Ja sam se nešto nadao da će ovako da zvuči novi Slint
Ja se ne bih bunio da je ovako zvučao novi Swans
Ja bih se obradovao da se ovaj bend zove The Body
Ovo je jedan od najboljih albuma koje sam čuo ove godine. Ali teško da ću vas ubediti u to.
Delom i zbog toga što muzika u kojoj (zvuči da) neko ozbiljno pati obično to isto traži i od slušaoca.
Baš kao što je to sve popularnije kada je ekstremno zahtevan zvuk u pitanju u poslednje vreme (The Body, Deafheaven, Towers...) i Wreck and Reference (ima li anti-ekstremnijeg imena/omota?) su duo, iz Sakramenta, u Kaliforniji. Jer tamo sunce prži kao u paklu.
Want je njihov treći album. I ako požurite, jer postoji ozbiljna šansa da će do kraja leta/ godine ovi biti u srcu svakog "Pičforkastog" metalca, možete još uvek besplatno da preuzmete sva njihova prethodna izdanja sa oficijalne bandcamp stranice. Ja sam to uradio i već se osećam manje mizerno.
Slint su skorrro ovako zvučali.
Swans jesu sigurno (naročito na svim albumima u ovoj povratničkoj fazi).
The Body nisu.
Jedan lupa bubnjeve kao da je u death-metal covers bendu Alberta Aylera, a drugi viče, urla, vrišti, glasno govori, i ima sempler. Negde sam pročitao da nema gitara i basa. Ne znam da li je istina.
Dakle, za sviranje metala (šire i death-metala, post-metala, post-rocka, scrEMOa) više nije potreban ni bend, već samo dva druga. Ni gitare, ni bas. Nije čak potrebno ni da bubnjar zna da svira, ili da svira brzo. Ili jako.
Volim ovakav metal. Mučan. Iscrpljen. Ne da se.
Want traje manje od 40 minuta, a na najprijatniji mogući način stvara utisak da je duplo duži. Atmosfera čini svoje. Ta krletka filmičnih, hladnih harmonija, pomešanih sa džez turiranjem na bubnju, protkanim animalnim kricima jednog čoveka.
Noise. Blood. Makes.
U pesme se odmah ulazi. To je najslađe. Nema postorckerskih, smornih introa, nema postepenog dizanja, nema eksplozija pri kraju i katarzičnog outroa. Nema death-metalskih podvaljivanja sa lažnim post-rock pasažima pre nego što se grune iz sve snage. Wreck and Reference, maltene!, tretiraju zvuk/ muziku kojom se bave kao da je pop. Zamišljaju da je nešto strofa, a nešto refren, malo se igraju sa tim. Još više demoliraju. Ali osećate šta je bilo pre nego što su oni ušli. Najduža pesma traje 4.50, a većina je oko 3 minuta.
Sve je skoncentrisano.
Kao kad vas neko ubode.
SELEKTAH: 9/ 10
Ja se ne bih bunio da je ovako zvučao novi Swans
Ja bih se obradovao da se ovaj bend zove The Body
Ovo je jedan od najboljih albuma koje sam čuo ove godine. Ali teško da ću vas ubediti u to.
Delom i zbog toga što muzika u kojoj (zvuči da) neko ozbiljno pati obično to isto traži i od slušaoca.
Baš kao što je to sve popularnije kada je ekstremno zahtevan zvuk u pitanju u poslednje vreme (The Body, Deafheaven, Towers...) i Wreck and Reference (ima li anti-ekstremnijeg imena/omota?) su duo, iz Sakramenta, u Kaliforniji. Jer tamo sunce prži kao u paklu.
Want je njihov treći album. I ako požurite, jer postoji ozbiljna šansa da će do kraja leta/ godine ovi biti u srcu svakog "Pičforkastog" metalca, možete još uvek besplatno da preuzmete sva njihova prethodna izdanja sa oficijalne bandcamp stranice. Ja sam to uradio i već se osećam manje mizerno.
Slint su skorrro ovako zvučali.
Swans jesu sigurno (naročito na svim albumima u ovoj povratničkoj fazi).
The Body nisu.
Jedan lupa bubnjeve kao da je u death-metal covers bendu Alberta Aylera, a drugi viče, urla, vrišti, glasno govori, i ima sempler. Negde sam pročitao da nema gitara i basa. Ne znam da li je istina.
Dakle, za sviranje metala (šire i death-metala, post-metala, post-rocka, scrEMOa) više nije potreban ni bend, već samo dva druga. Ni gitare, ni bas. Nije čak potrebno ni da bubnjar zna da svira, ili da svira brzo. Ili jako.
Volim ovakav metal. Mučan. Iscrpljen. Ne da se.
Want traje manje od 40 minuta, a na najprijatniji mogući način stvara utisak da je duplo duži. Atmosfera čini svoje. Ta krletka filmičnih, hladnih harmonija, pomešanih sa džez turiranjem na bubnju, protkanim animalnim kricima jednog čoveka.
Noise. Blood. Makes.
U pesme se odmah ulazi. To je najslađe. Nema postorckerskih, smornih introa, nema postepenog dizanja, nema eksplozija pri kraju i katarzičnog outroa. Nema death-metalskih podvaljivanja sa lažnim post-rock pasažima pre nego što se grune iz sve snage. Wreck and Reference, maltene!, tretiraju zvuk/ muziku kojom se bave kao da je pop. Zamišljaju da je nešto strofa, a nešto refren, malo se igraju sa tim. Još više demoliraju. Ali osećate šta je bilo pre nego što su oni ušli. Najduža pesma traje 4.50, a većina je oko 3 minuta.
Sve je skoncentrisano.
Kao kad vas neko ubode.
SELEKTAH: 9/ 10
nema gitara, samo elektronika, zato nisu ni prošli na encyclopaedia metallum, kao i the angelic process pre njih.
ReplyDeletenažalost, prva polovina ovog albuma mnogo je interesantnija od druge. čak mi se čini da im je ovo najslabiji album, mada se više ni ne sećam toliko. ponavlja se deafheaven matrica, ili još više pyramids matrica - da, jeste drugačije i ne, mislim da (uglavnom) ne uživam u ovome. i da, swans album je bolji. ne nužno i iskreniji.
kad smo već kod slint, ovo su njihovi jedini legitimni naslednici, za sada donekle - big ups http://www.discogs.com/Big-Ups-Eighteen-Hours-Of-Static/master/653117
i naravno srećan ti vidovdan slobo srbine
hvala na korisnima.
Deleteobradovaću se ako su big ups iole kao slint.
što se vidovdana tiče, samo da nama jelena rodi još jednog noleta i puna kapa!