Nešto je (i dalje trulo) u državi Hrvatskoj
Nekoliko disklejmera:
Već sam više puta napominjao da tek sporadično poznajem novija filmska ostvarenja ex-YU teritorija, otuda mi nije strano da pomislim da je Schmidt neki novi mladi hrvatski reditelj (i da ga zavolim na osnovu dva poslednja ostvarenja), a da onda vidim da njegov filmski opus seže još do godina kada je Franjo Tuđman bio tek friški hrvatski predsednik. Sećam se filma Vukovar se vraća kući, ali ga nisam gledao, kao nijedan drugi Schmidtov sve do Metastaza. Probaću da taj propust otklonim u narednom periodu.
Zbog svega toga i moje poznavanje mlađih hrvatskih glumaca (mlađih od Relje Bašića that is) nije na nekom nivou i zapravo tek sada počinjem da primećujem i prepoznajem neke. Od svih njih, Rene Bitorajac (ne, ni Bitange i princeze nisam gledao!) zaista impresionira. Kakav neverovatan tip i kakav svetski kalibar za žanrovske transformacije! Apsolutno sam siguran da ovaj film, baš kao i Metastaze, ne bi bio ni upola dobar da on nije igrao u njima.
Leon Lučev mi je precenjen. Pseudo i nemoderan. I bez šarma.
A i u Robertu Ugrini Hrvati imaju odličnog glumca.
Toliko o tim "početničkim" opservacijama.
Što se Ljudoždera vegetarijanca tiče u pitanju je jedan moderan film koji, čini mi se, istu onu gorčinu, ljutnju i prezir ispoljenu u Metastazama (prema jednom specifičnom sloju ljudi) sada u nešto drugačije koncipiranoj priči prenosi na omiljenu target grupu hrvatskih umetničkih radova- višu (srednju) klasu. Ovaj put to su vodeći ginekolozi na državnoj klinici.
Rene Bitorajac, u ulozi za Oskara, igra ginekologa Danka Babića koji sa podjednakom pedantnošću i posvećenošću brine o svom džepu koliko i o svom telu. S jedne strane, Danko je obrazovan i vrstan lekar, koji ima neophodna znanja u malom prstu, koji živi "japijevski lagodno" (American Psycho mi je više puta pao na pamet gledajući scene njegovog "privatnog života"), neguje svoje telo u teretanama, pije zdrave vitaminske šejkove, jede samo vegeterijansku hranu i iz hobija svira elektronske bubnjeve u svom stanu. S druge strane, njegova duša je odavno otišla dođavola (ili preciznije- do đavola) i on u saradnji sa svojim dobrim prijateljem iz policije "bezbedno" obavlja razne vrste prljavih poslova- mahom abortusa. Otuda ono ljudožder.
Schmidt Ljudoždera, vegetarijanca koncipira kao isečak iz Dankovog života koji je samo donekle, i to na kraju, oivičen njegovim avanzovanjem na čelo klinike. Ali opšti utisak koji se na ovaj način proizvodi jeste da stvari traju ko zna od kada i da će nastaviti da traju. Iako Schmidt neprekidno uvećava stvar koju je naš vegetarijanac u stanju da "proguta". Nisam siguran koliko nam je direktna spona sa bosanskom mafijom (u Zagrebu) bila neophodna i mislim da je taj aspekt filma u kome Schmidt pokušava da nam pokaže ko je sve upleten u ljudoždersku mrežu najslabiji, jer ostali likovi deluju dvodimenzionalno i ne uspevaju da zažive u svetu kojim tako samoljubivo dominira Babić. A pri tome i "zločini" koje oni iniciraju ne uspevaju da nadmaše ono na šta je naš junak pristao, iako mu bespotrebno pariraju (mislim na epizodu sa psima i tretmanom "ruskih" prostitutki).
Ljudožder vegetarijanac svojim fokusom na junaka pre deluje kao hrvatska verzija Bad Lieutenant Abela Ferrare nego kao nastavak crnotalasne tradicije jugoslovenskog filma. Schmidtov film nije toliko kritika društva (uprkos prethodno rečenom o tome da se radi o nastavku prezira demonstriranom u Metastazama), koliko studija jednog karaktera koji ne može da odoli sopstvenom samoljublju, i želje da se odgovori na sve izazove koje mu društvo (i njegov moral) postavljaju. Dano Babić "samo radi svoj posao" i misli da ima pravo na sve dok god ga radi bezgrešno. To jest dok uspeva da se izvuče. Deluje da je za Schmidta upravo ta njegova izazivačka poza bila najinteresantnija stvar.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Nekoliko disklejmera:
Već sam više puta napominjao da tek sporadično poznajem novija filmska ostvarenja ex-YU teritorija, otuda mi nije strano da pomislim da je Schmidt neki novi mladi hrvatski reditelj (i da ga zavolim na osnovu dva poslednja ostvarenja), a da onda vidim da njegov filmski opus seže još do godina kada je Franjo Tuđman bio tek friški hrvatski predsednik. Sećam se filma Vukovar se vraća kući, ali ga nisam gledao, kao nijedan drugi Schmidtov sve do Metastaza. Probaću da taj propust otklonim u narednom periodu.
Zbog svega toga i moje poznavanje mlađih hrvatskih glumaca (mlađih od Relje Bašića that is) nije na nekom nivou i zapravo tek sada počinjem da primećujem i prepoznajem neke. Od svih njih, Rene Bitorajac (ne, ni Bitange i princeze nisam gledao!) zaista impresionira. Kakav neverovatan tip i kakav svetski kalibar za žanrovske transformacije! Apsolutno sam siguran da ovaj film, baš kao i Metastaze, ne bi bio ni upola dobar da on nije igrao u njima.
Leon Lučev mi je precenjen. Pseudo i nemoderan. I bez šarma.
A i u Robertu Ugrini Hrvati imaju odličnog glumca.
Toliko o tim "početničkim" opservacijama.
Što se Ljudoždera vegetarijanca tiče u pitanju je jedan moderan film koji, čini mi se, istu onu gorčinu, ljutnju i prezir ispoljenu u Metastazama (prema jednom specifičnom sloju ljudi) sada u nešto drugačije koncipiranoj priči prenosi na omiljenu target grupu hrvatskih umetničkih radova- višu (srednju) klasu. Ovaj put to su vodeći ginekolozi na državnoj klinici.
Rene Bitorajac, u ulozi za Oskara, igra ginekologa Danka Babića koji sa podjednakom pedantnošću i posvećenošću brine o svom džepu koliko i o svom telu. S jedne strane, Danko je obrazovan i vrstan lekar, koji ima neophodna znanja u malom prstu, koji živi "japijevski lagodno" (American Psycho mi je više puta pao na pamet gledajući scene njegovog "privatnog života"), neguje svoje telo u teretanama, pije zdrave vitaminske šejkove, jede samo vegeterijansku hranu i iz hobija svira elektronske bubnjeve u svom stanu. S druge strane, njegova duša je odavno otišla dođavola (ili preciznije- do đavola) i on u saradnji sa svojim dobrim prijateljem iz policije "bezbedno" obavlja razne vrste prljavih poslova- mahom abortusa. Otuda ono ljudožder.
Schmidt Ljudoždera, vegetarijanca koncipira kao isečak iz Dankovog života koji je samo donekle, i to na kraju, oivičen njegovim avanzovanjem na čelo klinike. Ali opšti utisak koji se na ovaj način proizvodi jeste da stvari traju ko zna od kada i da će nastaviti da traju. Iako Schmidt neprekidno uvećava stvar koju je naš vegetarijanac u stanju da "proguta". Nisam siguran koliko nam je direktna spona sa bosanskom mafijom (u Zagrebu) bila neophodna i mislim da je taj aspekt filma u kome Schmidt pokušava da nam pokaže ko je sve upleten u ljudoždersku mrežu najslabiji, jer ostali likovi deluju dvodimenzionalno i ne uspevaju da zažive u svetu kojim tako samoljubivo dominira Babić. A pri tome i "zločini" koje oni iniciraju ne uspevaju da nadmaše ono na šta je naš junak pristao, iako mu bespotrebno pariraju (mislim na epizodu sa psima i tretmanom "ruskih" prostitutki).
