Kako sam i zašto odustao od verovatno najgore televizijske serije trenutno
.jpg)
The Newsroom tokom prve sezone nije znao o čemu je. S jedne strane imali smo nemuštu reinterpretaciju materijala koji je daleko muštije Bill Maher (i slični mu) reinterpretirao kojih godinu dve ranije u svom šou (Real Time with Bill Maher), a sa druge banalan i toliko puta viđen miks romansi koje obitavaju u sličnim radnim kolektivima. Kroz obe strane, po vertikali, prelamala se mala Amerika velikih ideala i velika, korporativna Amerika još većih apetita i interesa. U toj krletki Aaron Sorkin pokušao je da raširi svoja zapadna krila i pokaže da u "njegovoj Americi" i dalje možeš da nađeš grupicu neumornih profesionalaca, vanserijskog znanja i moralnog profila pred kojim bi se i sam bog postideo. Ta grupica, ta trupica marljivo je zanemarivala svoje privatne živote u interesu duhovnog i moralnog boljitka Amerike, pronoseći staru slavu svoje profesije. Zajedno sa idealima, entuzijazmom, pa i naivnošću iste.
Sve u svemu The Newsroom, sezona prva, bila je nepodnošljivo nepodnošljivo-levičarsko-nepodnošljivo-patriotsko đubre sa trećerazrednim dramskim elementima romantične komedije (živopis 1 i živopis 2).
Sinoć sam odgledao prvu epizodu nove, druge sezone koja nam stiže sa špicom koja više ne liči na nešto što mali Željko Mitrović zamišlja kao špicu dnevnika velikog CNN-a, već sa nečim što više liči na špicu dnevnika velikog CNN-a. Ili džingl za isti. Definitivno džingl za isti. Iz nepoznatih razloga (i dalje) sam očekivao da nas nakon te špice sačeka nešto novo, drugačije, zanimljivije, iole inspirativnije, barem malčice manje naivno i voljno da "drži čas". Avaj, ne beše tako.
Prva epizoda priprema teren za trebljenje "Arapskog proleća" pričom o poteri za Gadafijem, na najimbecilniji mogući način najavljuje: poslednji veliki bunt radničke Amerike (Sorkin takes over occupywallstreet), zatim smrt Apple hitlera, a kao ark čitave sezone načinje priču kojoj nisam uspeo da naslutim pandan u "stvarnom svetu" (čak ni na nivou obrađenog mehanizma), ali tiče se Đenove, a ne Ženeve (@wickEd_girl?!).
U svom najsmornijem obliku epizoda počinje sadašnjim trenutkom u kome vidimo kako nakurčena kompanijska advokatica (odlična Marica Gay Marden) intervjuiše aktere "Afere Đenova, a ne Ženeva" i tu bi mi, kao, trebalo da se zainteresujemo za još jednu situaciju u kojoj su naši junaci, verrrrovatno, izabrali čast & profesionalizam, a ne dupeljubljenje domovine i kompanije za koju rade i sad se zbog toga suočavaju sa posledicama svojih odluka. Nakon toga počinju flešbekovi koji nas vraćaju u august dvehiljadesvetijebemjedanaeste godine u kojoj je sve isto kao i u 2011. u kojoj smo ih ostavili.
Sorkin nije odgovorio na pitanje zašto bi vesti od pre dve godine trebalo da nas zanimaju više od vesti iz 2013. ili (nedajbože) anticipirajuće 2014.? I dalje tvrdo misli da je istorija najbolja učiteljica, ali ne pokazuje kako. Zahvalna klima "Arapskog proleća", a naročito u kontekstu "globalnog zagrevanja" koje se odvija u Egiptu i Siriji ovih dana, slabo je iskorištena za pretresanje ispravnosti američke politike na Bliskom istoku, dok je u epizodi najveći akcenat stavljen na ispravnost ratovanja bezljudnim dronovima (koji su trenutno solidna meta napada na Obamu). Ali to je samo povod za priču o tome kako Will McAlloy ne sme da nazove stvari pravim imenom (tipartijevci su američki talibani, zar ne?), kao i o tome kako američki liberali, baš kao i mi, srpski salonski intelektualci, imamo tendenciju ka upotrebi dvostrukih aršina kad dođe do opravdanosti našeg i nji'ovog načina ratovanja. Ukoliko ne gledate, barem, Bill Maherov šou imaćete solidnih problema da ispratite o čemu se tu zapravo radi, kao i sva moguća naličija rečenog, a ako gledate pod milim bogom nećete ni čuti, ni videti nikakav nov ugao bavljenja bavljenjem stvarima.
Dakle, sa Sorkinovski nepodnošljivo mašinizovanog dijaloga u kome svi akteri imaju nobelovski potencijal za baratanje i smeštaj činjenica i gde je sve rečeno zapravo njegov dejlišouovskobilmejerovskonjujorktajmsovski osvrt na događaje koji su obeležili godinu (-dve) za nama prelazimo na reprint obrazaca u kojima se lično sudara sa korporativnim, ljudsko sa ljudskim, lično sa još ličnijim i briljantni umovi naših junaka, iako usta punih briljantnih uanlajnera, i dalje ne pokazuju nikakvu emocionalnu inteligenciju, dok Sorkin, čak komično pribegava Gossip Girl vidovima razrešenja odnosa uz YouTube asistenciju. Na sve to valja dodati da su likovi toliko dvodimenzionalno formirani da u svakoj situaciji praktično gledamo isključivo i samo demonstraciju jedne od te dve dimenzije, i ishod je uvek isti. A nepodnošljiva McKenzie i dalje je nepodnošljivo nepodnošljiva.
U narednih devet epizoda očekujte još istoga na isti način sa istim ishodima kao i do sada.
Laku noć i hvala na pažnji, ja se odjavljujem!
Sve u svemu The Newsroom, sezona prva, bila je nepodnošljivo nepodnošljivo-levičarsko-nepodnošljivo-patriotsko đubre sa trećerazrednim dramskim elementima romantične komedije (živopis 1 i živopis 2).
Sinoć sam odgledao prvu epizodu nove, druge sezone koja nam stiže sa špicom koja više ne liči na nešto što mali Željko Mitrović zamišlja kao špicu dnevnika velikog CNN-a, već sa nečim što više liči na špicu dnevnika velikog CNN-a. Ili džingl za isti. Definitivno džingl za isti. Iz nepoznatih razloga (i dalje) sam očekivao da nas nakon te špice sačeka nešto novo, drugačije, zanimljivije, iole inspirativnije, barem malčice manje naivno i voljno da "drži čas". Avaj, ne beše tako.
Prva epizoda priprema teren za trebljenje "Arapskog proleća" pričom o poteri za Gadafijem, na najimbecilniji mogući način najavljuje: poslednji veliki bunt radničke Amerike (Sorkin takes over occupywallstreet), zatim smrt Apple hitlera, a kao ark čitave sezone načinje priču kojoj nisam uspeo da naslutim pandan u "stvarnom svetu" (čak ni na nivou obrađenog mehanizma), ali tiče se Đenove, a ne Ženeve (@wickEd_girl?!).
U svom najsmornijem obliku epizoda počinje sadašnjim trenutkom u kome vidimo kako nakurčena kompanijska advokatica (odlična Marica Gay Marden) intervjuiše aktere "Afere Đenova, a ne Ženeva" i tu bi mi, kao, trebalo da se zainteresujemo za još jednu situaciju u kojoj su naši junaci, verrrrovatno, izabrali čast & profesionalizam, a ne dupeljubljenje domovine i kompanije za koju rade i sad se zbog toga suočavaju sa posledicama svojih odluka. Nakon toga počinju flešbekovi koji nas vraćaju u august dvehiljadesvetijebemjedanaeste godine u kojoj je sve isto kao i u 2011. u kojoj smo ih ostavili.
