... Jer umirem, sasvim za njim
Neka zabit, nije čak ni seoce, "par kućica" što bi rekla Susan Boyle, u Istočnoj Bosni (to je ova bliža našima). U nekakvom sklepanom domaćinstvu živi par žena, koje su voljom srpskih "vojnika" ostale bez očeva, muževa ili sinova. I jedan dedo, koji obavlja i funkciju religioznog vođe zajednice. Ove žene, u različitim stepenima sjebanosti usled preživljenog gubitka i svežih rana (radnja filma smeštena je u 1997.), sredstva za preživljavanje stiču kućnom manufakturom različitih namirnica, od ajvara, preko zimnice do džema od šljiva.
Moram da priznam da nisam upoznat sa tim u kojoj meri je bošnjački živalj u staroj Jugoslaviji sprovodio "islamske smernice" za život, ali deluje mi da rediteljka Aida Begić insistira na prisutnosti umerenog Islama (što kroz "smeran" stajling jedne od žena, što kroz religiozne obrade kojih se zajednica drži). U svakom slučaju, u ovoj Almodavarovskoj melodrami (lišenoj i humora i kempa) žene su na kontinuiranoj ivici nervnog sloma, što zbog bola u srcu, što zbog neizvesne budućnosti, što zbog uzajamnih čarki, što zbog teške materijalne situacije.
Aida nas pušta da zavirimo u sedam dana iz njihovog života, od kojih prvih šest promiče u iščekivanju toga da li će zgodni kamiondžija Hamzo ispuniti svoje obećanje mladoj Almi (glavna junakinja) i doći da otkupi celokupan inventar kao što je obećao. Stvari postaju nešto dramatičnije kad se pojavi Srbin Miro (neprejebivi Jasmin Geljo iz Audicije) koji, u svojstvu posrednika, treba da privoli žene da svoje imanje prodaju internacionalnoj kompaniji koja tu planira da pravi "hotele, odmarališta, puteve...". Miris novca, boljih vremena, mogućnosti da se pobegne unosi dodatne razdore među žene, a pre konačnog jedinstva.
Međutim, tu se inače solidan portret posleratne Bosne iz vizure žene cepa po šavovima, pokušavajući da pokrije više rupa nego što je širok. Miro iz iovako ogavne usluge "mirnodopskog profitera" prerasta u "svedoka zločina", a za žene se odjednom pravo niotkuda pojavljuje rešenje koje im, barem donekle, teši srce- Miro im otkriva gde su tela pobijenih "muškaraca". Zašto je to do sada bila tajna i kako je moguće da je to mesto toliko blizu njihovih kuća, a da one o tome ne znaju ništa, Aida ne objašnjava. Ali, kad žene posete to mesto, snijeg sme da padne, zima sme da stigne, baš kao i Hamzo. U svemu tome film gubi fine, psihološki iznijansirane kretnje, utemeljene u drami među ženama, i prihvata se rešavanja problema koji dosta neuverljivo penetrira njihove živote. Kao da Aidi nije bilo dovoljno da slika iz života tih žena bude dokaz njenog bavljenja "bosanskim problemom", nego je morala da ga prizove po imenu i prezimenu i previše didaktično najavi i njegovo prisustvo i njegovo rešavanje.
A posebno krupan problem ostaje "stranac" Marc koji na simboličnom nivou predstavlja internacionalnu zajednicu tj kapital (jer nema razlike, jel da?) koja već traži i gleda samo svoje interese u razrušenoj državi, a čiji je lik tek "pamfletasti zločinac".
Poslednja scena zapravo je epilog, iz 1998., i pokazuje nam da su žene i dalje tamo gde su bile, da obnavljaju kuću, dok za parkirani džip nije sigurno da li je Mirov ili Hamzin (Hamzin je), ali u toj ambivalentnosti možemo da tražimo skicu rešenja da je zajednički život, ipak, nekako moguć.
SELEKTAH: 5plus/ 10
Neka zabit, nije čak ni seoce, "par kućica" što bi rekla Susan Boyle, u Istočnoj Bosni (to je ova bliža našima). U nekakvom sklepanom domaćinstvu živi par žena, koje su voljom srpskih "vojnika" ostale bez očeva, muževa ili sinova. I jedan dedo, koji obavlja i funkciju religioznog vođe zajednice. Ove žene, u različitim stepenima sjebanosti usled preživljenog gubitka i svežih rana (radnja filma smeštena je u 1997.), sredstva za preživljavanje stiču kućnom manufakturom različitih namirnica, od ajvara, preko zimnice do džema od šljiva.
Moram da priznam da nisam upoznat sa tim u kojoj meri je bošnjački živalj u staroj Jugoslaviji sprovodio "islamske smernice" za život, ali deluje mi da rediteljka Aida Begić insistira na prisutnosti umerenog Islama (što kroz "smeran" stajling jedne od žena, što kroz religiozne obrade kojih se zajednica drži). U svakom slučaju, u ovoj Almodavarovskoj melodrami (lišenoj i humora i kempa) žene su na kontinuiranoj ivici nervnog sloma, što zbog bola u srcu, što zbog neizvesne budućnosti, što zbog uzajamnih čarki, što zbog teške materijalne situacije.
Aida nas pušta da zavirimo u sedam dana iz njihovog života, od kojih prvih šest promiče u iščekivanju toga da li će zgodni kamiondžija Hamzo ispuniti svoje obećanje mladoj Almi (glavna junakinja) i doći da otkupi celokupan inventar kao što je obećao. Stvari postaju nešto dramatičnije kad se pojavi Srbin Miro (neprejebivi Jasmin Geljo iz Audicije) koji, u svojstvu posrednika, treba da privoli žene da svoje imanje prodaju internacionalnoj kompaniji koja tu planira da pravi "hotele, odmarališta, puteve...". Miris novca, boljih vremena, mogućnosti da se pobegne unosi dodatne razdore među žene, a pre konačnog jedinstva.
Međutim, tu se inače solidan portret posleratne Bosne iz vizure žene cepa po šavovima, pokušavajući da pokrije više rupa nego što je širok. Miro iz iovako ogavne usluge "mirnodopskog profitera" prerasta u "svedoka zločina", a za žene se odjednom pravo niotkuda pojavljuje rešenje koje im, barem donekle, teši srce- Miro im otkriva gde su tela pobijenih "muškaraca". Zašto je to do sada bila tajna i kako je moguće da je to mesto toliko blizu njihovih kuća, a da one o tome ne znaju ništa, Aida ne objašnjava. Ali, kad žene posete to mesto, snijeg sme da padne, zima sme da stigne, baš kao i Hamzo. U svemu tome film gubi fine, psihološki iznijansirane kretnje, utemeljene u drami među ženama, i prihvata se rešavanja problema koji dosta neuverljivo penetrira njihove živote. Kao da Aidi nije bilo dovoljno da slika iz života tih žena bude dokaz njenog bavljenja "bosanskim problemom", nego je morala da ga prizove po imenu i prezimenu i previše didaktično najavi i njegovo prisustvo i njegovo rešavanje.
A posebno krupan problem ostaje "stranac" Marc koji na simboličnom nivou predstavlja internacionalnu zajednicu tj kapital (jer nema razlike, jel da?) koja već traži i gleda samo svoje interese u razrušenoj državi, a čiji je lik tek "pamfletasti zločinac".
Poslednja scena zapravo je epilog, iz 1998., i pokazuje nam da su žene i dalje tamo gde su bile, da obnavljaju kuću, dok za parkirani džip nije sigurno da li je Mirov ili Hamzin (Hamzin je), ali u toj ambivalentnosti možemo da tražimo skicu rešenja da je zajednički život, ipak, nekako moguć.
SELEKTAH: 5plus/ 10
na petrovackoj cesti izbjeglice i trista djece
ReplyDeleteu koloni
nad cestom kruze grabljivice
tudjinski avioni
kako sad bas svi reditelji u bosni imaju zelju da se bave posledicama rata? zasto kod nas opet bajic snima film o drazi, ako vec neko ne snima film o malo coveku u tranziciji!? i to sve mladi ljudi neki koji nastavljaju te price (perisic na primer). kako se ne zalomi bas neki zanrovski film gde lopovi opljackaju banku pa ih panduri jure (a da nije komedija). ili kao vampiri zive medju nama a tu su jos od kosovskog boja (hvala marti misteriji). mislim je l'gledaju ti mladi reditelji i scenaristi nekad druge filmove, neku akciju zabavau krimice fantastiku?
ReplyDeletelova mahom kaplje iz fondova koji zele to da vide. domacih i stranih. diskutovanje o ovakvim filmovima na bilo kom drugom nivou (pa i cisto zanatskom, sto je pristup koji SV primenjuje) je samovoljni pristanak na limbo koji ta 'ostvarenja' kreiraju.
ReplyDeleteSV iskreno zainteresovan da čuje koji još pristup postoji. mislim, ako pričamo o filmu, a ne o ratu.
ReplyDelete