračunom sa "ocem rata", mi se nije dopao. Baš kao ni ruska osveta pre toga, baš kao ni probijanje partizana kroz šumu koje sledi posle toga. Kraj je trebalo da ostane daleko ličniji, baš kao i početak. Možda u onom prvom metku koji dečak nemoćno ispali u Firerovu sliku.

Svejedno. Progutajte nešto za želudac i pritisnite play.

SELEKTAH: 8plus/ 10