Komedija na akademskom nivou
Dear White People formalno ima istu radnju kao i slične koledž komedije u kojima su bratstva na prestižnim (i ostalim) koledžima međusobno ratovala zavađena oko gluposti ili stvari koje će ubrzo potom ući u istoriju. Poput društava u malom bratstva u tim filmovima imala su lidere sumnjivog ili nesumnjivog morala, heroje i izadjnike, kodekse, ciljeve, "stvari koje se moraju promeniti". Sve to postoji i u debiju Justina Simiena u kome na jednom elitnom koledžu afro-američka populacija odlučuje da radikalizuje svoje stavove i malo više se stavi u službu nasleđa Martina Luthera Kinga. Nisam siguran da je komedija (satira) bila dobar žanr za ovaj sadržaj, ili bolji od društvene drame kakvu je donela Selma.
Pre svega, jer u Dear White People ništa nije naročito smešno. Možda čak ni za smejanje (ali ne zato što su teme moralno turobne, već zato što same po sebi nisu naročit materijal za komediju).
Simien, možda, ni ne pravi svoj film preterano zainteresovan za priču odnosno fikciju, već pre kao sredstvo da isporuči svoje stavove spram rasnih konflikta i dešavanja u današnjoj Americi. Međutim, metod koji je besprekorno funkcionisao u Selmi, pre svega zahvaljujući silini dočarane istorije, ovde je dodatno učinjen beživotnim i obezdramljenim spotovskom režijom i teatralizovanim mizanscenom koji su još više stvari ostavili anemičnim nego jasnim. Ili duhovitim.
Film počinje smenom predsednika jednog od bratstva, sa dominantno afro-američkim življem. Nova predsednica vodi vrlo popularnu radijsku emisiju "Dear White People" u kojoj aktivno proziva belce zbog njihovih "propusta". Bivši predsednik nije samo njen bivši, već i sin pro-dekana. Oko ovih dvoje pojavljuju se "šekspirovska" galerija pratećih junaka (jedna cura koja mašta da postane rijaliti zvezda, producent tog potencijalnog rijalitija, crni i beli ljubavnici, dekanov sin koji je lider protivničkog (mahom belog) bratstva...) i jedan gej novinar koji sve gleda sa distance.
I dok zbrčke "na dvoru" nisu ni prineti dramskom kapacitetu samo prvih pet minuta (Foxovog hita) Empire, Simien nije puno toga postigao time što je, praktično, kompromitovao stremljenja svih učesnika svoje priče. Pre ili kasnije, radnja će pokazati da oni nisu bili dovoljno odani ili emocionalno potkovani da ostvare svoje ideale, već su pomirljivo, i američki, pristali na neki dil. Nije jasno da li Simien želi da kaže da je problem crne (akademske) zajednice u tome što je potkupljiva, ili da je problem nerešiv, jer su svi potkupljivi. Ali u esejističkom ključu koji je odabrao (sa brdom referenci i fusnota za znalce) taj zaključak deluje mlako i samo kao snobovska, kolumnistička provokacija u video formatu.
A možda mu najviše treba zameriti što deluje kao da je napravljen, pre svega, za belce. Snobovski raspoložene da pomognu koliko mogu i srećne što je "problem" konačno formulisan dovoljno salonski.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Dear White People formalno ima istu radnju kao i slične koledž komedije u kojima su bratstva na prestižnim (i ostalim) koledžima međusobno ratovala zavađena oko gluposti ili stvari koje će ubrzo potom ući u istoriju. Poput društava u malom bratstva u tim filmovima imala su lidere sumnjivog ili nesumnjivog morala, heroje i izadjnike, kodekse, ciljeve, "stvari koje se moraju promeniti". Sve to postoji i u debiju Justina Simiena u kome na jednom elitnom koledžu afro-američka populacija odlučuje da radikalizuje svoje stavove i malo više se stavi u službu nasleđa Martina Luthera Kinga. Nisam siguran da je komedija (satira) bila dobar žanr za ovaj sadržaj, ili bolji od društvene drame kakvu je donela Selma.
Pre svega, jer u Dear White People ništa nije naročito smešno. Možda čak ni za smejanje (ali ne zato što su teme moralno turobne, već zato što same po sebi nisu naročit materijal za komediju).
Simien, možda, ni ne pravi svoj film preterano zainteresovan za priču odnosno fikciju, već pre kao sredstvo da isporuči svoje stavove spram rasnih konflikta i dešavanja u današnjoj Americi. Međutim, metod koji je besprekorno funkcionisao u Selmi, pre svega zahvaljujući silini dočarane istorije, ovde je dodatno učinjen beživotnim i obezdramljenim spotovskom režijom i teatralizovanim mizanscenom koji su još više stvari ostavili anemičnim nego jasnim. Ili duhovitim.
Film počinje smenom predsednika jednog od bratstva, sa dominantno afro-američkim življem. Nova predsednica vodi vrlo popularnu radijsku emisiju "Dear White People" u kojoj aktivno proziva belce zbog njihovih "propusta". Bivši predsednik nije samo njen bivši, već i sin pro-dekana. Oko ovih dvoje pojavljuju se "šekspirovska" galerija pratećih junaka (jedna cura koja mašta da postane rijaliti zvezda, producent tog potencijalnog rijalitija, crni i beli ljubavnici, dekanov sin koji je lider protivničkog (mahom belog) bratstva...) i jedan gej novinar koji sve gleda sa distance.
I dok zbrčke "na dvoru" nisu ni prineti dramskom kapacitetu samo prvih pet minuta (Foxovog hita) Empire, Simien nije puno toga postigao time što je, praktično, kompromitovao stremljenja svih učesnika svoje priče. Pre ili kasnije, radnja će pokazati da oni nisu bili dovoljno odani ili emocionalno potkovani da ostvare svoje ideale, već su pomirljivo, i američki, pristali na neki dil. Nije jasno da li Simien želi da kaže da je problem crne (akademske) zajednice u tome što je potkupljiva, ili da je problem nerešiv, jer su svi potkupljivi. Ali u esejističkom ključu koji je odabrao (sa brdom referenci i fusnota za znalce) taj zaključak deluje mlako i samo kao snobovska, kolumnistička provokacija u video formatu.
A možda mu najviše treba zameriti što deluje kao da je napravljen, pre svega, za belce. Snobovski raspoložene da pomognu koliko mogu i srećne što je "problem" konačno formulisan dovoljno salonski.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment