OK, revolucija jede svoju decu i...?
Nameračio sam se na ovaj film Olivera Assayasa još davnih dana, jer prilično volim kada se evropski film bavi modernom evropskom istorijom. Assayas je pokupio moje simpatije sa Summer Hours i sa prilično elokventnom, ako dramski mršavijom nego što bih voleo, TV serijom Carlos.
Međutim, Apres Mai je prilično razočarao.
Film prati nekoliko francuskih studenata i studentkinja koji su tokom majskih demonstracija u Parizu ("i ostalim civilizovanim delovima sveta") na različite načine bili involvirani sa revolucijom, kao i jedni sa drugima. Priča se u najvećoj meri vrti oko Gillesa, studenta slikarstva, koji će "zahvaljujući" revoluciji ostati bez dve velike ljubavi, a film će različite tipove odnosa prema (post-)revoluciji razviti i preko njegovih bliskih prijatelja Alaina i Jean-Pierrea.
Na početku filma vidimo da svi revolucionari puše, da vole da diskutuju, kao i da vole poeziju. Potom Assayas sa dosta naivne nostalgije prikazuje revolucionarnu borbu kao da se radi o drugoj generaciji Pokreta otpora. Preko Jean-Pierra sve do kraja filma pratićemo tu, "praktičnu" stranu revolucije sa njenim neočekivanim posledicama.
Za nas, salonske revolucionare, svakako će biti zanimljivije kada se borci povuku iz Pariza i krenu da razmišljaju kako da imperative revolucije prevale preko granica Francuske i sve dalje. Neke put odvodi u Italiju, neke u Nepal. Rudnik šezdesetih pored revolucionarnih aktivnosti aktivno nudi svim radoznalim akterima ideje kako mogu da prošire i mnoge druge slobode- seksualne, kreativne, mentalne... Sredstva za stizanje do cilja počeće sve više da se diferenciraju i da prave razlike čak i među onima koji streme ka istim ciljevima. Emocije pucaju pod naletima revolucije i ljudi se razdvajaju i razilaze. Neki nepovratno.
Ako bi Assayasu mogli da oprostimo da njegov film u suštini, a često i u detaljima, operiše sa opštim mestima teme kojom se bavi, najviše me je iznerviralo što u bavljenju ovim likovima i njegovim sudbinama nedostaje njegov lični pristup. Gilles i ekipa su možda ogledalo njegovog ličnog revolucionarenja (Assayas je '55. godište) ili, još bolje, pokušaja da se revolucija produži i na njegovu mladost, ali on za njih nema nikakve posebne ni simpatije, ni antipatije. Oni su mehanički razrađeni tipovi, pušteni kroz prepoznatljivu matricu, a povremena preterivanja u dočaravanju boemskih i "poetskih" trenutaka ne pomažu mnogo da stvori stvarne, uverljive, zanimljive junake. Koliko je njihovo petljanje sa revolucijom generičko i suvoparno toliko su i njihova potonja razočarenja i prerana emocionalna sazrevanja data sa podjednako nerazrađenim detaljima, i večito u dve od tri tačke elipse..
Mislim da je Assayas previše kalkulantski rasporedio junake po različitim trasama (post-)revolucionarnih puteva, a potom rutinski odradio njihov put od incijalnog entuzijazma i "rađanja smisla" do razvodnjavanja istog, razočaranja i "rađanja besmisla". Posmatrani uvek sa iste, mlake distance oni su prvo revoluciju proživeli kao seriju "ozbiljnih nestašluka" da bi potom njenu ozbiljnost nastavili da traže u sve daljim (i daljim...) ciljevima od sebe. Ali čak i kad vam ovo ovako napišem to zvuči fokusiranije nego što je Assayas uradio. A mislim i da su glumci bili obamrliji nego što su uloge to tražile od njih, što je samo pojačalo utisak razvlačenja po prašini koju je revolucija podigla za sobom.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Nameračio sam se na ovaj film Olivera Assayasa još davnih dana, jer prilično volim kada se evropski film bavi modernom evropskom istorijom. Assayas je pokupio moje simpatije sa Summer Hours i sa prilično elokventnom, ako dramski mršavijom nego što bih voleo, TV serijom Carlos.
Međutim, Apres Mai je prilično razočarao.
Film prati nekoliko francuskih studenata i studentkinja koji su tokom majskih demonstracija u Parizu ("i ostalim civilizovanim delovima sveta") na različite načine bili involvirani sa revolucijom, kao i jedni sa drugima. Priča se u najvećoj meri vrti oko Gillesa, studenta slikarstva, koji će "zahvaljujući" revoluciji ostati bez dve velike ljubavi, a film će različite tipove odnosa prema (post-)revoluciji razviti i preko njegovih bliskih prijatelja Alaina i Jean-Pierrea.
Na početku filma vidimo da svi revolucionari puše, da vole da diskutuju, kao i da vole poeziju. Potom Assayas sa dosta naivne nostalgije prikazuje revolucionarnu borbu kao da se radi o drugoj generaciji Pokreta otpora. Preko Jean-Pierra sve do kraja filma pratićemo tu, "praktičnu" stranu revolucije sa njenim neočekivanim posledicama.
Za nas, salonske revolucionare, svakako će biti zanimljivije kada se borci povuku iz Pariza i krenu da razmišljaju kako da imperative revolucije prevale preko granica Francuske i sve dalje. Neke put odvodi u Italiju, neke u Nepal. Rudnik šezdesetih pored revolucionarnih aktivnosti aktivno nudi svim radoznalim akterima ideje kako mogu da prošire i mnoge druge slobode- seksualne, kreativne, mentalne... Sredstva za stizanje do cilja počeće sve više da se diferenciraju i da prave razlike čak i među onima koji streme ka istim ciljevima. Emocije pucaju pod naletima revolucije i ljudi se razdvajaju i razilaze. Neki nepovratno.
Ako bi Assayasu mogli da oprostimo da njegov film u suštini, a često i u detaljima, operiše sa opštim mestima teme kojom se bavi, najviše me je iznerviralo što u bavljenju ovim likovima i njegovim sudbinama nedostaje njegov lični pristup. Gilles i ekipa su možda ogledalo njegovog ličnog revolucionarenja (Assayas je '55. godište) ili, još bolje, pokušaja da se revolucija produži i na njegovu mladost, ali on za njih nema nikakve posebne ni simpatije, ni antipatije. Oni su mehanički razrađeni tipovi, pušteni kroz prepoznatljivu matricu, a povremena preterivanja u dočaravanju boemskih i "poetskih" trenutaka ne pomažu mnogo da stvori stvarne, uverljive, zanimljive junake. Koliko je njihovo petljanje sa revolucijom generičko i suvoparno toliko su i njihova potonja razočarenja i prerana emocionalna sazrevanja data sa podjednako nerazrađenim detaljima, i večito u dve od tri tačke elipse..
Mislim da je Assayas previše kalkulantski rasporedio junake po različitim trasama (post-)revolucionarnih puteva, a potom rutinski odradio njihov put od incijalnog entuzijazma i "rađanja smisla" do razvodnjavanja istog, razočaranja i "rađanja besmisla". Posmatrani uvek sa iste, mlake distance oni su prvo revoluciju proživeli kao seriju "ozbiljnih nestašluka" da bi potom njenu ozbiljnost nastavili da traže u sve daljim (i daljim...) ciljevima od sebe. Ali čak i kad vam ovo ovako napišem to zvuči fokusiranije nego što je Assayas uradio. A mislim i da su glumci bili obamrliji nego što su uloge to tražile od njih, što je samo pojačalo utisak razvlačenja po prašini koju je revolucija podigla za sobom.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment