JA SAM MUŠKARAC, MNOGO SAM PAMETAN, A OVO DRUŠTVO NIŠTA NE VALJA

Kultur-prenemaganje bez kakvog je Beograd ostao pojavom tranzicionih preduzimljivih preduzimača

tekst napisala svojom rukom: Ana Rodić

tekst iz ljubavi režirao: Milutin Petrović

u predstavi drugarski igrali: Bojana Kovačević i Ivan Zarić

ostale pomoćnike i saradnike potražite u pres materijalu, hebe mi se da vam ih ovde nabrajam, nisam ja Ivan Medenica

Pišem i ja dramske komade. Distribuiram ih prijateljima i zainteresovanim i nekad nešto, ali češće nikad ništa.

U pozorište ne idem, jer na televiziji podmiruju sve moje potrebe tog tipa. Ako se nekada i zalomi neka predstava za koju me svi ubede da bi trebalo, uvek se stvori nešto ili mala beba da me u odlasku,  navlačenju večernje toalete i stavljanju mini-vala, svemu tome- spreči.

Ana Rodić i ja smo neki prijatelji. Sa naglaskom na neki, pa sam morao da se iscimam. I Žozefina i moja majka i Eli i ja. 

Vredelo je.

Ana mi je ovaj tekst dala pre par meseci da pročitam i lanem nešto. To sam i učinio. Nisam baš bio siguran da je to nešto što bih i gledao. Dao sam neke savete, rekao bih da nisam mnogo poslušan, i, čini mi se, da je tako i bolje.

Stvari za koje sam mislio da će na sceni izgledati slabo ispale su baš dobre. I sočne. Gledam i učim.

Evo šta Ana kaže u narečenom pres materijalu za svoj predstavu: "Četiri slike iz života jedne mlade žene kroz protok vremena u četiri godišnja doba. Razgovori koje glavna junakinja vodi sa drugaricom, bratom, sinom i momkom ispresecani su video zapisima, kolažom televizijskih emisija autentično izolovanim od lokalne svakodnevnice. Kratki scenski doživljaj. Kašičica savremenog života. Brzo i efkikasno, u par reči. I doviđenja."

Da je Jovan Ćiriliov stvarno gej ovo bi bilo na Bitefu.

Istina je- u pitanju su četiri slike. Niz fotografija, pre bih rekao, s obzirom da likovi non-stop poziraju. Likovi nisu tipovi, oni su ilustracije, "imidži" nekih tipova ili "lajfstajlova". Ono što govore je ono što poziraju je ono što žive. I to što govore tiče se ovog oko nas, oko gradonačelnika Čivasa, kulturkuratora poput Gorčina ili Biljane, oko P/parade i njenih sprečioca, oko onoga "što nema na teveu", baš kao ni u dušama nam. Oko ulica grada kojima redovno saobraća jedino tranzicija i gazi sve pred sobom. Ili joj se pridruži ili ga puši!

Drugarica je muška drugarica i Ivan Zarić je fenomenalan. Iako ga niko nije terao, on je u ovoj minijaturi dočarao "žal" svih tih gejeva kojima je gradonačelnik preporučio "život u četiri zida" kao podnošljiviju lakoću postojanja. Ima puno okrutne istine u tim njihovim replikama i mnogo umora od nošenja štitova da se od nje odbrani.

Kasnije, kada "prijateljica" postane junakinjin brat koji se snašao i pliva bez obzira što su oko njega govna, a ne plavi okean života, detalji lika se izgube i sve se prepusti tom tipskom stanovniku Strahinjića Bana, kome Filharmonija svira na uvce. Kao junakinjin sin, Ivan se najmanje potrudio, ali lako moguće da je to zbog toga što je ovu scenu pojela majka (ali o njoj kasnije). Kao njen momak, on je podeljen između mužjaka i partnera, seksualan, ali i sa pišom u ruci. U toj poslednjoj sceni dijalog bi najviše da bude dramski, a ne proklamatorski, i to mi se nije dopalo. Trebalo je samo da sevaju fraze, kao da je Osmi mart, reklamni blok na teveu ili prezentacija klijentu.

Ona, Bojana Kovačević gricka scene i na kraju ih pojede. Zapravo, pred kraj. Kroz nju vidimo taj "protok vremena", taj put od slobodne devojke do neslobodne domaćice i zarobljene majke i ljubavnice. To blago navlačenje oblaka i gorčine, gubitak optimizma i rađanje bunta. Ali, dok sinu objašnjava istoriju religije, pa to  je scena nad kojom bi i Ricky Gervais i Patrijarh Irinej plakali. Iz različitih razloga. Bio sam impresioniran lakoćom sa kojom nam je predstavljena naša nemoć da savladamo jednu monstrouznu budalaštinu.

"Autokefalno oblačenje".

Kaže se u programu- kratki scenski doživljaji. Ovo nije dramski komad. Ovo su četiri dijaloga koja pozivaju publiku na dijalog. Ako mene pitate- baš ono što nam (Beograđanima, Srbima, čkama beogradskim) treba. Debata. Slušanje i diskusija. Smejanje i ljutnja. Prozivke i jebanjemajki. Slaganje, neslaganje i laganje. Neke stvari se bolje razumeju kad ih drugi "dočaraju". Tako sam i ja shvatio da su neke reči, rečenice, scene bile bolje na sceni, nego dok sam ih čitao. Majke mi. 

I još jednom sam pretrnuo u sebi što ja to isto ne umem i svi moji komadi su šit i nije ni čudo što nikoga ne zanimaju.

Ali to je normalno.

Bitno je da JA ne odustanem od pisanja. A ne vi od čitanja. Ili igranja istih.

Nije mi se dopao intermeco. Ja znam šta je tu trebalo da bude, ali ne mislim da je bilo naročito jasno. Tj kao simbol je bilo jasno, ali s obzirom da se četiri puta ponavljaju usporene sekvence govora "nekog političara" i jedu nam neko vreme bilo bi zgodno i da čujemo/razumemo šta poručuju i da to bude (jasnije) u nekoj korelaciji sa scenama, a ne samo kao marker "naših vremena". Ali mi se dopalo što je televizor garderober. Jel da- pa to je televizija u Srbalja- isti ljudi menjaju kostime (i maske) i izlaze pred nas.

Ova predstava se JOŠ SAMO VEČERAS u 20h (a posle ko zna (sve zavisi od Kokana)) daje na sceni za mlade Dečijeg kulturnog centra Beograd (to vam je ispod pozorišta Duško Radović, koji je tik uz zgradu RTS-a). Vi ostanite kod svojih kuća i nemojte da dođete. Šta vas boli kurac za srpsko pozorište i neke tamo predstavice koje nisu stigle ni do Sterijinog pozorja? Ni ja ne idem u pozorište! I šta mi fali?! Šta?!!

Hvala svima koji su pomogli izgradnju ove predstavice. Treba da se osećate dobro.