Sorkin nije odgovorio na pitanje zašto bi vesti od pre dve godine trebalo da nas zanimaju više od vesti iz 2013. ili (nedajbože) anticipirajuće 2014.? I dalje tvrdo misli da je istorija najbolja učiteljica, ali ne pokazuje kako. Zahvalna klima "Arapskog proleća", a naročito u kontekstu "globalnog zagrevanja" koje se odvija u Egiptu i Siriji ovih dana, slabo je iskorištena za pretresanje ispravnosti američke politike na Bliskom istoku, dok je u epizodi najveći akcenat stavljen na ispravnost ratovanja bezljudnim dronovima (koji su trenutno solidna meta napada na Obamu). Ali to je samo povod za priču o tome kako Will McAlloy ne sme da nazove stvari pravim imenom (tipartijevci su američki talibani, zar ne?), kao i o tome kako američki liberali, baš kao i mi, srpski salonski intelektualci, imamo tendenciju ka upotrebi dvostrukih aršina kad dođe do opravdanosti našeg i nji'ovog načina ratovanja. Ukoliko ne gledate, barem, Bill Maherov šou imaćete solidnih problema da ispratite o čemu se tu zapravo radi, kao i sva moguća naličija rečenog, a ako gledate pod milim bogom nećete ni čuti, ni videti nikakav nov ugao bavljenja bavljenjem stvarima.
Dakle, sa Sorkinovski nepodnošljivo mašinizovanog dijaloga u kome svi akteri imaju nobelovski potencijal za baratanje i smeštaj činjenica i gde je sve rečeno zapravo njegov dejlišouovskobilmejerovskonjujorktajmsovski osvrt na događaje koji su obeležili godinu (-dve) za nama prelazimo na reprint obrazaca u kojima se lično sudara sa korporativnim, ljudsko sa ljudskim, lično sa još ličnijim i briljantni umovi naših junaka, iako usta punih briljantnih uanlajnera, i dalje ne pokazuju nikakvu emocionalnu inteligenciju, dok Sorkin, čak komično pribegava Gossip Girl vidovima razrešenja odnosa uz YouTube asistenciju. Na sve to valja dodati da su likovi toliko dvodimenzionalno formirani da u svakoj situaciji praktično gledamo isključivo i samo demonstraciju jedne od te dve dimenzije, i ishod je uvek isti. A nepodnošljiva McKenzie i dalje je nepodnošljivo nepodnošljiva.
U narednih devet epizoda očekujte još istoga na isti način sa istim ishodima kao i do sada.
Laku noć i hvala na pažnji, ja se odjavljujem!
meni ova serija baš prija i shvatam je kao neki moj (jedini možda?) guilty pleasure.
ReplyDeletei da, do bola je naivna i sve stoji što si napisao. osim što meni mekenzi nije iritantna nego mi je čak i zabavna. heh.
meni je ova serija, posto su cancelovali Smash, favorit za hate-watching :)
ReplyDeleteGenova je samo 'code name' unutar serije (ne mogu da dam desnu ruku da je ovo tacno, ali mogu odgovorno da tvrdim:)), jedan od Sorkinovih auto-plagijatskih modela pisanja koji je upotrebljavao obilato i ranije. Primer: u WW pominjanje "POTUS u biciklistickoj nesreci" ili konstatno pominjanje vica (ali ne i sadrzaja vica) zbog kojeg je 'Chandler' dobio otkaz u Studio60, verovatno ima primera i iz SportsNight ali sam ja to bas davno gledala. On to cesto upotrebljava kao foru, likovi ponavljaju nesto sto je gledaocima nerazumljivo, ali je ocigldeno mnogoooo vazno, i onda te time uvlaci u pricu, koja zbog tajnovitosti i sama postaje mnooogooo vazna.
neki manje lenji od mene ce verovatno proci kroz istoriju skandala americke televizije i pronaci koji bi event to mogao da bude. Ako bih morala da pogadjam, verovatno bih se kladila da je jedan od likova iz najplemenitijih pobuda nesto slagao ili dao neproverene informacije ili nesto tipa wikileaks, neki oblik toga, ako smatra da je Julien dovoljno i na pravi nacin "levo". I ako Sorkin misli a bi on to mnogo bolje uradio.
/wg
aha, evo upravo sam videla Sorkinov intervju na DialyShowu:
ReplyDeletehttp://youtu.be/AQK_K2pnS7A, relevanatan deo na 4:00 minuta. CNN fuck up.
mystery cleared i guess :)
/wg
Ja sam nekritički fan svega sorkinovskog, a Newsroom mu nije najgora serija, tako da ću kritikovati samo ono što mogu: ne treba "dejlišouovskobilmejerovskonjujorktajmsovski" već "dejlišouovskobilmarovskonjujorktajmsovski", jer je Bill Maher Bil Mar (jedan slog, rimuje se sa "star").
ReplyDeletefala na korisnima.
Deletene, newsroom je, ipak, najgora.