LEMMY

It's better to learn how to slowly burn than to fade away

Moje poznavanje Motorhead nije maklo dalje od Ace Of Spades. To vam je moj ugao gledanja na ovaj film.

Moje divljenje prema Lemmy-ju bazirano je na njegovoj tvrdokornoj odanosti onome što bi nazvali esencijom rok izgleda, rok ponašanja i rok života. Između Lemmy-ja na sceni i Lemmy-ja van scene nema puno razlike. Pomalo je takvijeh junaka. I članovi benda Metallica, koji Lemmy-ja ističu kao jednog od svojih ključnih uzora, svakako nisu od te sorte. Ovaj film je delimično i o tome.

Ja najviše volim kad su biografski dokumentarci hronološki raspleteni. Rodio se tu i tu, od malena je voleo gitaru, filmsku kameru, da mačkama seče šape... Vremena su kokuzna i gledaocu poput mene treba olakšati praćenje materijala. Ipak, najviše volim kada se reditelj ne drži hronologije, sve mi ispriča, pospe me sa par emocija i ostavi da tražim tačku na zidu. Ovo je, u suštini, jedan od takvih filmova.

Iz samo reditelju znanog razloga, o Lemmy-ju prvo slušamo iz usta njegovih brojnih fanova (od Anthraxa, preko Metallice, do Ice T-ija i Damned). Potom prisustvujemo njegovom druženju sa Billy-jem Bob Thorntonom tokom koga ovaj prvi priča kako je zaradio svoj prvi milion, a ovaj drugi svojih prvih 100.000$ (od rojaltija koje mu je Metallica uplatila nakon što je obradila četiri njegove pesme). Vidimo da je Lemmy kul i frendli tip. Vidimo da ga svi doživljavaju kao kul i friendli tipa. Ostatak filma mahom bez problema objašnjava da Lemmy nije pod pritiskom da bude kul i frendli tip, jer mu je tako najlakše. Uzgredbudirečeno, i što ne bi- ovo je tip koji kad ode u šoping, vraća se kući sa sabljama i noževima iz svetskih ratova, a na test-drive vozi restaurirane nemačke tenkove iz kojih puca po slobodnoj volji. Što me samo tera da još jednom pomislim- e, moj Kurte, al' ti nisi znao da živiš!

O Lemmy-ju ispod svih kaubojskih šešira, vojnih uniformi i ručno izrađenih čizama najbolje govore dva detalja. I oba nam otkriva njegov sin. Zapravo jedan od dva- drugi je nepoznat i sa njim Lemmy nema kontakt. Ovaj prvi nam otkriva da je najveća Lemmy-jeva najveća ljubav u životu bila devojka koja je overila od pajdoa sa devetnaest godina. Sam Lemmy kaže da je se jedva seća i da je ona bez sumnje bila fantastična osoba, ali između redova možete lepo da čujete kako mu srce struže. Drugi bitan detalj je- kada autori filma upitaju sina šta mu je neki najdraži momenat u odnosu sa ocem, a ovaj odgovori- ovo malo pre, kad ste ga pitali na šta je najponosniji u svom životu, a on rekao na mene. Sin to nije očekivao. Možda nije ni Lemmy. I zato je Lemmy kul.

Kada nije na turneji ili u studiju, Lemmy sedi u čuvenom Rainbow kafeu čiji je inventar, maskota i najradije viđen gost. Sedi za kompjuterskim blekdžekom, pije viski-kolu i puši Marlboro. Living the dream, mater mu jebem, a ima 65 godina! Uvek dobro raspoložen da se slika sa gostima, koji neretko dolaze samo da bi njega videli, ili da potpiše neku sisu. Najsmešniji je kada stavlja parfem. A reditelje filma (Greg Olliver i Wesa Orshoskog) pušta da čak i to snime. Toliko je kul.

Lemmy nas potom upoznaje sa ljudima koji su sa njim svirali u Hawkwindu (različite droge razišle su ih u različitim pravcima), upoznajemo se sa njegovom kolekcijom memorabilije iz Prvog i Drugog svetskog rata ("ja sam najdalje od naciste što može da se bude"), vidimo ga na turneji (Kevin Shields glasnoća), sa drugim muzičarima (my pal Dave Grohl. a tu je i Metallica) i u njegovom prenatrpanom stančiću u jednom melrouzplejs kompleksu u L.A.-u (u potkošulji). Olliver i Orshoski kontinuirano drže taj relaksirani odnos i prema temi i prema načinu na koji pričaju priču. Njihova namera je očigledno bila da nas puste da i sami provedemo par puta po par minuta sa Lemmy-jem i sami se uverimo kakav je on. I Lemmy je u tome uspeo. Koju god strategiju da su imali za ovaj film ona se raspršila kroz zbližavanje sa subjektom.

Niko nikada nije naročito ljut na Lemmy-ja, razočaran ili besan na njega. Naprotiv, iz ličnih ispovesti (cica iz Nashville Pussy) uverićemo se da Lemmy možda nije najprisnija osoba u prvim kontaktima, ali da sve odnose gradi na ravnopravnom poštovanju uz mnogo dobre volje. Little Richard, Elvis i Jerry Lee su njegovi idoli. Beatles su njegov bend. Svojom muzikom Lemmy je nameran da svetu da samo ono što je jednom primio- radost i slobodu koju mu je pružila rokenrol muzika. 

Verujem da je ta spremnost da se nesebično daje ključan razlog njegove vitalnosti. Bog nam ponekad ostavi duže par onih koje je zaista skrojio po sopstvenom obličju.

SELEKTAH: 8plus/10