Ljudožder vegetarijanac svojim fokusom na junaka pre deluje kao hrvatska verzija Bad Lieutenant Abela Ferrare nego kao nastavak crnotalasne tradicije jugoslovenskog filma. Schmidtov film nije toliko kritika društva (uprkos prethodno rečenom o tome da se radi o nastavku prezira demonstriranom u Metastazama), koliko studija jednog karaktera koji ne može da odoli sopstvenom samoljublju, i želje da se odgovori na sve izazove koje mu društvo (i njegov moral) postavljaju. Dano Babić "samo radi svoj posao" i misli da ima pravo na sve dok god ga radi bezgrešno. To jest dok uspeva da se izvuče. Deluje da je za Schmidta upravo ta njegova izazivačka poza bila najinteresantnija stvar.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Ljudozder i Metastaze su bolji od svih filmova do sad zajedno :)
ReplyDeleteKidalica.
ReplyDeleteBranko Schmidt je posle uspeha METASTAZA ne samo nastavio istim putem u stilskom smislu već je pod stare dane postao relevantniji reditelj i u svojoj zemlji i u regionu nego što je ikada zapravo bio. METASTAZE su bile zanimljiv film ali LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je izvanredan film, sa dosledno izvedenom pričom, snažnim tobackovskim rukopisom na nivou dramaturgije i rediteljske egzekucije i vrlo vibrantnim pogledom sa svet.
ReplyDeleteSchmidt je čini mi se uspeo da napravi dobar spoj jugoslovenskog filmskog funka sa pesimizmom istočnoevropskog filma. LJUDOŽDER VEGETARIJANAC nosi u sebi pesimizam, nihilizam i užas istočnoevropskog filma ali sa jugoslovenskom energičnošću koja nedostaje njihovim filmovima. Odnosno istočnoevropska teskoba je prisutnan na nivou priče a jugoslovenska dionizijska virilnost na nivou likova.
Otud Schmidt s jedne strane govori o pogubnom sklopu događaja koji proističe iz nama potpuno razumljivog korumpiranog i bekrijskog ponašanja glavnog junaka. Dobar naslov bi bio i ZLI GINEKOLOG, a LJUDOŽDER se doduše i bavi tom specifičnom, specijalizacijom u kojoj se sreću radost i tajne, i tanka je linija između sreće i nesreče a svaka od tih stvari se dobro naplaćuje.
Rene Bitorajac u ovom filmu ima kosu, i to mi u principu nije smetalo iako ga znamo sa drugim imidžom, tako da je to samo potvrda njegove superiorne glume. Ovaj film je oslonjen na njegovu ulogu tako da nema nikakve dileme ko je glavni motor filma iako je Schmidt oko njega okupio zbilja All-Star podelu.
Kao i svaki jugoslovenski film, LJUDOŽDER ima malo problem kraja, međutim ovo je znatan napredak u odnosu na "problem kraja u jugoslovenskom filmu" kako se ispoljava u Srbiji gde se svaki iole "ozbiljan" film rešava smrću.
U principu sem završne scene u kojoj ima malo "dociranja", Schmidt ne gubi kompas do kraja.
LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je ekranizacija romana Iva Belanovića koji je kanalisao svoja iskustva u ovu priču. To je takođe jedan od aduta savremenog hrvatskog filma štp je okrenut prozi kad je reč o inspiraciji, ali njima je to lakše jer imaju i zanimljiviju prozu.
U svakom slučaju, Schmidt je uspešno kompletirao svoj zaokret i iz osrednjeg postao vodeći hrvatski reditelj, a poetiku početu u METASTAZAMA izbrusio je i značajno unapredio.