Daft nostalgie
Otišao sam da gledam ovaj film ponukan još uvek neobjašnjenom simpatijom za autorski opus Mie Hansen-Love. I činjenicom da je Eli četvrtkom obično kod mojih, pa nam se može. I na FEST.
Nisam imao pojma da se Eden bavi istorijom "francuskog hausa/ garaža" koji je sredinom devedesetih paralelno lansiran sa nekoliko strana (sa pozamašnim uticajem na svetsku klupsku scenu, od Daft Pank, Cassius, preko edicije/ ekipe Super Discount preko Dimitri From Paris do Boba Sinclaira, Air, Justice i mnooogih drugih). U našem fokusu su Paul i Stan (zapravo samo Paul), članovi DJ dvojca/ produkcijskog tima "Cheers". Fiktivnog, koliko je meni poznato.
Jedan način gledanja ovog filma je da ga posmatrate kao rediteljkin generacijski osvrt na muziku koja je obeležila njeno odrastanje i neki vid odavanja počasti i sagledavanja jednog perioda. U tom smislu, Eden je predug (131 minut), monoton, repetativan, isprazan, bez fokusa, sa previše usputnih priča koje ostaju "sporedne", i sa ne previše autentičnom atmosferom. Paul, jedan od dva DJ-a ne ume da odraste, ljudi plešu, ljubavne veze pucaju, ljudi oko njega nastavljaju dalje. Na kraju, dolazi bolno sazrevanje i život u kome se sve najbolje odavno desilo. Svaki film na ovu temu ispričao je, manje-više, ovu priču.
Drugi način gledanja ovog filma je da na trenutak (131minut dug trenutak) poverujete da Mia zna za sve te, "slične" filmove i da su sve navedene mane ovog filma zapravo namerne i, potencijalno, njegov najautentičniji trenutak. Možda to i nisu bila neka, "ludačka" vremena, jer sasvim sigurno ne izgledaju tako. Možda je sve bilo tek nešto više od (ne)običnog, koliko i geg na račun Daft Punk koji se ponavlja u filmu- kada ih baunser na ulazu u klub ne nalazi na spisku. Možda ima nečeg simboličnog u paraleli Paulovog "Cheers" života i onog privatnog. On i u jednom i u drugom nije našao načina da krene dalje. "Garaž" koji su usvojili i premodelovali za svoje potrebe bio je njihovo oruđe neumorno tokom skoro dve decenije, baš kao i kokain, pozajmljivanje para od mame i pasivno-agresivno povlađivanje ženama s kojima je bio u vezi.
Možda je skroman budžet ili nerealizovana (moja) očekivanja u pogledu glamurizacije čitave stvari uticao na to da rekapitulaciju pokreta, kroz uspon i pad "Cheers", doživim kao nešto što i nije bilo toliko veliko, baš kao ni Paulova lična priča. Pa otuda nema velikih tragedija, nestvarnog uspeha, strmog pada i frontalnog sudara nostalgije i stvarnosti. Eden deluje stvarno. Verovatno. Nimalo kao "jedno vreme, jedno mesto, jedna ljubav". On je flekav. Paul je njegova personifikacija, i to možda nije fer prema stvarnim dešavanjima (uporno želim da verujem da je to bilo nešto mnogo veće i masovnije), ali kreira jednu "anti-sliku" o događajima koji u isto vreme postaju i autorkin komentar. Ako je.
Najveći problem Eden je što ne uspeva da me ubedi ni u ono prvo, ni u ovo drugo.
SELEKTAH: 5/ 10
Otišao sam da gledam ovaj film ponukan još uvek neobjašnjenom simpatijom za autorski opus Mie Hansen-Love. I činjenicom da je Eli četvrtkom obično kod mojih, pa nam se može. I na FEST.
Nisam imao pojma da se Eden bavi istorijom "francuskog hausa/ garaža" koji je sredinom devedesetih paralelno lansiran sa nekoliko strana (sa pozamašnim uticajem na svetsku klupsku scenu, od Daft Pank, Cassius, preko edicije/ ekipe Super Discount preko Dimitri From Paris do Boba Sinclaira, Air, Justice i mnooogih drugih). U našem fokusu su Paul i Stan (zapravo samo Paul), članovi DJ dvojca/ produkcijskog tima "Cheers". Fiktivnog, koliko je meni poznato.
Jedan način gledanja ovog filma je da ga posmatrate kao rediteljkin generacijski osvrt na muziku koja je obeležila njeno odrastanje i neki vid odavanja počasti i sagledavanja jednog perioda. U tom smislu, Eden je predug (131 minut), monoton, repetativan, isprazan, bez fokusa, sa previše usputnih priča koje ostaju "sporedne", i sa ne previše autentičnom atmosferom. Paul, jedan od dva DJ-a ne ume da odraste, ljudi plešu, ljubavne veze pucaju, ljudi oko njega nastavljaju dalje. Na kraju, dolazi bolno sazrevanje i život u kome se sve najbolje odavno desilo. Svaki film na ovu temu ispričao je, manje-više, ovu priču.
Drugi način gledanja ovog filma je da na trenutak (131minut dug trenutak) poverujete da Mia zna za sve te, "slične" filmove i da su sve navedene mane ovog filma zapravo namerne i, potencijalno, njegov najautentičniji trenutak. Možda to i nisu bila neka, "ludačka" vremena, jer sasvim sigurno ne izgledaju tako. Možda je sve bilo tek nešto više od (ne)običnog, koliko i geg na račun Daft Punk koji se ponavlja u filmu- kada ih baunser na ulazu u klub ne nalazi na spisku. Možda ima nečeg simboličnog u paraleli Paulovog "Cheers" života i onog privatnog. On i u jednom i u drugom nije našao načina da krene dalje. "Garaž" koji su usvojili i premodelovali za svoje potrebe bio je njihovo oruđe neumorno tokom skoro dve decenije, baš kao i kokain, pozajmljivanje para od mame i pasivno-agresivno povlađivanje ženama s kojima je bio u vezi.
Možda je skroman budžet ili nerealizovana (moja) očekivanja u pogledu glamurizacije čitave stvari uticao na to da rekapitulaciju pokreta, kroz uspon i pad "Cheers", doživim kao nešto što i nije bilo toliko veliko, baš kao ni Paulova lična priča. Pa otuda nema velikih tragedija, nestvarnog uspeha, strmog pada i frontalnog sudara nostalgije i stvarnosti. Eden deluje stvarno. Verovatno. Nimalo kao "jedno vreme, jedno mesto, jedna ljubav". On je flekav. Paul je njegova personifikacija, i to možda nije fer prema stvarnim dešavanjima (uporno želim da verujem da je to bilo nešto mnogo veće i masovnije), ali kreira jednu "anti-sliku" o događajima koji u isto vreme postaju i autorkin komentar. Ako je.
Najveći problem Eden je što ne uspeva da me ubedi ni u ono prvo, ni u ovo drugo.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment